Pogrešna pečurka opasna kao kobra

Doduše, tvrde mikolozi, stručnjaci za gljive, u šumama raste tek dvadesetak vrsta ovih klobučastih otrovnica, spram nekoliko hiljada jestivih gljiva. Nevolja je u tome što većina otrovnih gljiva neodoljivo liči na jestive. Tu tananu razliku može da uoči samo oštro oko znalaca. U protivnom, put do prve bolnice veoma je brz i neizvestan.

Upravo to se ovih dana dogodilo u valjevskom kraju i nekim drugim delovima Srbije. U Centar za kontrolu trovanja Vojnomedicinske akademije od 1. jula ove godine, na lečenje od trovanja pečurkama primljeno je 29 pacijenata koji su sami brali gljive.

– Među hospitalizovanim pacijentima, 14 je životno ugroženo, sa simptomima teškog trovanja, takozvanim amanitinskim sindromom. Šest pacijenata je preminulo i pored primenjenih svih terapijskih mera – kaže za Danas docent Jasmina Jović-Stošić iz Centra za kontrolu trovanja VMA. Prema njenim rečima, većina pacijenata koji su na vreme došli do lekara, potpuno su izlečeni. Ipak, mnogi ne prepoznaju simptome trovanja gljivama, pa pomoć zatraže tek posle nekoliko dana. U tom slučaju organizam trpi velike posledice, a najčešće stradaju bubrezi i jetra. Za lečenje akutnog trovanja gljivama prvih 24 do 48 sati su odlučujući.

– Zahvaljujući obilnim padavinama i povećanoj temperaturi, ove godine gljiva ima u izobilju širom zemlje. Obraćali su nam se pacijenti iz svih gradova, a najviše ih ima iz okoline Valjeva, Šapca i Loznice – objašnjava Jović-Stošić. Ona upozorava neiskusne berače da ne rizikuju i ne beru gljive koje ne poznaju. Onima koji su se i ranije bavili ovim poslom, preporučuje se dodatni oprez i detaljno proučavanje svake gljive ponaosob, jer među jestivim može da se „prošvercuje“ i poneka otrovna. A upravo ta jedna može biti kobna za odraslu osobu.

Okolina Beograda veoma je bogata gljivama, pa i onim otrovnim. Ima ih praktično na svim šumovitim, livadskim i brdskim lokacijama na obodu prestonice, od Avale, Košutnjaka, Bečmena, Kosmaja ili Bojčinske šume. Najčešći krivac za trovanja je zelena pupavka, ali ne zaostaju ni bela, kao ni takozvana smrdljiva pupavka. U različitim fazama razvoja, ove gljive teško je razlikovati od jestivih vrsta i tu se krije opasnost za berače laike.

Dr Miomir Nikšić sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu upozorava ljubitelje gljiva da pri branju budu izuzetno obazrivi, kao i da se stalno iznova edukuju.

– Mikološko društvo Srbije svakog ponedeljka u 18 časova, u Ulici prote Mateje 36, vrši kontrolu ubranih pečuraka. Osim toga, na licu mesta beračima se daju uputstva i saveti kako da prepoznaju otrovne pečurke. Organizujemo izložbe i predavanja kako bi se berači što detaljnije upoznali sa svim vrstama gljiva koje su oko nas. Kontrole ubranih gljiva, kao i saveti, potpuno su besplatni – kaže za Danas dr Miomir Nikšić. Toplo vreme prekinulo je prvi talas gljiva koji počinje u prvim letnjim mesecima, a novi, takozvani jesenji talas, počinje u septembru. U ovoj pauzi, kada ima znatno manje gljiva, mikološka društva prave pauzu u radu i ne vrše kontrolu toksičnosti ubranih šumskih plodova. Profesor Nikšić ističe da osim jestivih, neke gljive su veoma blagotvorne, pa i lekovite, i zato ne treba odustajati od takozvanog miko-mesa.

Zabluda o srebrnoj kašiki

Prema mnogim verzijama koje postoje o tome kako razlikovati jestive i otrovne gljive, najrasprostranjenija tumačenja su da otrovne potamne ako se kuvaju sa srebrnom kašikom, daju žutu boju pirinču kad se kuvaju zajedno, beli luk kuvan s njima potamni, ne mogu se ljuštiti, i tako redom. U svakom slučaju, kažu stručnjaci, to je jedna od najnesigurnijih „metoda“ da se prepozna otrovna gljiva. Jer, otrovnost može se pouzdano utvrditi samo hemijskom analizom.