U kanjonu Tare nema politike, gradske buke ili stresa. Učmaloj svakodnevici nema mesta na 140 kilometara divljih brzaka i varljivih vodenih zatišja. Nad kanjonom suvereno vladaju orlovi, na stenama i liticama divokoze, a na Tari skiperi – iskusni kormilari koji gumenim rafting čamcima kližu preko brzaka i seku najveće bukove.
Proteklog vikenda grupu novinara iz Beograda na Tari zatiče „pasje vreme“. Hladno, kiša počne pa stane, dežmekasti sivo-beli kumulonimbusi se ne razilaze, a sunca niotkud. Turisti uglavnom otkazuju zakazan rafting (splavarenje), ni splavari rado ne ulaze u vodu, a ljudi koje srećemo ljubazno pričaju sa nama i žale što nas „vreme nije poslužilo“. Ipak, kažu, „ako ste toliko željni idite kod Ćalasana“. Oni se, kažu meštani, dugo bave tim poslom, iskusni su skiperi (kormilari) i znaju svaki kamen na Tari.

Najveća opasnost

Rafting – turističko splavarenje Tarom nastavak je drevne splavarske tradicije. Stari splavari – triftari su za dnevnice balvane spuštali rekom. To je bio najjeftiniji transport balvana do Foče, a čak se išlo i do Beograda. Mnogo ih je tako ginulo. Danas je rafting turistička atrakcija, a Ćalasani, pored domaćih, čamcima voze i Engleze, Bugare, Francuze… Vozili su i glumce, pevače, političare, čak i čitave vlade. Zahvaljujući globalnom selu mnogo ljudi je saznalo za ovu atrakciju. Tako je pretprošle godine, verovatno gledajući lepote „suze Evrope“ preko sajta www.tara-rafting.com, u kampu boravilo 19 gej momaka i jedna lezbejka iz Londona. Bili su atrakcija među ovim gostoprimljivim gorštacima. Splavarili su celom dužinom Tare, a po kampu su „sevali“ u grudnjacima, mrežastim čarapama, podvezicama i štiklama. Iako je rafting opasan sport dosad je, kroz osmeh pričaju u kampu, to bila najveća opasnost.

Iskusni skiperi iz porodice Ćalasan dočekuju nas u mestu Bastasi iznad Foče, pored obale Drine u rafting kampu DMD, gledaju u nebo i obećavaju provod i takmičarsko „prolazno vreme“. Dejan Ćalasan (1975) je mlad i uspešan specijalista oralne hirurgije. Radi na Stomatološkom fakultetu u Beogradu, ali kao zavisnik od Tare svakog vikenda dolazi ovde i s bratom Duškom kroti velike penušave bukove. Otac Ilija im pomaže prevozeći goste i opremu, a na pitanje „vozite li i vi čamac“ odgovara kroz osmeh „vozim, ali u kombiju“. Splavarenjem se bave od devedesete, uz pauzu tokom rata u Bosni. Sada imaju najveći splavarski kamp.
Posle obilnog i kaloričnog obroka (jer za Taru treba snaga) krećemo put Brštenovice u Crnoj Gori odakle se polazi na avanturu dugačku 22 kilometra – 16 kilometara najatraktivnijeg toka Tare do njenog spajanja Pivom i ostatak Drinom koju ove dve gorske kraljice zagrljajem prave u Šćepan polju. Mamurni od prethodne večeri provedene u kampu – domaća rakija i kvalitetno vino Varijanta – navlačimo ronilačka odela od neoprena koja zadržavaju temperaturu tela, ronilačke čizme i prsluke.
Obale obrasle gustom šumom, a iznad nas s druge strane reke su Čelebići – mesto gde je pre nekoliko godina Sfor vijao haškog optuženika Radovana Karadžića.
Tara huči i valja se preko kamenja obraslog debelim slojevima mahovine. Prvi kontakt s vodom zaustavlja dah. Prosečna godišnja temperatura reke Tare je sedam stepeni, a kad u julu i avgustu pripeče zvezda ne prelazi 12 stepeni. Hladni vodeni bičevi „suze Evrope“ (kako zbog čistoće zovu ovaj veliki rezervoar tekuće pitke vode) šibaju nenaviknutu kožu, ali priliv adrenalina i zov prirode zagrevaju i nagone na urlanje.
Dejan nas raspoređuje, deli vesla, otiskujemo se. Krećemo u avanturu i nailazimo na brštenovački buk koji ima najveći pad. Veličanstven prizor buka koji se beli ledi krv u žilama, a veslači zbog priliva adrenalina menjaju boju kao belo-crveni semafor. Dejan nam stručno objašnjava da pojačan priliv adrenalina dovodi do „periferne vazokonstrikcije tako da ogromna količina krvi s periferije ulazi u unutrašnje organe, što dovodi do bledila lica i izaziva ubrzan rad srca. Posle toga dolazi do reaktivne dilatacije, što izaziva rumenilo lica“.
– Idemo lijevo… potkoči jako. Ispravi – viče skiper Dejan koji sedi pozadi i svom snagom vuče kroz vodu veslo kojim kormilari. Šibaju nas beli vodeni bičevi bistre Tare, a zatim nas ogromni buk proguta. Svi urlaju od uzbuđenja i čujemo samo Dejanov glas: „‘Ajmo svi naprijed“. I svi se latismo vesala i uz pesmu „povukosmo“ napred. Medicina kaže da je normalna koncentracija adrenalina u telu oko 0,07 mikrograma po kilogramu telesne težine, ali pri ovakvom uzbuđenju ona se uvećava čak do dvadeset puta.
Lagano do sledećeg buka euforično prepričavamo iskustvo borbe s prvim bukom i zagrevamo domaćom rakijom dok nas brzaci nose prema sledećem uzbuđenju.
Kroz kanjon se ori pesma, a hladan vetar raznosi reči: „Nema više moje Danijele, moje Danijeeele“. Podgrejana družina u čamcu se dere, a Novosađanka Danijela, jedina dama, „otkida“ se od smeha dok „klizamo“ preko najdužeg buka – borovi, dugačkog oko 350 metara.
Beograđanin Marko Ljubojević, zaljubljenik u Taru i iskusan spasilac, sedi pored skipera koji ga uči zanatu i onako mokar priča nam da mu je ovo već drugi vikend zaredom na Tari.
– Taman naučim trasu, a iz vode iskoči još neki novi kamen – jada se Marko, a Dejan objašnjava da se u toku sezone stanje menja u zavisnosti od vodostaja i da uvek moraš znati gde je koji kamen.
Posle odmora kod Manitih vrela, gde s velike visine preko brojnih kaskada obavijenih debelom zeleno-smeđom mahovinom i gde neki veslači iskačući s čamca tik pored obale do grla upadaju u hladnu vodu, krećemo ka sledećem buku.
Prenoseći znanje na Marka i nailazeći na buk ćelije skiper počinje da se dere kao mahnit: „Jako veslaj, ti upravljaš čamcem… daj mu kontru“, a ostali se smeju i pitaju ga da li je pio vodu s Manitih vrela pa pomanitao.
Svi bukovi na Tari imaju svoje karakteristike, a iskusni skiperi moraju da znaju kako ih bezbedno preći. Za razliku od onih koji ih zaobilaze braća Ćalasan idu direktno kroz njih i uvek izazivaju uzbuđenje i onih u čamcu i onih koji posmatraju. Buk ćelije je najopasniji na celoj reci. Skiper nam priča da ovaj buk baca na desnu stranu te „ako ne izveslaš u lijevu stranu najeb’o si – matica te vodi na sigu, oštar kamen koji ti cijepa čamac“. I dok mu Marko „daje kontru“, za ostale važi:
„Gledaj ispred sebe, ne veslaj i drži se za konopce. Idemo čelom u njega“, viče Dejan, a žile mu poiskakale po vratu. Idemo posred buka koji nas okupa, ali opet bezbedno izlazimo i onako mokri, pod udarima hladnog vetra, vrištimo.
Obavezan predah je na Šipčanici – toku nastalom otapanjem snega s planinskih vrhova. Tu se gorski vodopadi slivaju u Taru. U njima se, prema legendi, i vile kupaju. Kupanje u ovoj rečici čija je temperatura oko pet stepeni smatra se ispitom muškosti. Ona je, kažu, dobila ime po Vladi Šipčiću, „poslednjem crnogorskom četniku“ koji se, navodno, ovde skrivao negde do početka pedesetih godina prošlog veka kada ga je odala švalerka. Dok stojimo u vodi hladnijoj od Tare koja nam kao žiletima reže butine s nevericom gledamo Danijelu koja s kamena cela uskače u jezerce ispod slapa. Jedina je položila ispit muškosti.
Tako se jedan za drugim ređaju kulina, vjernovića buk, mladički buk… ukupno trinaest bukova od Brstenovice do Šćepan polja. Deonica od Brstenovice u dužini 22 kilometra prelazi se od sat i po do tri sata u zavisnosti od vodostaja. Čim se pređe u Drinu oseća se druga klima, toplije je. Još šest kilometara lagano Drinom do Bastaha i stižemo do DMD kampa gde nas očekuje miris jagnjetine s ražnja i ponovo lumperajka. U ovim krajevima je velika sramota da gost ostane gladan, a meštani koji često svrate na čašicu dobrog raspoloženja kažu da se kod Ćalasana uvek jede „velikom kašikom“. Kamp ima kuhinju bez šporeta u kojoj se kuva i sprema na vatri. Na repertoaru se uvek nađe meso i krompir pod sačem, vojnički (splavarski) pasulj iz kazana, jagnjetina s ražnja, sveže pastrmke na žaru, gulaš od srnetine, paprikaš.
Kanjon Tare dugačak je 82 kilometra. To je jedna od najvećih svetskih prirodnih atrakcija. Po veličini kanjon je drugi na planeti, odmah iza Kolorada. Voda iz reke je pitka celim tokom, a njena vidljivost pri dnevnoj svetlosti iznosi i do 14 metara dubine. Dubina kanjona ispod Tepaca je oko 1.307 metara. Suncem je obasjan samo kada je sunce u zenitu od podne do dva, tri sata posle podne. Uveče iz kanjona samo se vidi tanka „neonska“ traka zvezdanog neba.
Na rafting možete otići čak do čuvenog mosta u Đurđevića Tari (dugačkog 365, a visokog više od 170 metara). Puna deonica prelazi se za najmanje dva dana. Na tom putu prolazi se šljivanski buk, Đurđevića Tara, trešnjevački buk, Leveri, a noći se u kampu Radovana luka, ispod sela Tepca gde je kanjon najdublji. Sutradan prolaze se Tepca, tepački buk, prelepe Bajlovića sige s jedinstvenim vodopadima, Poskok bar, Nozruć, Prodrta usov. Na Lazinom kamenu Tara je najuža, taman koliko da prođe jedan čamac, a zna da bude duboka i do 20 metara.