foto FoNet Nenad Đorđević (arhiva)Od raspada Jugoslavije i pada socijalizma u Srbiji proslavljanje Prvog maja dobilo je potpuno drugačiju konotaciju. Danas ljudi Dan radnika vezuju za celodnevno slavlje, uz roštilj i alkohol, pa uglavnom ni ne znaju šta ovaj praznik obeležava i zašto se slavi, iako su prava radnika trenutno gotovo nepostojeća.
Prvi maj, ili Međunarodni praznik rada, obeležava se već 134 godine, otkad su pripadnici radničkog pokreta u Čikagu 1. maja 1886. izašli na ulice i protestovali za svoja prava.
Svoje zahteve simbolično su istakli u tri osmice: osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja.
Do svega ovoga su doveli užasni životni uslovi – više od 12 sati rada dnevno, male nadnice i život na ivici bede.
Zbog svega toga, čak 40.000 radnika izašlo je na demonstracije.
Ipak, samog 1. maja se nije ništa dogodilo, već je dva dana kasnije izbila velika tuča između demonstranata i policije, što je rezultiralo pogibijom nekoliko radnika i ranjavanjem više desetina njih.
Ogorčeni policijskom brutalnošću, radnici, levičari, ali i anarhisti su sledećeg dana, 4. maja, organizovali demonstracije na čikaškom trgu Hejmarket.
Osoba čiji identitet nije utvrđen bacila je tada bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca.
Nastradali su i demonstranti – u eksploziji je poginulo najmanje četvoro, a povređeno je više od 30 štrajkača.
U znak sećanja na te događaje, 1889. odnosno tri godine kasnije, na Prvom kongresu Druge Internacionale 1. maj je proglašen za Međunarodni praznik rada.
1. maj u Jugoslaviji
Godine 1893. održana je prva prvomajska proslava u Srbiji, kada se ispred kafane Radnička kasina sakupila veća grupa radnika, ali iz koje se, posle dolaska žandarmerije, izdvojila grupica od 17 radnika i uz pratnju žandarmerije otišlo na Topčider gde su čitali Pelagićev pozdrav srpskom proletarijatu, kaže istoričar Momčilo Pavlović za Danas.
Zahvaljujući ljudima sa levičarskim idejama počelo je organizovanje prvomajskih uranaka, izleta van gradova i fabrika. Masovnija obeležavanja Prvog maja kreću posle formiranja Radničkog saveza Srbije 1903.
Naredne 1904. U gotovo svim većim mestima u Srbiji proslavljen je Prvi maj-u Beogradu (oko 4.000 učesnika), Kragujevcu, Nišu, Leskovcu, Pirotu, Kruševcu, Čačku, Požegi, Užicu, Valjevu, Šapcu, Lešnici, Obrenovcu, Paraćinu, Smederevu, Požarevcu, Ivanjici, Palanci, Jagodini, Svilajncu itd.
Povodom proslave Prvog maja objavljen je majski spis „Prvi maj 1904“, svake godine sve do 1919. objavljivan je poseban „Prvomajski spis“ u kome je dat pregled radničkih prava i predstavljeni su borbeni zadaci radnika.
U narednim godinama proslave Prvog maja postaju masovnije a na zborovima učestvuje i preko 10.000 radnika.
„Danas, 2024. svi sindikati u Srbiji na Prvi maj ne mogu da sakupe toliki broj. Zašto je to tako treba pitati sindikalne funkcionere i brojnu sindikalnu birokratiju. Da li zato što je u Srbiji ostvarena puna zaposlenost, politička i ekonomska stabilnost, radnici zadovoljni uslovima rada i primanjima, obezbeđena materijalna i imovna sigurnost te umorni radnici odlaze u brojna sindikalna odmarališta i hotele ili u svoje vikendice da se odmore“, navodi Pavlović.
On dalje objašnjava da je manjih, nepovezanih protesta i štrajkova u Jugoslaviji uvek bilo i biće ih, te da je posebno vlast u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji bila protiv tzv. tarifnog radničkog pokreta koji se borio za veće satnice, odnosno nadnice.
„Štrajkovi kao onaj u šećerani na Čukarici 1907. imali su i mrtve. U štrajku železničara u aprilu 1920. koji je paralisao železnički saobraćaj, učestvovalo je oko 50.000 ljudi koji su se borili za skraćenje radnog vremena. I u tom i u štrajku Husinskih rudara (pobuna husinskih rudara) iste godine bilo je stradalih štrajkača. Bilo i drugih masovnih štrajkova“, kaže Pavlović.
Govoreći o trenutnom položaju radnika u Srbiji, navodi da to zavisi od toga gde rade – da li u javnom sektoru, privatnim stranim ili domaćim kompanijama ili kod sitnih poslodavaca.
„Iako su raznim zakonima ta prava regulisana, u stvarnosti, svedoci smo, bezdušne i primitivne ekspolatacije, surovog tretiranja radnika, neprijavljivanja zaposlenih, umanjivanja primanja a samim tim i umanjeno plaćanje poreza i doprinosa, i slično, što stvara opštu nesigurnost zaposlenih, a posebno tužnu perspektivu u trenutku ostvarenja prava na penziju“, ističe Pavlović.
Objašnjava da dostignuta prava radnika, koja su stečena vekovnom borbom, treba održati i nadograditi sva ona pozitivna iskustva i uskladiti sa najboljim primerima jakih socijalnih evropskih država. To je posao sindikalnih organizacija, čiji ekstremni pluralizam ne doprinosi ukupnom poboljšanju prava radnika, već ponekad stvara konfuziju služeći više trenutnim grupnim, partijskim ili ličnim interesima, a manje radničkim.
„Borba za ukupno zaštitno radničko zakonodavstvo i stalno motrenje na poštovanje i primenu usvojenih pravila i zakonskih normi je posao sindikata. Često navodim jedan primer: Prosečna nadnica u Srbiji 1908. za muškarce je iznosila od 1,45 do dva dinara. Istovremeno hleb je koštao 0,21 dinar, kilogram svinjetine 0,51 a kilogram govedine 0,58 dinara. Primenite ovu formulu na današnju prosečnu nadnicu, pa čak i npr. prosvetnog radnika, pa vidite da li može da za svoju dnevnicu kupi četiri kilograma svinjetine. Da ne govorim o radnicima koji primaju platu od 40.000 ili 50.000 dinara, navodi Pavlović.
Kako zaključuje, možda ovo nije najbolji primer, ali svakako dosta govori o današnjem položaju radnika i brizi o radnicima birokratizovanih sindikalnih rukovodstava.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
