Četvrt veka života u rupi

Na poljani između novobeogradskih blokova 62 i 63 postoji mesto, u tom delu Novog Beograda poznato kao – „rupa“. Reč je o pravoj, povelikoj rupi, zaostaloj još iz vremena izgradnje novobeogradskih blokova, u kojoj su svojevremeno bile smeštene radničke barake. Soliteri su davno izgrađeni, radnici pošli na druga gradilišta, barake porušene ili raseljene. Sve sem jedne trošne udžerice, smeštene na samom dnu jedine preostale rupe.
Na tom mestu već dve i po decenije, u gotovo tragičnim uslovima, praktično u srcu nove metropole, živi porodica Guljići. Nivo krova njihove „kuće“ u ravni je obližnjeg uličnog ivičnjaka.Voda je mislena imenica za Ibrahima Guljićija (64) i njegovu mnogobrojnu porodicu, a struju imaju zahvaljujući slabašnom agregatu. Po vodu svakodnevno odlaze na česmu na obližnjoj pijaci u Bloku 44. Ibrahimov sin Burim oženjen je i podiže četvoro dece. Imao je dve godine kada se sa porodicom doselio u „rupu“.
– Bio sam devetnaest godina radnik u IMT, a iz fabrike sam najuren kao tehnološki višak. U početku sam od biroa primao nekakvu socijalnu nadoknadu, ali na taj novac više ne mogu da računam. Da radim, ne mogu. Teško sam bolestan. Kada smo se ovamo doselili, jer IMT nas je ovde smestio sa ostalim radnicima, najstariji sin Burim imao je dve godine. Posle, svi su radnici otišli, a mi smo jedini ostali – priča Ibrahim, koji inače boluje od astme koju je, kako kaže, zaradio zbog velike vlage u „kući“. – Ova Baraka ne samo da prokišnjava već kada pada kiša voda se u slapovima sliva u ovu rupu i sa svih strana nadire u ove prostorije – priča Ibrahm.
Da nevolja bude veća, Ibrahim svaki drugi dan prima infuziju, ima tumor u plućima, dijabetičar je, a ima i bolesno srce. Do penzije, koju zbog nepostojećeg rešenja o stanu, ne može da sredi, ima još punih godinu dana.
Njegov sin Burim kaže da deca Elvira (6), Selvira (4), Sermina (1,5) i dedin imenjak Ibrahim (8) pošto nisu nigde prijavljeni, ne mogu da izvade zdravstvenu knjižicu.
– Malog Ibrahima, mada je već navršio osam godina, niko neće da primi u školu, jer nema adresu stanovanja. Ima ljudi koji žele da „pomognu“ i da nas prijave kao podstanare, ali traže da im za tu uslugu platim 500-600 evra. A kad prođe par meseci, dođu i kažu: dođite u opštinu da vas odjavim – priča Burim Guljići.
– Žena nikada nije radila, što se kaže: bila je domaćica. Pored svega, mora da brine o svojoj sestri Ibadeti, sada dvadesetpetogodišnjoj devojci, koja ima sto odsto oštećenje mozga. Rešenje problema sa kojima se godinama svakodnevno suočavamo nije ni na vidiku, a do novca se sve teže dolazi – kaže Ibrahim.
Ono što najviše čudi u celoj ovoj priči jeste to da u nadležnim socijalnim službama Novog Beograda i Gradskog centra za Socijalni rad niko nije ni čuo za nevolje ove porodice. Guljići se, doduše, kako su nam rekli, nikada nikome za ovih 25 godina nisu ni obraćali za pomoć. Jer, kako nam rekoše, nisu znali kome da se obrate. I u Centru za socijalni rad potvrdili su da Guljići nisu u njihovoj evidenciji, jer im se nikada nisu ni obraćali za bilo kakvu vrstu pomoći. Svaka ugrožena porodica ili pojedinac treba da se prijavi Centru za socijalni rad, koji potom proverava da li su navodi tačni, a zatim sledi dalji postupak u vezi sa ostvarivanjem prava socijalne zaštite. Kako nam je rečeno, timovi Centra za socijalni rad sa odgovarajuće teritorije ne obilaze teren dok se ne podnese konkretni zahtev i dobije nalog.