Foto: G. NoninNataša Kandić je rekla da u našoj zemlji politika sprovodi zvaničnu strategiju čega, kako i na koji način se treba sećati i istakla da su te političke barijere prepreka kulturi sećanja tako da je interesantno koliko umetnost ne može da pređe upravo te prepreke koje politika postavlja. Za primer je istakla filmove „Quo vadis, Aida?“, „Grbavica“ i „Košnica“, a na panelu koji je moderirala Aleksandra Jerkov su o temi kulture sećanja govorili i Katarina Jovanović, Kokan Mladenović, Feđa Štukan i Svetislav Basara.
“Poslednjih nekoliko godina u Srbiji imamo stanje koje je još teže i komplikovanije jer su politike sećanja zvanični obrazac. Politika sprovodi zvaničnu strategiju čega, kako i na koji način se treba sećati. Ta strategija je postala dominantna i tu ne vredi nikakva pobuna i nema nijednog instrumenta koji može da probije te prepreke postavljene sa najviših institucionalnih nivoa, toliko su one jake”, istakla je Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo, na završnom panelu “Suočavanje sa prošlošću kroz kulturu sećanja i umetnost“ Novosadskog plenuma „Quo vadis Balkan?“ koji je tokom dva dana održan na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu u organizaciji Regionalne akademije za razvoj demokratije.
Kandić je istakla i da, iako je sve veoma komplikovano, ne treba odustati. „Duboko verujem da ako se popišu sve žrtve da ćemo taj etnonacionalistički pristup smanjiti i da će tada biti lakše i za umetnost i za kulturu i za građanski aktivizam. To je jedini način da se te zvanične strategije politike sećanja pobede i da imamo kulturu sećanja”.
Po njenom mišljenju, upravo primer filma “Quo vadis Aida?” pokazuje koliko i veoma vredno umetničko delo, ne može da bude u ovom trenutku deo kulture sećanja. Navela je da je tako bilo i sa filmom “Grbavica, ali i filmom “Košnica” kosovske rediteljke Blerte Bašoli koji je bio u trci za “Oskara” a u Beogradu nije bilo prostora u kojem bi on mogao biti prikazan.
“Rediteljka u tom filmu prevazilazi etnički nivo, stvara nešto veoma snažno i jako ali, ni to ne može da prođe u Srbiji. Organizacija mladih je uspela da prikaže taj film jednom na zatvorenoj projekciji u Kinoteci i to je maksimum koji se mogao dobiti. Tako smo i film “Quo vadis Aida” mogli da gledamo samo preko hrvatske televizije”, ispričala je Kandić i istakla da je interesantno koliko umetnost ne može da pređe prepreke koje društvo postavlja. Po njoj, glavne prepreke jesu te snažne politike sećanja.
Razgovor je moderirala Aleksandra Jerkov koja je u uvodu istakla da su u Regionalnoj akademiji za demokratski razvoj, koji su organizovali Plenum „Quo vadis, Balkan“, smatrali da je potrebno da ove godine, upravo kada je Novi Sad Evropska prestonica kulture, organizuju razgovor o kulturi sećanja, o ulozi koju kultura i umetnost imaju u procesu pomirenja u regionu, u suočavanju sa prošlošću.
„Ne možemo da govorimo o tome da se nalazimo u gradu kulture a da ne pomenemo i da ignorišemo činjenicu da je naša sugrađanka izabrana za najbolju evropsku glumicu ove godine. Jasna Đuričić koja je dobila najprestižnije nagrade u Evropi na mnogim festivalima, a Novi Sad ni na jedan način nije priznao tu činjenicu, nije uvažio njen rad i ona je u svom gradu potpuno nepriznata“, rekla je Jerkov.
Reditelj Kokan Mladenović govorio je upravo o tome kako je biti umetnik prognan iz svog grada jer se više od dvadesetak njegovih predstava igra po gradovima u regionu, a u Beogradu najmanje radi.
“U poslednjih deset godina u Beogradu sam režirao samo dva puta ali, čovek se nekako navikne na to. Isterali su me u bolje, a na bolje se čovek lako navikne. Nije najprijatnije gubiti kontakt sa najbližima u tim izbegličkim pozorišnim danima ali, ova druga cena koju ljudi naprave je mnogo strašnija. To je cena kompromisa sa onima koji čine aktuelni život pozorišta u Beogradu i aktuelnu vlast. Ukoliko sa njima paktiramo, a mnoge naše kolege od ugleda i karijera su se prebacili na tu mračnu stranu, nemamo mira. Otišli su kod Valdomora lično ne bi li dobili još neke privilegije u zrelim godinama. To nas dugoročno obeležava i zato mislim da je bolje živeti svoj izbeglički pozorišni život i gledati se u ogledalu kako treba nego se prodavati šakom i kapom za njihove fondove i konkurse“, rekao je Mladenović i istakao da je sramotno što u Srbiji nije prikazan film “Quo vadis, Aida?” već je publika bila u prilici da ga gleda na hrvatskoj televiziji.
“To samo pokazuje potpunu ne svest onih koji vode kulturu i državu oko toga šta jeste realno vredno i pokazuje taj zacementirani zaokret u devedesete godine, jer mi sada imamo na vlasti bukvalno saučesnike u ratnim zločinima iz tog vremena. Iluzorno je očekivati da će oni odjednom biti borci za demokratiju, da će oni praviti pomirenje u regionu, da će biti željni istine o tom periodu jer, istina o devedesetim je nešto poslednje što oni žele”, istakao je Mladenović.
Operska pevačica Katarina Jovanović podelila je svoje iskustvo o tome koliko danas mladi ljudi znaju o našoj neposrednoj prošlosti jer ona, pored bavljenja umetnošću, radi i kao pedagog, profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.
“Naše je obrazovanje toliko zastalo da ne prepoznaje veličinu nekog umetničkog dela. Niti shvataju šta gledaju niti žele da znaju šta gledaju. A problem je veliki i u tome da li imaju priliku da vide neko delo. To je pitanje koje se uvek postavlja u julu mesecu, kada dođu dani sećanja na genocid koji se desio u Srebrenici. Koliko je nebitno za našu državu sve to što se desilo pokazuje i činjenica da oni nisu “ugasili” HRT za vreme emitovanja filma “Quo vadis Aida?” onako kako “gase” HRT zbog autorskih prava na prenose utakmica. Oni to više i ne registruju, toliko ih to uopšte ne interesuje. Jer, to je tamo neko umetničko delo koje za njih ne postoji. Mi smo kao ribe na suvom koje se koprcaju u jednoj civilizaciji koja je u potpunom sunovratu. Gde je činjenica da ne možete ni da procenite vrednost jednog umetničkog dela kakvo je film “Quo vadis, Aida?”. Ignorisanje umetničkog dela je svojstvo svake totalitarne udruge, a mi se upravo nalazimo u jednoj takvoj Srbiji. Kako se učvršćuje taj totalitarizam, tako što se igra sa podacima. Vrlo je jasno zašto se žrtve ne broje jer se tako sa njima može, u vekovima koji su pred nama, manipulisati. Tako se mogu iznova pisati udžbenici.”
Pisac Svetislav Basara je rekao da “autorska prava za murale Ratku Mladiću treba pripisati Borisu Tadiću i Vojislavu Koštunici”. Sva zla koja su ovde počinjena podržavana su i od strane crkve i od države. Gotovo 80 odsto ljudi će vam reći da je dobro ono što je Ratko Mladić radio u Srebrenici. Od tih 80 odsto većina to neće javno priznati, ali 25 odsto će to i javno reći. To je naše nasleđe prošlosti koje je duboko ukorenjeno. Otuda priča da granice srpske države treba da budu tamo gde je poslednji srpski grob. Ako neko ovde hoće da se bavi politikom mora da priča te priče koje će naći saveznike u tih 80 odsto ljudi. Svi su, osim zaista retkih pojedinaca i poneke organizacije, duboko u toj priči koja je kod nas dominantna već dva veka”, rekao je Basara.
Na panelu je gost bio i glumac i pisac iz Sarajeva Feđa Štukan čiji autobiografski roman “Blank” je za kratko vreme doživeo nekoliko izdanja. Autor je u romanu opisao svoje životno iskustvo, uključujući i dobrovoljni odlazak u rat do, putem prevare, bežanja iz vojske.
“Upravo sam tako mlad, sa 18 godina, otišao u dobrovoljce. Ali, onda sam počeo da postavljam pitanja. Moje prvo pitanje je bilo kako to da u rukama imam pušku proizvedenu u Srbiji a borim se protiv njih. Sledila su pitanja o tome kako je moguće da ima toliko religije i zastrašćenosti na tu stranu među vojnicima, pa pitanje otkud to da se namirnice iz humanitarne pomoći preprodaju na pijaci, pa zapitanost gde sve završavaju razne donacije… Tada, kada se zapita, čovek može da zaključi da to nije baš njegov rat i da on ne treba da bude u rovu i brani se. Uspeo sam da ih prevarim da sam lud”, rekao je Feđa Štukan.
Panel „Kultura sećanja“ je završen nastupom glumice Višnje Obradović koja je uz pratnju na gitari Igora Sakača, pročitala nekoliko priča iz knjige „Vukovarske priče“ Siniše Glavaševića, vukovarskog novinara koji je ubijen u zločinu na Ovčari.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
