Baština užičkog kraja

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Kada su počele da se objavljuju antologije srpskog aforizma, jedna za drugom, na brojnim jezicima: nemačkom, italijanskom, poljskom, češkom, ruskom, rumunskom, baskijskom i dr., to je bilo priznanje autorima jedne male zemlje da je njihovo stvaralaštvo postalo brend daleko van državnih granica. I što je još bitnije, da je srpski aforizam prepoznat kao bitno drugačiji od onog što su do tada nudili svetski zbornici i enciklopedije, da nosi raznovrsniju, jezički bogatiju i, svakako, ubojitiju kritičku oštricu.

Tako je sve krenulo, a potreba da se ode i korak dalje, da se mikrokosmos uzdigne još više, tako što će se suziti radijus kretanja i da se fragmentiranjem većeg (srpskog) korpusa može ostvariti jedna nova, kvalitetna celina, pokazao je i dokazao Slobodan Simić svojom novom antologijom „erskog aforizma“ „Odjeci u provaliji“, koji se po drugi put ogleda u ulozi promotera duha rodnog kraja. Simić ne samo što je jedan od naših najboljih aforističara, koji je objavio pet knjiga aforizama, prevođen i zastupljen u gorepomenutim antologijama, nego je i kao predstavnik erskog aforizma p(r)ozvan da sakupi te bisere duha koje su njegovi sunarodnici ispisivali – kao odjeke u provaliji.

Razloga za priređivanje ovakve antologije ima mnogo, između ostalih i da se već priznati erski humor približi što široj čitalačkoj publici, ali i da se naznači koliko je kvalitetnih autora iznedrila ta mala sredina, počev od izuzetnog Radeta Jovanovića, pa nadalje.

Na 240 strana autorski raznorodna i tematski raznovrsna riznica prkosa i bunta 18 savremenika, koji su svoj pečat ostavljali poslednjih 40 godina, a čijoj se misiji pridružila armija nevoljnika u potrazi za smislom života u provaliji, prostirala se, između vapaja i nade, sva bestijalnost političkog establišmenta: „Kad se zločinac vrati na mesto zločina, prepoznaćete ga po istom političkom programu.“ (B. Bogdanović) Taj isti politički program, koji smo bili prinuđeni ne samo da gledamo nego i da osetimo na sopstvenoj koži, koji je našminkan pred TV kamerama „prodavao“ budućnost u srazmeri od kupovne moći partije čiji su sponzori definisali akciju: „Deca su naša budućnost. Sve dok se drugačije ne naredi.“ (P. Gavrić) I uzalud Dogandžićevo „Biću kratak: ua!“ kad „U politici je kao u psihijatrijskoj bolnici. Opstaju samo čvrsto povezani.“ (N. Ilić). Tu povezanost nije mogao da raskine ni bratski kod, prepoznatljiv po istovetnosti zahteva, te je stoga u savremenoj interpretaciji rodoljublja nadmašivao poimanje pripadnosti u skladu sa apsurdnom prezentacijom bratstva: „Poslednji ratovi su dokazali da braća i nisu neki rod!“ (M. Jojić), što je nedvosmisleno govorilo o nedefinisanom potencijalu: „Danas se još dele jedino narodi čija je inteligencija na nivou ameba.“ (R. Jovanović)

Zajedničko svim protagonistima ove sage o provaliji jeste to što progovaraju o onom o čemu mnogi iz straha ćute ili pak ne uspevaju da misao iskažu na prijemčiv, duhovit, satiričan, sarkastičan ili crnohumoran način. „Našu vlast ne odlikuje samo kratka pamet, nego i dugi prsti“, duhovito se poigrava rečima M. Marjanović, kojem se, u pokušaju da dočara sliku našeg privrednog dometa kojim smo zaokružili milenijum, stilski pridružuje M. Mirković: „Nemam nikakve veze sa tim šleperom cigareta. Odgovorno tvrdim da mi je sve to neko napakovao.“ Na izrečeno poentira M. Nikitović „Bog ne mora da se meša. Sami sebi smo dovoljni kao kazna.“ Za ovaj iskaz čak nije potrebno ni pozivati se na naučne eksperte, mada jedan od njih, bez obzira na to što je iz druge branše, potvrđuje stanje: „Nekoliko puta sam pokušavao da pobegnem iz ludnice, ali me svaki put uhvate graničari.“ (Đ. Otašević), ali zato drugi, iz branše, prevazilazi granice nadležnosti i saopštava: Imali su dobru obaveštajnu službu. Tačno su znali kad će ko da umre.“ (S. Simić). A služba kao služba, obavlja poslove za koje je plaćena: „Građani ne samo da se sahranjuju, već se i ubijaju o državnom trošku.“ (V. Sokić) To faktičko stanje ne samo da potvrđuje nego i zadire u sferu primenjene umetnosti: „Imam pogrešnu sliku o vama. Hteo bih jednu sa crnim florom.“ (S. Stojanović), bez obzira na realne osnove: „Dao bih život za otadžbinu samo da ga imam.“ (D. Tofčević) i potencijalne istorijske nedostatke „Petokraka ima geometrijske prednosti nad krstom. Za peti krak može da se prikuca glava.“ (M, Tucović), što sasvim rečito govori o karakteru naših šizofrenih (straho)vlada: „Dovoljno sam oduzet da mogu reći – Država, to sam ja!“ (M. Ćosić)

I za kraj treba napomenuti da je ovu baštinu užičkog kraja, ilustracijama dopunio i upotpunio karikaturista Nikola Otaš, čime se čitaocima knjige pruža dvostruko zadovoljstvo.