Cepkanje usitnjene demokratije

Mnogi studenti se nisu ni rodili kada su cepkanje prvi počeli Kosta Čavoški i Nikola Milošević osnivanjem Liberalne stranke pre četvrt veka. Dve godine kasnije se toga dosetio i Koštunica, a onda su se kao na pokretnoj traci ređali mnogi ceparoši, uključujući i prvog osnivača Mićunovića. Uradio je to i Batić, Labus, Čeda, Živković i Tadić. Sve sami nakada podpredsednici. Kosa čoveku da se digne na glavi kada vidi ko su sve bili ti prvi osnivači demokratske stranke i najviši funkcioneri, upravo oni koji su trebali da formiraju stranku, usmere je u pravom smeru i nauče mlade kako se odluke donose argumentovanom raspravom, glasanjem većine na svim stranačkim nivoima i prihvatanjem tako donete odluke, ma kako se sa njom ne slagali. Kako posejaše – tako nam i niklo. Argumenti su bili dobri samo za izbegavanje, demokratska rasprava je smatrana gubitkom vremena, a napredovanje na funkcijama je bilo zagarantovano samo manipulatorima, uvlakačima i laktarošima. Preletače ne treba ni pominjati, jer su bili samo logična posledica nakrivo postavljenih demokratskih temelja i principa.

Stara poslovica je „ko se oružja lati od oružja će i poginuti“. Taze priča je zapanjeni Borko Stefanović, iznenađen njegovim smenjivanjem na crno, bez glasanja i rasprave, a sam je donosio odluke po istim principima kad god je to bio u mogućnosti. Još iz doba komunizma je ostalo pravilo da se oni koji zglajznu naglo opamete i shvate šta sve u njihovoj partiji ne valja. Pre toga, zaslepljeni svojim uspesima i funkcijama nikako da vide i ukapiraju ono što i slepac vidi. Ništa mu drugo i ne preostaje, nego da i on, kao i njegovi slavni prethodnici, pokupi jedan deo nezadovoljnika u neku novu stranku, pa uđe u koaliciju sa ostalim otpadnicima sebi sličnim. Oni se bar dobro razumeju kad su na istoj talasnoj dužini.

Površno gledano, nije to ni loše da iz neke stranke otpadaju oni koji su je ukrivo postavili i negovali, ali ozbiljno promišljanje govori da neka veća sila na sve načine pokušava demokratiju u Srbiji da ometa, umanjuje i ukrivo vodi, a to je onda mnogo opasno i ne sluti na dobro. Teško je poverovati da je sve što se dogodilo samo sticaj okolnosti. Jasno je kao dan da postoje mnogi koji ne žele da imamo jednu jaku, dobru i organizovanu demokratsku stranku, a u ovoj invalidnoj je lako da se podmeću stalno novi kadrovi koji će održati niželigaško partijsko organizovanje i delovanje. Kako vreme prolazi, šanse su nam sve manje, a uticaj onih koji stranku organizuju po vojnom principu subordinacije će biti sve veći. Ako je to put u Evropsku uniju, onda zbogom logiko i doviđenja budućnosti.