Foto Pixabay / LuidmilaKot
Konkretno, kako prenosi PC Press, testirana su deca starosti do 24, 36 i 60 meseci i merene su njihove performanse na kraju svakog od tih perioda. Roditelji su navodili prosečno vreme koje je dete provodilo ispred ekrana, a popunjavali su i standardne upitnike o motoričkim i komunikacijskim veštinama deteta.

Rezultati su pokazali da su deca koja su više vremena provela ispred ekrana generalno imala slabije rezultate testova. Objašnjenje je jednostavno – kada je dete ispred ekrana, ono ne govori, ne šeta i ne igra se – što su aktivnosti tokom kojih se kultivišu osnovne veštine.

Vodeći istraživač u eksperimentu, Šeri Medigan, sugeriše da rezultati ukazuju na očekivano. Najveći deo pozitivne stimulacije koja pomaže deci sa njihovim fizičkim i kognitivnim razvojem dolazi od interakcije sa roditeljima.

Kada gledaju u ekran, ove važne interakcije u odnosu roditelj-dete se ne dešavaju. I ne samo to – gledanje u ekran onemogućava vežbanje i ovladavanje međuljudskim, motoričkim i komunikacionim veštinama. Kada deca posmatraju ekrane bez interaktivne ili fizičke komponente, ona su pasivna – samo sede i ne praktikuju osnovne motoričke sposobnosti kao što su hodanje i trčanje, što može odložiti razvoj u ovoj oblasti.

Ekrani takođe mogu da poremete interakciju sa roditeljima, ograničavajući mogućnosti za verbalne i neverbalne razmene, koje su neophodne za podsticanje optimalnog rasta i razvoja.

Ovo je jasan dokaz da roditelji prave grešku kada želeći da smire svoju decu, daju im tablet ili telefon, ili ih posade ispred televizora kako bi dobili malo vremena da urade nešto po kući.

Naravno u današnje vreme je teško isključiti i te aktivnosti, tako da pravo koje roditelji treba sebi da postave nije „da li“ ili „ne“, već „koliko?“.

Povezani tekstovi