Srce grupe TNT, njihovo sklonište, bila je cvećara. Poslednje utočište našeg stvarnog istorijskog Broja 1, Tita, jeste Kuća Cveća.

Obe kuće cveća su simboli pretvaranja, diskrepance između realnosti i želja, izneverenih nada i disfunkcionalnosti. Obe su samo fasade za nešto drugo što se krije iza njih – kaže u intervjuu za Danas Lazar Džamić, stručnjak za digitalni marketing koji već 12 godina živi u Londonu, o svojoj knjizi „Cvjećarnica u Kući cveća“, u kojoj se bavi fenomenom kultnog stripa „Alan Ford“ u SFRJ. Naime, Džamića je zainteresovao jedan zanimljiv podatak – „Alan Ford“ je kao strip doživeo neuspeh u svim zemljama gde je preveden, jedino je postao kultan u „rodnoj“ Italiji i bivšoj Jugoslaviji.

Jedna od vaših teza zašto su Jugosloveni „gutali“ Alana Forda jeste da eksjugoslovenski prirodni društveni sistem nije ni komunizam ni kapitalizam nego nadrealizam, te da smo živeli Alana Forda, ne kao strip, već kao realnost. Šta vas je konkretno u Jugoslaviji, a šta u Srbiji (posle devedesetih) asociralo na „Alana Forda“?

– Sve. Naš politički sistem, ponašanje ljudi na vlasti, čak i u malim sredinama (posebno u malim sredinama…), ružnoća i groteska naših buvljaka i raspadnutih autobusa (u vreme Miloševića), način na koji naše porodice funkcionišu i naš permanentno konfliktni odnos prema svemu: i svetu i nama samima. Takođe, spremnost da poverujemo u sve i da ne verujemo ni u šta.

Zagor, Blek Stena, Mandrak, Fantom i mnogi drugi super-junaci bili su aspiracija, eskapizam, ono što bismo želeli da budemo u nekom drugom univerzumu, u kome smo u stanju da uradimo sve što poželimo. „Alan Ford“ je bio inspiracija, realizam, vodič kroz život kao što je naš, na načine slične našima i sa sličnim rezultatima: preživljavanje kroz male pobede ili makar kroz izbegavanje velikih poraza.

Šta smo još prepoznali u famoznoj grupi TNT?

– Još nešto „naše“: bandu benignih i disfunkcionalnih diletanata, neznalica koje se bore za preživljavanje u surovom modernom svetu, neko za koga možemo (i treba, moralno) da navijamo jer probleme rešava kao i mi; u lakonskom, ali preciznom opisu mog prijatelja: „pola na pamet, pola na bes“. I pola na sreću… Alan Fordovci krpe sve: svoja odela, svoja transportna sredstva, svoje antikvarno oružje, svoja rešenja situacija. Sve je samo beskrajni krpež, proizašao iz nedostatka izbora i mlitavog osećanja misije (ili, tačnije, prinude Broja 1). Svaki muškarac u bivšoj Jugoslaviji koji je išao u vojsku (a to znači svi) u Fordovcima je video rođenu braću.

Još jedan od razloga, možda, zašto je strip bio mnogo popularniji među momcima nego devojkama… Cela ikonografija vrlo je poznata svakome ko je ikada sedeo u jednoj našoj porodici: tu je svemoćni, zahtevni, nikada zadovoljni, mrzovoljni pater familijas (Broj 1), koji se ne libi liberalne upotrebe štapa kao univerzalnog sredstva motivacije i kažnjavanja; tu su mnogobrojni žalopojni rođaci, uglavnom babe i dede, koji pate od svih mogućih bolesti i već su decenijama na samrti; tu su razna braća, sitni šverceri, mali lopovi, muvadžije; blesavi stričevi i ujaci, sa svojim komičnim pričama o ratovanju i raznim drugim podvizima; i naravno, mi kao Alan – dobri, naivni, eksploatisani…

Jesu li Magnus & Bunker ismejavali samo totalitarizam tadašnjih zemalja istočnog bloka?

– Kao što sam rekao i u knjizi, AF je kritika svakog nekompetentnog, korumpiranog i propagandističkog sistema. I kapitalizma i komunizma i svega između što ima ove karakteristike. Čitava socijalna i satirična poetika tog stripa može se sažeti u aforizmu koji sam ja nazvao „Alan Fordova“ moralna teorema: „Svako telo potopljeno u vlast gubi od svog ubeđenja onoliko koliko je teška njime istisnuta korist“. Siguran sam, mada to nemam potvrđeno od autora, da je AF bio kritika Italije i i Rusije isto koliko i Amerike.

Da li vidite neku vezu u tome što za Alana Forda niko nije čuo u Engleskoj, a za seriju „Mućke“, recimo, retko ko je čuo u SAD. Oba ta dela, opet, neviđeno su popularna u Srbiji (tačnije Alan Ford je bio)? Mi smo čak imali i mjuzikl „Alan Ford“ u Pozorištu na Terazijama.

– AF nikada nije preveden na engleski i to je jedan od glavnih razloga zašto u anglosaksonskim zemljama niko nije čuo za njega. Drugo, nijedna druga država na Zapadu nema tu mešavinu nadrealne farse koju imamo mi, pa im je to malo strano. Jednostavno, tamo to ne rezonuje kao kod nas. Treće, u Britaniji i posebno Americi postoji neka vrsta kulturnog snobizma, posebno u literaturi, pa nema mnogo prevoda u principu. ‘Mućke’ su deo istog ‘univerzuma’ i nije mi čudno da su sjajno rezonovale kod nas: nama je vrlo poznata ta farsa malih muvadžija, takvi likovi su svuda oko nas i oni odslikavaju i ono najbolje i ono najgore u nama. Za mjuzikl znam i čak sam svojevremeno video jednu predstavu: nije uopšte bila loša, s obzirom na to koliko je teško preneti takav strip u pozorište.

Imate li omiljenu „alanfordovsku“ izreku?

– Grunfove izreke su i više nego poznate, pa neću mnogo o njima. Meni su bile vrlo smešne fraze koje je Broj 1 koristio da vređa Boba Rocka, zbog te specifične sonornosti hrvatskog jezika srpskom uvu (‘mješanče uholaže i klokana’, ‘potomku slona i žohara’); onomatopeje su čisti genije i vredne knjige po sebi (zvuk koji je postao reč koja je postala crtež). Ipak, za mene, fraza koju ću pamtiti do kraja života je opis kako funkcioniše dobra reklama koju je Alanu dao Kortez, jedan od zaposlenih u Wrack Co. u epizodi ‘Udar munje’: „Dakle, mladiću, najprije moraš naučiti osnovni zakon reklame: sve mora biti jasno, takoreći jednostavno, zapravo nimalo komplicirano, ali precizno i upečatljivo, dapače izazovno i nametljivo i pomalo tajanstveno, da svatko shvati sve na prvi pogled. Jasno?“ Teško mi je da pronađem bolji opis svoje industrije bilo gde drugde…

Dok ste pisali knjigu da li ste imali kontakte sa nekim ljudima koji su posredno ili neposredno kreirali „Alana Forda“?

– Samo jedan mejl od Maksa, pisan u žurbi. Ali dovoljan da značajno oblikuje moj argument u knjizi. Veza između AF i komedije del arte mi nije bila poznata – i koliko vidim, nikome drugom pre toga. AF je, naime, modernizovana verzija „commedia dell arte“, stare i arhetipske umetničke forme koja je u mnogome oblikovala modernu kulturu masovnih medija. Nadam se da ću biti u prilici da se sa Maksom vidim ove godine da pričamo o pravima prevođenja na engleski. To je moj lukavi plan.

Šta se desilo sa generacijom Jugoslovena koja je odrastala uz „Alana Forda“. Jesu li oni završili u nekoj mnogo realnijoj varijanti crnog humora i kako „zajedno“, čitajući taj strip, nisu prozreli i pružili otpor nadrealizmu koji im se desio?

– Vrlo kompleksno pitanje koje nema jednostavan odgovor. Mnogi, kao ja, otišli su u inostranstvo jer su se zasitili nadrealizma i poželeli su dosadni realizam. Odmor od istorije. A što se nas kolektivno tiče nadrealizam nam se nije desio, on je naša istorijska konstanta. Deo našeg mentaliteta i našeg društvenog uređenja, od vrha do dna. Samo što to kod nas nije levak nego krug, tako da su vrh i dno spojeni. A narod se neprestano vrti u tom začaranom krugu, nemajući mnogo izbora i nemajući za koga da se opredeli. Naša najveća tragedija je to da je AF kod nas dokumentarni zapis, ne fantazija. Da bi neko pružio otpor nadrealizmu kod nas, morao bi da pruži otpor čitavoj zemlji, što je prilično nemoguće ako neko želi da ostane u toj zemlji. Morali bismo da pružimo otpor nama samima.

Digitalni strateg i bubnjar

Lazar Džamić bio je jedan od vodećih marketing i PR stručnjaka dok je živeo u Srbiji. Danas radi kao direktor planiranja u agenciji Kitcatt Nohr Digitas iz Velike Britanije, gde je jedan je od najiskusnijih digitalnih stratega – kreira strategije za vodeće svetske kompanije i brendove. Nekada je pisao kolumne za Našu Borbu. Autor je prvog jugoslovenskog udžbenika za sviranje bubnjeva. U Londonu bubanj svira povremeno sa svojim kabare-bendom Roy (Middle England’s Finest Band) na par lokalnih festivala godišnje. Knjigu „Cvjećarnica u kući cveća“ objavila je hrvatska izdavačka kuća „Jesenski i Turk“, dok prava za Srbiju ima „Heliks“.

Šarm hrvatskog prevoda

– Jedan od najčešćih odgovora koje sam dobijao na moje pitanje o tome zašto je strip kod nas postao to što nije nigde drugde je „hrvatski prevod“. Na moje sledeće pitanje – a šta je to u hrvatskom prevodu što ga je učinilo toliko smešnim i adekvatnim – dobijao sam uglavnom tišinu. Mada niko za koga znam nije ni video izdanje „Alana Forda“ na originalnom italijanskom, a kamoli ga razumeo i bio u stanju da uporedi, činjenica je da je Briksijev prevod bio ključni element uspeha. Bilo je to više od prevoda: takav stepen intervencija se na Zapadu naziva „transkreacija“, skoro ponovno pisanje dela na domaćem jeziku. U knjizi detaljno pišem o tom jeziku, koji nije bio svakodnevni hrvatsko-zagrebački jezik jer uopšte nema kajkavice, na primer, ali pošto ovde nemamo mesta za detaljno objašnjenje, evo samo nekoliko ključnih tema: Briksijev hrvatski bio je smešan i samim Hrvatima jer nije bio svakodnevni nego ceremonijalni, krležijanski, uzvišeni gornjo-gradski hrvatski; hrvatski izgovor je Srbima jezik farse, pa je na taj način fantastično korespondirao sa farsičnom nadrealnom satirom stripa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.