Zašto Putin ne može da okonča rat protiv Ukrajine?

Kirilova u članku za Džejmstaun fondaciju iznosi nekoliko primarnih faktora koji naglašavaju nesposobnost Putina da okonča rat u Ukrajini.

Prvo, rat je izazvao neobično visok nivo podrške ruske javnosti prema Putinu i ruskim vlastima. Poslednjih godina, pre invazije, navodi, Putinov rejting je bio u stalnom opadanju.

Čak i nezavisni sociolozi na primer Lev Gudkov, direktor Levcada centra (u Rusiji označen kao strani agent) priznaju da podrška javnosti nije baš „jasno izražena ali sasvim opipljiva za vlasti i sam rat u društvu“.

Prema Gudkovu odobravanje rata među Rusima ostaje oko 70 odsto.

Istovremeno 50 odsto ispitanika žele da se borbe okončaju.

Ova dvojnost, prema Gudkovu, delimično je posledica činjenice da su mnogi Rusi duboko svesni zločinačke prirode rata ali više vole da se izoluju od neprijatne istine i izbegavaju da dobiju objektivne informacije.

Još jedan faktor koji obezbeđuje pasivnu podršku ratu od strane većine stanovništva jeste i stalni tok propagande koji oslikava mučnu budućnost u slučaju ruskog poraza.

Prokremaljski sociolozi kažu da nedostatak stabilnosti negativno utiče na raspoloženje javnosti.

Međutim, odmah uveravaju ruske vlasti da to „ne utiče na rejting poverenja u ruskovodstvo zemlje jer produženje specijalne vojne operacije znači produžavanje efekta konsolidacije društva i moći“.

Imajući ovo u vidu Moskva ne samo da odugovlači rat već pokušava da u sukob uvuče celo rusko društvo.

Na regionalnom nivou podstiče se stvaranje volonterskih organizacija i inicijativnih grupa za pomoć mobilisanima.

Ponekad su čak i školarci i studenti primorani da učestvuju.

U gradovima se prikupljaju sanitetski i higijenski materijali za vojsku a u nekim regionima studenti su primorani da zamenjuju mobilisane radnike na njihovim radnim mestima.

Uprkos svim ovim naporima čak i prokremaljski sociolozi navode da većina ruskog društva ostaje analitična i da nivo uključenosti u vojne napore stalno opada.

To potvrđuje nedavna studija Levada centra prema kojoj se smanjuje broj ljudi koji pomno prate vojne operacije u Ukrajini.

Sve u svemu, broj radikalnih patriota koji aktivno podržavaju rat, iako predstavljaju manji deo društva, ipak stalno raste.

Tome doprinosi masovna propaganda, mobilizacija i aktivna politika uključivanja stanovništva u vojne napore, počevši od nastave obavezne ratne propagande u školama.

Kako primećuje bivši politički zatvorenik Mihail Hodorkovski ovi ljudi „čiji je ceo život sada vezan za rat“ postali su Putinova nova podrška.

Udeo Kremlja u ovim radikalnim „nacionalnim patriotima“ predstavlja drugi glavni razlog zašto Putin ne može da okonča ovaj rat.

Treći razlog je rast broja korisnika ako ne samog rata onda aktivne podrške njemu. Danas javni rejting ne samo federalnih već i regionalnih kao i lokalnih vlasti zavisi od stepena njihove uključenosti u rat.

Kako ističe jedan ekspert pred pretnjom spoljnog neprijatelja „dolazi do depolitizacije ideja socijalne pravde, odnosno njenog prelaska sa unutrašnjih socioekonomskih problema na nivo međunardone politike i specijalne vojne operacije kao događaj koji ima za cilj zaštitu nacionalnih interesa zemlje i vraćanje socijalne pravde“.

To shvataju i regionalni politikolozi koji otvoreno primećuju da podrška „specijalnoj vojnoj operaciji“ garantuje glasove na izborima i objašnjavaju kako je to uticalo na rastuću popularnost pojedinih guvernera.

Kao rezultat toga i savezne regionalne vlasti pokušavaju da se što više istaknu u podršci onima koji su u Ukrajinu došli naoružani i spremni da ubijaju njene građane.

Neki poslanici ruske Državne dume predlažu da se zvaničnici uključe u nastavu u školama na okupiranim teritorijama i obećavaju da će ih podržati kada budu kandidovani na izborima.

Takođe redovno izveštavaju o merama koje su preduzete za podršku učesnicima „specijalne vojne operacije“.

Takva politika umnogome podiže status ljudi koji se vraćaju iz rata.

To pak stvara četvrti razlog nemogućnosti okončanja rata tj. ne samo povećanje broja radikalnih patriota već i povećanje njihovoh uticaja u ruskom društvu.

Na osnovu toga može se predvideti nastanak budućeg sukoba između apolitičnog dela društva i agresivnih „patriota“ koji se vraćaju sa fronta.
Korupmirani nekažnjivim i propagandnim kultom oko sebe ovi ljudi mogu početi da zahtevaju previše od ostatka stanovništva.

Međutim, pravi paradoks leži u činjenici da Kremlj, čak shvatajući to, vidi samo jedan način da odloži društveni preokret: nastavak rata protiv Ukrajine.

U stvarnosti, ovaj metod bi mogao da izgladi spoljašnje manifestacije društvenih sukoba ali će istovremeno samo pogoršati njihove uzroke. Dakle, pre ili kasnije ovi sukobi će se dati do znanja unutar Ruske Federacije.