„Da pokažemo šta nas spaja“

Nakon okruglog stola na temu „Uloga međureligijske tolerancije u društvu“ održanog u aprilu u organizaciji Danasa u saradnji sa Ambasadom Velike Britanije, naš list nastavlja priču o međureligijskom dijalogu, ovog puta intervjuima sa predstavnicima verskih zajednica u Srbiji. Na šest postavljenih pitanja odgovaraju Vukašin Milićević, kao predstavnik Srpske pravoslavne crkve, beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, muftija srbijanski Muhamed Jusufspahić (IZS) i rabin Isak Asiel kao predstavnik Jevrejske zajednice.

Isak Asiel nije mogao da odgovori na prva tri pitanja, jer se „ne odnose na Jevrejsku zajednicu u Srbiji“. Stanislav Hočevar, s druge strane, odgovorio je na pitanja jer je „svestan da je moguće napredovati samo putem dijaloga“, iako smatra da su „pitanja postavljena tendenciozno i bez objektivnog sagledavanja stvarnosti“.

Verske organizacije često traže pravo da utiču na gotovo svaku dimenziju života i društva. Zašto, međutim, njihovi čelnici bezmalo nikad ne priznaju odgovornost za bilo koju rđavu pojavu u društvu u kome su oni duhovni pastiri?

MILIĆEVIĆ: Tvrdnju iznesenu u pitanju najpre treba dokazati. Svaki građanin i udruženje građana ima pravo da skrene pažnju na ono što smatra da ga/ih ugrožava, ma kojoj „dimenziji života“ to pripadalo. To, naravno, ne znači da je automatski i u pravu. A odgovornost se podrazumeva, i na nedostatak iste ima pravo da skrene svaki učesnik javnog diskursa, uz uslov da je se sam ne odriče.

HOČEVAR: Na ovo Vaše prvo pitanje zapravo ne bih smeo da odgovorim – pitanje niste, naime, adresirali na mene ili Katoličku crkvu – jer mi nismo nikakva verska organizacija (nekakva NVO), nego Crkva. To znači da nismo mi ljudi osnivači Crkve, nego je osnivač Crkve druga Božanska ličnost Isus Hrist, ovaploćena Božija Reč. On je postavio kriterijume Crkve, a ne mi ljudi. Jeste, mi ljudi u njoj živimo, zato sa sobom i nosimo svoja ograničenja, ali „glava“ Crkve jeste Isus Hrist, a „duša“ Crkve Sveti Duh. Zato ona i postoji 20 vekova, što inače ne bi bilo moguće. I upravo zato što je odnos ljudi Crkve, odnos zajednice Crkve, prema Isusu Hristu najelementarniji opšti odnos u svemu i prema svemu, onda vera nužno obuhvata čitav „univerzum“ našeg postojanja. Mi, vođstvo Crkve, ne „tražimo da utičemo na gotovo svaku dimenziju života“, nego je to osnovna logika svega što je stvoreno. Sve što postoji i stvoreno je, nužno treba da ima „re-laciju“ prema svom Tvorcu, inače ne bi ni egzistiralo. Da mi ne priznajemo svoju odgovornost, naprosto nije istina! Čitate li moje poslanice za Uskrs i Božić? Slušate li moje propovedi ili ono što pišem? Znate li da u našim Crkvama postoje „ispovedaonice“ i da se na početku svakog euharistijskog slavlja izriče stav pokajanja? Ako biste nam omogućili redovan javni međuverski dijalog, mnogo toga bih još mogao da Vam objasnim…

JUSUFSPAHIĆ: Samom Bogu jeste i hvala i slava, Jedini Je On po Sebi, Poseban, a mnogi nebogovi, među demosima i demonima, ne želeći da se Bogu pomole jedni za druge međusobno, sebično se mole, dakle, samo za sebe. Takva sebičnost zadire u svaki segment darovanoga nam života, a između ostaloga i prostor odgovornosti stvorenja, odnosno naše, ljudske odgovornosti, koju imamo pred Svevidećim Živim Gospodom Bogom. Probuditi se iz takvoga, ne bih rekao sna, ni spavanja, već krmeljanja, i bukvalno znači oživeti, jer je „buditi se“ i kao glagol od glagola – biti. Mnogi gledaju a ne vide i mnogi su živi poput mrtvih.

Kakva je uloga de facto državnih religija ili pak takozvanih ‘etničkih crkava’ u uspostavljanju i održavanju verske tolerancije?

MILIĆEVIĆ: „Državne religije“ i „etničke crkve“ za mene kao hrišćanina predstavljaju problem, ma kako se one zvale. No, da bismo imali „državnu religiju“ ili „etničku crkvu“, potrebno je da postoji pravni ili kanonski okvir koji ih kao takve definiše, ili pak mehanizmi kojima se takav status ostvaruje, što, uprkos svemu, kod nas nije slučaj. Takođe, pitanje verske tolerancije za mene nije pitanje doktrine ove ili one verske zajednice, već element bez kojeg nijedno slobodno društvo ne može da funkcioniše. A ako neki hrišćanin, ma kojoj crkvi pripadao, ima problem sa verskom tolerancijom, siguran sam da ima problem i sa sopstvenom verom.

HOČEVAR: Znate da ne postoje ni „državne“ ni „etničke“ crkve. Kada biste mislili na prave Crkve, onda biste reč „Crkve“ morali napisati velikim slovom. U Jevanđelju je sasvim jasno kakav odnos ima i zahteva Isus u pogledu pitanja koje ste postavili. Svakako, priznajem da tokom istorije nisu svi članovi Crkve živeli u duhu Jevanđelja, da su i ozbiljno grešili. Ali to nije ono što želi i naučava Isus Hrist, niti ono što zvanično naučava Crkva. Zar bi se smelo ovako: kad jedan građanin ubije drugog građanina, da Vi kažete: „Država ubija!“ Ne možete mešati identitet Crkve s načinom „registracije“ Crkve.

JUSUFSPAHIĆ: Mnogi Bogu služe, a Bogu ne veruju, čak iako veruju u prisutnost Boga. Oni služe Bogu da se belo i istinsko jasno razazna od zablude crne njihove. Nije verujući svako ko veruje u Boga. Verujući veruju Bogu. I diabola, diavolo, đavo, veruje u Boga, zna za Njega ali Mu ne veruje. Šta znači vera državna, etnička, tatina, mamina, narodna?! Mnogo je vera neverskih, a Božanska jeste jedna, ona kojom hodi ka Bogu. Ljudska vera Gospodu Bogu Živom je svetlo(st), luča, kojom se razluči istina od laži, Bog od nebogova. Tom ulicom u Lice Božje ko ide, taj pali svetlo i oživljava ga i obnavlja dok mu Živi Gospod dariva života, a to svetlo mnogi žele utrnuti, a među njima jeste mnogo onih koji se na Gospoda, samo, ponavljam, samo, pozivaju.

Zašto su religijska i etnička previranja na ovim prostorima tokom poslednjih dvadesetak i više godina proizvodila samo više mržnje, straha i vere u moć države?

MILIĆEVIĆ: Mislim da je jedini ozbiljan religijski spor onaj u vezi sa crkvom u BJR Makedoniji. Ne mislim da su ratovi koji su vođeni u bivšoj SFRJ bili verski, iako je jasno da je i sve ono što se odnosi na verski identitet u njima, između ostalog, često zloupotrebljavano. A što se tiče vere u moć države, mislim da je njena pojava uslovljena činjenicom da kod nas ideal slobodnog i odgovornog građanina nikada nije zaživeo, već da je neprestano gušen različitim kolektivističkim konstruktima, od etničkih do staleških.

HOČEVAR: Identifikovali ste ono što se ne sme identifikovati: „religiju“, koja ima univerzalni karakter, i „etnos“, koji ima partikularni karakter. Time i dobijate plodove kakve želite, a ne ono što objektivno jeste. Ali slažem se s Vama da je, zbog istorijskih činjenica, na ovim prostorima do te nedopustive identifikacije došlo i na psihološkom području. Za mene je ova jubilarna godina Milanskog edikta bila i ostaje odlična prilika da se o tome govori. Nažalost, među nama još ne postoji spremnost za to.

JUSUFSPAHIĆ: Zato što sujetni sejtan, čejtan, sotona, želi nas udaljiti od Gospoda i ljubavi Gospodnje, ka srdžbi Njegovoj. Zato što su takve vere i verovanja imale zadatak da mnogim nebogovima, koji ogledajući se u ogledalima vide božanstva, ratovima privređuju ovosvetske vrednosti i onosvetske bednosti. Zaboravili su da je vrednost na oba sveta jedna, da je Jednog i Jedinog imanje, i da je On, Gospod svih i svega, Jedino Vredan, od svega Preči. Ljudi su počeli da obožavaju put do Boga a ne Boga, veru u Boga, a ne Boga, Jednoga, Jedinoga, našeg, svih nas Tvorca, Životvornog, Živog. Njemu Samom služimo! Njemu Samom zapomažimo, da ljubavlju osvetli srca nam i odagna strah, mržnju, sujenost, sujednost Njemu iz srca naših pa će nam biti red i sve uredu.

Kakav je odnos, svake od crkava i verskih zajednica, prema ugroženim socijalnim grupama, pre svega, prema siromašnima, i kakve praktične mere pomoći preduzima?

MILIĆEVIĆ: Mogu da govorim samo o aktivnostima koje postoje u SPC, a koje su mi poznate. Situacija se razlikuje od eparhije do eparhije, s obzirom na mogućnosti, ali, primera radi, u Beogradu deluje nekoliko sinodskih i eparhijskih ustanova koje se bave haritativnom delatnošću. Na nivou cele SPC deluje humanitarni fond „Čovekoljublje“, koji sprovodi različite projekte iz svih oblasti koje se mogu odrediti kao „humanitarne“. Što se tiče eparhijskih ustanova, na prvom mestu imam u vidu Versko dobrotvorno starateljstvo Arhiepiskopije, koje, pored drugih milosrdnih delatnosti, ima i narodnu kuhinju koja svakodnevno hrani više stotina siromašnih sugrađana. Pored VDS, pri Pastirskom savetodavnom centru svakodnevno radi više savetovališta u kojima izuzetno posvećeni psiholozi i psihijatri sa dugogodišnjim iskustvom pružaju besplatnu pomoć građanima. Ne mogu da ne spomenem i Zemlju živih, udruženje koje se pod pokroviteljstvom Koviljskog manastira Bačke eparhije, a uz saradnju državnih ustanova, već više godina uspešno bavi lečenjem bolesti zavisnosti. Takođe, haritativne ustanove postoje i pri drugim eparhijama, naročito u inostranstvu, a svaka parohija u Beogradu ili bilo gde ima mogućnost da, s obzirom na prisustvo sveštenika u životu parohijana, organizuje haritativnu delatnost manjeg obima.

HOČEVAR: Odgovorite mi, najpre, ovo: koja ja država meni dosad dala ikakvu platu? Živim i radim – to mogu mirno da kažem – punom snagom, bez ikakve plate, i to četrdeset godina svog sveštenstva i pedeset godina svog monaštva. Zar ne radim isključivo za opšte dobro zajednice? A tako i naši sveštenici! Država još nije realizovala najavljenu restituciju. Znate li koliko je dosad učinio „Caritas“ Katoličke crkve? Poznajete li doktrinu naše Crkve prema tom pitanju i koliko je angažovanje sadašnjeg pape Franja upravo za siromašne? Ali ujedno mirno priznajem da još nismo učinili dovoljno. Vi razumete da to zavisi i od senzibilizovanosti čitavog društva!

JUSUFSPAHIĆ: U, od Boga darovanim im imecima, verujući uvek imaju jasan deo namenjen onima za koje su pred Bogom odgovorni. Zajednica takvih Bogoslužitelja, Bogovernih, Bogoljubnih, svesna je takve odgovornosti.

ASIEL: Kao duhovni predvodnik jedne manjinske verske zajednice, smatram da bi verski prvaci trebalo da govore o problemima od opšte društvene važnosti, u šta spada i problem siromaštva, kao i drugi problemi, npr. nasilje u porodici, što je potpuno u skladu sa biblijskom zapovešću „Nemoj stajati po strani dok se proliva krv tvog bližnjeg“. Talmud ovu zapovest tumači tako što proširuje njeno značenje na obavezu da se otkloni svaka šteta, nepravda i zlo koji mogu snaći neku osobu. Svak ko je u mogućnosti da poboljša ili ispravi situaciju, a ništa ne preduzme, snosi odgovornost za prestup i posledice. Naša zajednica je tokom 90-ih godina prošlog veka pomagala ne samo svoje članove nego i druge ugrožene grupe i pojedince, o čemu svedoči veliki broj zahvalnica koje su dodeljene Savezu jevrejskih opština Jugoslavije/Srbije. Kada bi pitanje povraćaja oduzete jevrejske imovine bilo rešeno, naš doprinos u borbi protiv siromaštva bi bio mnogo veći.

Kakav je zvanični stav svake crkve i verske zajednice prema homoseksualnim osobama?

MILIĆEVIĆ: Koliko mi je poznato, kada je SPC u pitanju, takav stav nije do sada izrečen. Ne mislim da se ta problematika iscrpljuje stavovima koji su pojedini episkopi izricali u odnosu na „Paradu ponosa“. Pitanje homoseksualnosti je mnogo kompleksnije od pitanja održavanja ili neodržavanja ove manifestacije.

HOČEVAR: Upravo onakav kakav je odnos Boga Tvorca prema svakom ljudskom biću. Orijentir u svemu možemo pronaći samo ako otkrijemo „planove“ Boga Tvorca. Mi ljudi inače u svim oblastima možemo da živimo po nekim vlastitim „ukusima“.

JUSUFSPAHIĆ: Po ovim pitanjima nema nezvaničnog stava da bi stav bio zvaničan. Stav je javan i jasan u po Reči Božjoj. Čovek muž da se ženi ženom čovekom, a čovek žena, da se muži, mužem, čovekom. Takvom paru je parenje blagoslovio Gospod, Koji Jeste Jedini Nepar. To je rodno, srodno, prirodno, ljudski, još od Adam i Eve. Bog jeste darivao slobodu izbora čoveku, a njoj jeste imanentna i čovečija odgovornost pred Gospodom. Za nju se spremamo, ne pareći u par obe desne, ni obe leve, već obe, zna se koje. Desnu i levu, Adama i Evu, muža i ženu.

ASIEL: Ljudska bića treba jedna prema drugima da se ponašaju s poštovanjem i ljubavlju. Moja dužnost je da poštujem dostojanstvo svakog ljudskog bića, bez obzira šta o njemu mislim. Stvar moje slobode je da odbacim svaki vrednosni sistem kao prevaru ako je to ono što o njemu mislim. Nama je potrebno međuljudsko razumevanje koje se zasniva na ljudskosti koja nam je zajednička. Inače, u judaizmu homoseksualizam spada u zabranjene seksualne odnose.

Koja su ostvarena polja saradnje između judaizma, islama, protestantizma, katoličanstva i pravoslavlja u nas, a koja su polja saradnje još moguća?

MILIĆEVIĆ: Mislim da crkve i verske zajednice u Srbiji imaju više nego korektnu saradnju u vezi sa svim zajedničkim interesima. Koliko mi je poznato, ne postoji nijedno polje, od pitanja verske nastave ili prisustva u medijima, pa do problema restitucije, gde sve tradicionalne crkve i verske zajednice nisu prema državi zajednički nastupile. Ipak, verujem da postoji još mnogo prostora za zajednički rad i nastup na svim ovim poljima, a naročito na haritativnom.

HOČEVAR: Mirno mogu da kažem da je napravljeno vrlo mnogo. Svi mi redovno se sastajemo i zajednički rešavamo zajednička temeljna pitanja života. Na svetskom nivou postoje i naučno-teološki i opštereligijski skupovi za proučavanje i zvaničan strukturalni dijalog. Znate isto tako da i u našoj zemlji postoji Međureligijsko veće, treba ga samo „aktivirati“. Svakako, treba usavršiti još mnoga pitanja, pa i zbog uvek novih istorijskih i funkcionalnih pitanja našeg suživota.

JUSUFSPAHIĆ: Suštinski, podsećanje na Boga Živog, Opskrbitelja svih nas, Jedinog i doček Mesije, koga će Gospod Bog poslati nam, da ga ne svojatamo već da ga sledimo ka Bogu. Inače, na tom putu da se upoznajemo i potpomažemo u borbi protiv zaborava na Boga, u koji nas ugoni sujetni, koji nas i Bogomoljama kojima se divimo odvraća od divljenja Bogu, i verama koje obožavati počesmo, odvraća od služenja Bogu.

ASIEL: Organizovali smo tribine na temu siromaštva, narkomanije, alkoholizma, nasilja u porodici, predrasuda, transplantacije organa. Bilo je tu i raznih versko-kulturnih manifestacija koje su bile veoma dobro posećene. Vekovi iza nas su pokazali šta nas razdvaja, na nama je danas da pokažemo šta nas spaja. Možemo zajedno, to je važno.

Pitanja: Zlatko Paković i Radomir Ličina

Priredio: B. C.