Zašto Balkan nije seksi

Ovom predstavom bacili su Zagreb „na kolena“. Umetnički direktor, Vladimir Cvejić kaže da su na festivalu koji je bio posvećen plesu i neverbalnoj komunikaciji, ljudi nagrnuli da pogledaju „masovni monolog“. Ovo je predstava u kojoj šestoro mladih ljudi stoji na sceni dramatizujući tragikomičnu sudbinu umetnika koji se rađa u jednoj, živi u drugoj i svoj kraj odnosno preobražaj, doživljava u trećoj, petoj državi. Sličan je odjek imala i njihova predstava Bre-kabare,takođe predstavljena hrvatskoj publici. Podsmevanje postjugoslovenskim frustracijama ima bolji prijem „kod njih“. U Srbiji to „nije seksi“, nije „fensi“, dovoljno komercijalno i vredno pažnje.

Prostorije pozorišnog ansambla AKUD Branko Krsmanović izgledaju kao da se od svog osnivanja 1922. nisu renovirale, kao i da ljubomorno čuvaju uspomene na minuli svetski rat, koji je pozorište nadživelo. Ulaz u Balkansku 4, ova ustanova kulture deli sa bioskopom, klubom i stanarima sa ove adrese. Cvejić kaže da je nedavno saznao da je Krsmanac najstarije studentsko pozorište na svetu, i to iz razgovora sa predstavnicima nekih udruženja amaterskih pozorišta, koja su ih pozvali u članstvo.

– Znali smo da smo najstarije studentsko pozorište u Evropi, međutim nedavno smo našli podatke da van evropskog kontinenta nije postojalo nijedno slično pre Drugog svetskog rata, koje je u kontinuitetu opstalo i pokupilo toliko nagrada.Ipak, u Srbiji nikoga nije briga za to, nije dovoljno atraktivno. Međunarodno udruženje ponudilo nam je članstvo koje smo davno izgubili zbog neažurirane članarine – za Danas priča Cvejić koji je na mestu umetničkog direktora od 2005. Od tada je, priča on, aktuelna glumačka postava osvojila osamdesetak nagrada i priznanja na brojnim međunarodnim i domaćim festivalima. Ipak, kod nas niko više ne obraća pažnju na amaterski rad, čak ni mediji ne prate dešavanja u Krsmancu.

– Mislim da mi ustvari nismo ničija ciljna grupa. Iza nas nema političara,pa samim tim ni para. Naše predstave su angažovane, politički i u pogledu svakodnevice i naših vrednosti u okviru nje. Podsmevamo se i evrofanaticima i evroskepticima, kritikujemo društvo, nekonvencionalni smo, alternativni i drski ali ne na vulgaran način, kako to neki vide kad im pomeneš „alternativno“. Vrcavi smo, golicavi, bavimo se škakljivim pitanjima i apsurdom na pametan i sofisticiran način – priča Vladimir Cvejić.

– Zašto Balkan nije seksi, jedna je od najprimećenijih predstava, a koštala nas je – ništa! Doneli ljudi svoju odeću i sve rekvizite koji su nam trebali. Jedini trošak je štampanje pet plakata. Evo, da samo otvoriš naš cipelarnik: stotinak pari obuće. Pa, ne zvuči to loše, ali da vidiš u kakvom je to stanju! Sve pohabano, a sve se cipele koriste za sve predstave. Da ne pominjem izraubovane reflektore koji ne mogu da podnesu toliki broj izvođenja, ili nervoznog tehničara koji ne zna gde će pre sa tom starudijom od opreme koja je ipak sve što mi imamo – kaže Cvejić.

Nada se, kaže, da će uskoro da se reše neka egzistencijalna pitanja pozorišta, da će se formalizovati saradnja sa njihovim osnivačem, Univerzitetom u Beogradu, ali i da će Ministarstvo kulture najzad prepoznati srpsko kulturno nasleđe i pomoći njegov opstanak.

Slavni „Krsmanci“

Iako je više od 400 slavnih glumačkih, rediteljskih, scenografskih i kritičarskih imena poteklo upravo iz akademskog pozorišta Branko Krsmanović, ova ustanova kulture, nosilac ordena svetog Save, koji im je svojevremeno Nušić u ime kralja dodelio, svakodnevno kuburi u teškoj besparici.