Iako se u Beogradu, u Dečjem kulturnom centru, održavaju godinama, o radionicama glume na engleskom jeziku se malo zna, pre svega zato što njen osnivač Pol Marej ne voli nametljivo promovisanje. Pozivnice za predstave koje na tim radionicama nastaju se čak, kaže za Danas, razmenjuju mahom u krugu prijatelja, iako je ceo projekat otvorenog tipa. Koncept je vrlo eksperimentalan, nema autoriteta – suprotno našem školskom sistemu, a svi učestvuju u procesu stvaranja jednog teksta.
U Engleskoj je bio glumac i pozorišni reditelj u mnogim pozorištima, ali ovde je, kaže, još aktivniji. Pored toga, London je previše veliki za njegov ukus, a Beograd taman koliki treba. Posebno je bila zanimljiva priča kako je sve to počelo. Žena, koju je upoznao u Engleskoj, 20-ak godina je bolovala od depresije, održavala se na lekovima i bila tretirana kao psihijatrijski slučaj, a onda mu je saopštila da „želi da ustane iz kreveta – jer želi da dođe na njegovu radionicu’’. Tada je shvatio terapeutski značaj drame, ali i nonsens cele kulture u kojoj glavne uloge igraju psihijatari, dijagnoze i stigmatisanje ljudi.
Pol je doktorirao dramu u Engleskoj, gde je i predavao Primenjenu dramu na univerzitetu, a sama njegova doktorska teza obrađivala je upravo veze između mentalnog zdravlja i drame. Na naše pitanje da li drama može da leči, odgovorio je „Više volim da kažem da drama osnažuje, jer ovde nema bolesnih i zdravih – zato i nema izlečenja’’. Drama osvešćuje čoveka, na ovim radionicama razgovaraju i od neke lične priče može da nastane tekst. Tako ljudi vide sebe na drugi način, vide sebe izvan sebe, vide svoju priču ali sa drugačijim početkom, sredinom i krajem, drugim rečima: vide mogućnosti. „Šekspir je pisao uloge za vrlo konkretne ljude, svoje glumce, tako i ja’’, kaže Pol uz obavezni komentar „iako ja, naravno, nisam Šeskspir!’’
Programi koje nudi prilagođeni su deci od 7 do 18 godina, ali u poslednje vreme razvio je i programe za nastavnike engleskog jezika, gde ih podučava metodama kako da kroz dramu prenesu znanje učenicima.
Dramu ‘’What Mawis Saw’’ objavila je IK Klett, kao pomoćni materijal u nastavi engleskog. Na primer, najnovija drama, koja će premijerno biti izvedena 5.maja u 20h u DKC-u, ‘’Twisting my Melon ‘’, karikira jedan test iz biologije na vrlo originalan način. Uopšte, teme su često vrlo ozbiljne, sadrže dozu političke i društvene kritike, a posebno osuđuju zatvorenost i norme. Trupa uskoro putuje i u Italiju. Na pitanje da li ima u planu da proširi delatnost i, na primer, dramatizuje bajke Oskara Vajlda, ili postavi neke savremene engleske ili domaće autore, Pol se žali na manjak vremena, jer radi sa 75-oro dece podeljenih po grupama, ali kaže da mu negde u podsvesti stoji i ta ideja. Za sada, nudi programe samo za decu i nastavnike engleskog, a kasnije možda pripremi nešto i za odraslu publiku.
Predstave se najčešće izvode u DKC-u, ali poslednja koju su imali bila je na Savamali. Više informacija, kao i repertoar, može se naći na sajtu: www.beltheatre.org, gde se može javiti i svako ko želi da finansijski podrži ovaj projekat.
Rad sa zatvorenicima
Pored grupa za decu i nastavnike, Pol takođe radi sa zatvorenicima i ustanovom „Laza Lazarević“. On duhovito prepričava bizarnu legendu o Bedlemu, mentalnoj bolnici u Londonu, koja je nekada bila prava turistička atrakcija, pa su naplaćivali i ulaznice. Lordovi su dolazili ovde kao u „sajtsing“. Ostao je i izraz „badlam“ u savremenom engleskom jeziku, uopšten za ‘’stanje haosa’’, pa se piše malim početnim slovom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
