Vladislava Gordić-Petković Vest da četiri procenta mladih ljudi odvaja vreme za čitanje trebalo bi verovatno da nas zabrine, sneveseli ili navede na onaj lament nad „ovim vremenima“ i „ovim generacijama“ koji tako često zamenjuje suočavanje sa problemom. Može biti nategnut ili projektovan, ali ovaj podatak nešto malo govori i o tome da je kiosk ofanziva omanula u širenju ljubavi prema takozvanoj pisanoj reči. Još jedan genijalni izgovor našeg opšteg nečitanja jeste i večita „ova naša situacija“, koja

Ukradeno čitanje: Danijel Penak

je uvek nekako nenaklonjena duhovnom naporu: i stabilizacija osamdesetih, i ratovanje i „deratizacija“ devedesetih, i tranzicija godina nultih, sve to beše, i jeste – nezgodan trenutak.
S druge strane, u pregrevanoj atmosferi polemika i rasprava o nacionalnim entitetima i identitetima, usred žučnih razbrajanja na kosovoborce i kosovodavatelje, u peni stvaranja novog nacionalnog stereotipa – silovane Srbije – i gnušanja nad „mister“ novinarom koji odbija kosovizaciju svog identiteta, pomenuti procenat gotovo da deluje ohrabrujuće. Slušajući, čitajući i skrolujući argumente koji se serviraju i jezik kojim se formulišu, doživećemo izvesno filozofsko olakšanje nad neveselim činjenicama o čitanju: dok govore svi, čita bar poneko…
U lavini komentara koji obasipaju blogove i sajtove dnevnih novina možete primetiti da je od svega u tužnoj Srbijici NAJSILOVANIJI srpski jezik: već pominjani novinar bez identiteta optužen je za „retorična praznovetanja“ i da se „zaboravio u samovažnosti“; savetuje mu se čitanje epskih pesama da mu se „poprave filozofski stav i mišljenje“; komentatori koji dele njegove stavove kažu, pak, kako su „doživeli duboku katarzu“ i hvale njegovo „duboko poznavanje materije“, ili tvrde kako je učinio da „novina“ u kojoj piše postane „klasa za ostale novine“. Sa svih strana, i iz tabora nacionalnih identitetlija i iz enklava zdravomislećih, vreba jezik nečitanja – u brzini mejlovanja i blogovanja najpre se odaju gramatičke greške, skučen rečnik i stil koji navodi na pomisao da se srpska internet populacija mahom obrazuje na partijskim referatima iz Brozovog doba.
Ljudi koji ne razlikuju iskrcavanje u Normandiji od Normanskog osvajanja, Tita Andronika od Josipa Broza, književnost od knjigovodstva, oduvek su imali opravdanje za svoje neznanje: naše školstvo je loše. Možemo reći da đak negdašnje klasične gimnazije i današnji srednjoškolac ne mogu više na isti način da čitaju ono poglavlje iz Nušićeve „Autobiografije“ koje govori o mukama sa trećom deklinacijom u latinskom jeziku pošto „ove generacije“ možda i znaju šta je latinski, ali o fenomenu deklinacije sasvim sigurno imaju veoma maglovitu predstavu… Lako je biti ciničan na račun mladih, ali ne treba zaboraviti da nisu samo srednjoškolci poverovali političaru koji je objasnio da je veliki srpski pisac opštepoznati plagijator, i da se vrednost nacionalne istorije meri zlatnim viljuškama i zarđalim kašikama. Tek koliko je neukih verovalo upokojenoj astralnoj osobi koja je objasnila da je Zapadni Bog Zao Zato Što Se Zove GAD. Fonološko-semantičko nasilje nad jezikom trebalo je da dokaže kako je izgovor engleske reči „god“ simptomatičan: nagoveštaj Zla Koje Dolazi Sa Zapada. Da je dotična postala nezvanična prvosveštenica etimologije, shvatićete kad vam taksista, piljar ili kasirka obrazlože (da kakvu nego opštepoznatu) tezu da je naziv Rom zapravo iskvaren oblik reči „hrom“, jer pripadnici dotične nacije dobijaju to ime zato što simuliraju invaliditet kako bi se lakše bavili prošnjom. Direktno iz usta naroda – autentična mudrost nečitanja.
Da više čitamo, ne bismo možda više znali, ali bismo logičnije mislili i preciznije govorili. Međutim, ništa od sile i silovanja u ovom slučaju. Glagol „čitati“ ne podnosi imperativ – tom antologijskom rečenicom Danijel Penak počinje knjigu „Kao u romanu“, jednu od sjajnih pedagoških oda knjizi i čitanju. Napisana pre petnaest godina, kod nas objavljena krajem devedesetih, ova knjiga predstavlja plemenit pokušaj razračunavanja sa iluzijama i manipulacijama vezanim za kult knjige. Čitanje ne može biti prinuda; čitanje treba osloboditi ideoloških naslaga predrasuda o tome kako je ono bit i suština, činjenje svih činjenja i odgovor na sva pitanja. Čitanje je nadasve potraga za pričom, uživljavanje u priču. U to ime, Penak razobličava razne ušećerene sentence koje su mistifikovale ovu što obavezu, što razonodu: Floberova rečenica upućena Lujzi Kole, koja je glasila „Čitajte, da biste mogli da živite!“ po Penaku znači sledeće – „čitajte da biste MENE pustili da živim“. Čitalac ima pravo da preskače stranice, da ne završi knjigu, čak i da čita bilo šta – ne sme se od čitanja praviti moralna obaveza, jer se tako ukida radoznalost i užitak.
Upravo povodom procene broja čitalaca knjiga, na jednom domaćem sajtu mogli ste ovih dana pročitati i sledeći komentar: „Pročitao sam prvih dvadeset strana ’Ane Karenjine’ jer me zaista nisu zanimale priče o kvaziproblemima plemstva, koji su se iz dosade bacali pod voz. U krajnju ruku, nije poučno. Drugo, meni je to dopalo u vreme najveće krize u zemlji (sredinom devedesetih), i stvarno pored svega što se dešavalo oko mene nisam mogao da ubedim sebe da je „tragedija“ što se psihotična lujka bacila pod voz i da je sa setom sažaljevam“.
A evo kako istu knjigu komentariše Penak: „Divnog li sećanja na časove čitanja ukradene ispod pokrivača, pri svetlosti džepne lampe! Kako je samo Ana Karenjina jurila u susret svom Vronskom u tim noćnim satima! (…) Voleli su se uprkos ocu i majci, uprkos zadatku iz matematike koji je trebalo završiti (…) voleli su se umesto da sednu za sto i obeduju, voleli su se pre slatkiša, više su voleli da budu zajedno nego da igraju nogomet ili da beru pečurke.“ I hoćemo li se stvarno prikloniti uverenju da su inflacija i bombardovanje bili iskustvo svih iskustava, uverenju da je tzv. škola života mnogo bitnija od iluzije života u knjigama, uverenju da su naši mali životi mnogo veći od papirnate ’tragedije psihotične lujke’?“