Balibaru u čast

Od kako je, šezdesetih godina prošloga veka, ušao na javnu scenu, nije prestao da se, kao građanin i filozof, bori protiv svega onoga što je smatrao nedopustivim u francuskom društvu – kolonijalno nasleđe, rasizam, odnos prema izbeglicama, neprozirne policijske prakse, ekstremna desnica – a kad je njegovo ime postalo prepoznatljivo i izvan Francuske nije se suzdržavao od toga da ukazuje na oblike neslobode i političkog nasilja kad god je smatrao da javni angažman – a to je gotovo uvek – ima smisla.

U reči angažman čuje se francusko gage / zalog. Balibar je, dakle, zalagao svoje ime kao građanin, a svoj intelektualni prtljag – veliki i težak, spakovan u nekoliko nezaobilaznih knjiga-kofera – kao filozof, verujući da samo izričito političko delovanje, ono delovanje kad na javnu scenu iznesete svoje telo i svoje ime, donosi učinke u borbi protiv raznovrsnih oblika nepravde, gluposti i ponižavanja.

Zbog toga je u filozofiji kritikovao prazne apstrakcije, a u politici laž, nedoslednost i pritvornost.

Zbog toga je, najzad, i zaslužio nagradu za kritički angažman Miladin Životić koju, svake godine, dodeljuje Institut za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda.

Balibarov filozofski i građanski put zavojit je i tipičan za francuske filozofe rođene tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.

Obeleženi Drugim svetskim ratom i njegovim posledicama, svedoci opadanja Francuske moći kao svetske i kolonijalne sile, naročito pogođeni alžirskim ratom od 1954. do 1962, francuski su se filozofi, pod snažnim uticajem Žan-Pol Sartra i Luja Altisera, listom okretali komunističkim idejama i komunističkoj partiji, delovali u njenom okrilju neko vreme ili se kretali u zoni njenog uticaja, da bi, kako se istina o Gulagu probijala i postajala sve mračnija, redom izlazili iz partije, ili ih je sama partija, ustrojena po staljinističkoj matrici, istiskivala iz sebe.

Filozofija, naravno, kao slobodno mišljenje slobode, nije trpela dogmatski komunistički mehanizam. I obratno.

Levih se ideja Balibar, međutim, nije odrekao, ali ih je vrlo jasno smestio u demokratski okvir, te je njegova kritika kapitalizma – što je bila i ostala omiljena disciplina levih intelektualaca – vremenom prerasla u kritiku nasilja, da bi se u naslovu jedne od njegovih najuzbudljivijih knjiga našla upravo ta reč: Nasilje i građanski duh / Violence et civilit iz 2010.

U svom remek-delu Balibar je izričit: otpor nasilju konstitiše nas kao slobodna bića.

Drugim rečima, Balibar se, za razliku od svog učitelja Luja Altisera, sačuvao od nesuvislih pokušaja da brani neodbranjivo (Sovjetski Savez kao svetionik slobode, na primer) i svoj filozofski nerv izoštravao ne samo u tumačenjima Marksa, što je bilo nekom vrstom domaćeg zadatka za svakog radikalnog levičara, već je polje zanimanja širio i na druge mislioce, pre svega na Spinozu, dok mu je Deridina dekonstrukcija postala nekom vrstom implicitne metode.

Balibar je, u najboljem muzilovskom smislu, filozof bez svojstava.

Nije prodoran poput Đorđa Agambena, nije žovijalan poput Slavoja Žižeka, niti njegove ideje svrdlaju i uzbuđuju poput ideja Žaka Ransijera, ali Balibarove pojmovne konstrukcije u stanju su da ponesu upravo neuporedivu filozofsku težinu (njegova knjiga Strah od masa / La crainte des masses iz 1997. jedna je od onih koje će, zbog bogatstva ideja i metodske čvrstine, dugo živeti).

Sklon neužurbanom izrazu, Balbar se i danas drži načela temeljitosti i gotovo za svaku ideju pruža višestruko jemstvo u vidu argumentacije.

Ima nečeg dragoceno staromodnog kod njega, što je, nesumnjivo, naučio od svojih velikih profesora poput Žorža Kangilema i Žaka Deride: o svakoj se tvrdnji mora položiti račun.

Zbog toga su i njegove političke izjave staložene i nikad na prvu loptu, što se moglo čuti i na predavanju koje je održao povodom dodeljivanja nagrade Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.

Njegova bi se argumentacija mogla svesti na sledeće: građansku supstanciju, ono civilit, možemo očuvati samo kao bića koja, bez obzira na profesiju, učestvuju u javnom životu.

Angažovati se znači jemčiti svojim imenom za ono do čega nam je, kao slobodnim bićima, stalo.

U suprotnom postajemo plen političkih grabljivaca, tek obrok na trpezi beščašća i laži, lutke u igrokazu varvara i primitivaca.

Razume se da je tu ideju Balibar potkrepio filozofskom argumentacijom i izvođenjem, ali slobodan život je, kao i uvek, ostao vodiljom njegovog filozofskog i građanskog angažmana.

Utoliko je povezivanje Balibarovog imena sa imenom srpskog (jugoslovenskog) filozofa Miladina Životića (1930-1997) višestruko opravdano.

Ne samo što je profesor Životić u mladosti i zreloj dobi bio okrenut marksizmu (i američkom pragmatizmu), ne samo što je, kao i svaki filozof koji pošteno misli, došao u sukob sa marksističkom dogmom te u komunističkoj čistki bio odstranjen sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, i ne samo što je pozni Životić otkrio francuski poststrukturalizam i strasno mu se predao, nego je pružao snažan javni otpor režimu Slobodana Miloševića.

Nijedan se domaći filozof Životićeve generacije nije, u tom pogledu, poneo časnije – sećamo se i danas njegove građanske kuraži da se pojavi u televizijskom duelu s Vojislavom Šešeljem i, nevičan ophođenju s pajacima, zatečen beščašćem i odsustvom stida, pretrpi težak poraz (a mi studenti zbog toga smo ga još više voleli) – niti je ijedan u toj meri prihvatio nešto novo i potpuno drugačije od onoga sa čime se susreo u svojoj mladosti (ne računajući zloćudni nacionalizam, naravno).

Ovaj okasneli susret dvojice filozofa možda govori o tome da je, svemu uprkos, filozofija ostala utočištem slobode, strasti i, možda, nekakve istine.