Bruno se vraća kući

Za debitantski i višestruko nagrađivan roman portugalskog pisca (istoričara, književnog kritičara, prevodioca, urednika) Bruna Viejra Amarala, čiji naslov u prevodu Jovana Tatića glasi Prve brazde (Clio, 2017), moglo bi se reći da predstavlja književnoumetničku transpoziciju postupaka amaterskog (u izvornom značenju te reči), mikroistorijskog istraživanja/izgrađivanja neformalnog, živog kolektivnog pamćenja, odnosno predanja (ili predaje) i lokalnog identiteta jednog imaginarnog – jer je kao identitet neizbežno imaginarno – rubnog mesta, mešanjem i preplitanjem sopstvenih, tj. iskustvenih sećanja na različite periode života, tuđih priča o događajima iz ličnog i zajedničkog ili javnog života, glasina i govorkanja, nagađanja i domišljanja, snova i vizija, zajedničkih ili idiosinkratičnih težnji, opsesija, verovanja, ideja, navika, slučajnih svedočanstava u vidu audio i vizuelnih snimaka, dokumenata i druge građe.

Amaral je, naime, kreirao lik imenjaka, Bruna, koji se vraća u svoje rodno mesto, kod majke, posle razvoda i gubitka posla zbog nemogućnosti da zadovolji standarde produktivnosti i radnog elana novopostavljene menadžerke ljudskih resursa. Vratiti se u Ameliju, u radničko-seljačko i izbegličko naselje iz kojeg se mora otići, za pripovedača znači gotovo sraman neuspeh u životu.

Prolog romana prati njegove višestruke pokušaje da, ovako ili onako, tragajući – bez istinskog žara i bezuspešno – za novom ljubavlju i novim poslom, ili uz pomoć novog, zdravog i fizički aktivnog životnog stila, ili kroz prisećanja i razgovore sa majkom, preboli svoje poraze, otrese se jalovog samosažaljenja, pridigne iz očaja, da prevaziđe osećaj diskontinuiteta i gubitka identiteta.

Dok besciljno i dokono luta po naselju, sreće stare poznanike, saznaje šta se desilo ili se dešava sa ljudima i mestima koje je nekada poznavao, pripovedač postepeno razvija specifičan odnos prema samom mestu, kao podsetniku, mediju i skladištu, otkriva i upoznaje kako njegovu mnogoznačnost, tako i tajanstvene skladne ritmove i aure koje mu otkriva ova nova perspektiva, perspektiva poraza, prepuštanje slučaju i očuđujući pogled sa distance stvorene vremenom i iskustvima života van lokalnih mreža odnosa i značenja. Da bi se suočio sa teskobom, koju prepoznaje kao ključni elemenat svog karaktera, tj. kao deo Amelije koji je uvek i svugde nosio sa sobom, Bruno počinje da se interesuje za lokalne priče i biografije živih i pokojnih stanovnika naselja.

U osnovi dela koje će Bruno stvoriti, s jedne strane, stoji uznemirujuće i zastrašujuće privlačna, romantičari bi rekli uzvišena slika senki stvari i ljudi koje je radijacija nuklearne bombe zauvek utisnula na nesrušene građevine u Hirošimi: ta slika je lajtmotiv pripovedača, koji kod sebe prepoznaje, inače rasprostranjenu i u savremenom svetu frekventnu fascinaciju (post)apokaliptičnim predstavama i katastrofama velikih razmera, koliko onim stvarnim i realnim, toliko i onim medijski ili ideološki konstruisanim.

Ona je, međutim, i metafora njegovog pisanja. Brunove priče o stanovnicima Amelije trebalo bi da uhvate i fiksiraju te senke na zidovima naselja, ali i da svojom (nuklearnom) energijom, snagom radijacije jezika i pripovedanja, osvetle svoj (već uništen, zbrisan) predmet, da ga projektuju u vreme i učine trajni(ji)m svedočanstvom o onome što je (možda) bilo, potvrdom postojanja.

S druge strane, motiv senki se, sem što asocira podzemni svet, povezuje sa konkretnom vizijom onostranog, Danteovim Paklom i Čistilištem, na šta se ukazuje uvođenjem lika fotografa Viržilija (Vergilija), još jednog tvorca senovitih otisaka prolaznoga sveta, čije fotografije, priče i sećanja predstavljaju jedan od primarnih izvora Brunovog dela. NJegov pogled i glas Bruno u potpunosti apsorbuje u svoje, zbog čega i sam Viržilio počinje da deluje kao senka, postaje neizvestan, neuhvatljiv.

Po potrebi domišljajući intimne misli i osećanja, momente van očiju javnosti, kao da, opet u prepoznatljivo savremenom maniru, viri kroz ključaonice, u rialiti anti-šou, i stvarajući, na tragu Viržilija, hipoteze o privatnim životima i postupcima nekih od sugrađana, Bruno u lavirintu priča i isečaka iz života otkriva/skriva i svog oca i par traumatičnih događaja iz detinjstva i rane mladosti, potisnuta i latentna sećanja. Drugim rečima, u narativnom kretanju kroz prostor i vreme, Bruno pronalazi razne, heterogene, delimice zaturene deliće sebe i svojih porekla.

Ni o čemu se, ipak, ne može sve (sa)znati i sve reći, nikada se sve veze ne mogu pojmiti i predstaviti, pa pripovedač stalno poseže za fusnotama, koje su nekada i obimnije i značajnije od teksta u čijem su podnožju, koje koristi u najrazličitije svrhe, pa i za dodatne priče (jer i prostor sa margine društva ima svoju društvenu/prostornu marginu), parodirajući diskurse humanističkih nauka čijim se istraživačkim metodama navodno služi, dok variranjem pripovednih modela i modusa unutar svog dela o Ameliji preispituje epistemološku i etičku vrednost alternativnih obrazaca istraživanja i prikazivanja društvenih, istorijskih, kulturnih, antropoloških, geopolitičkih specifičnosti određenih podneblja i zajednica i konstruisanja zavičaja.