Debata i kritika ključ demokratije

Laš Fr. H. Svensen: FILOZOFIJA SLOBODE /3

Laš Fr. H. Svensen (1970) profesor je filozofije na Univerzitetu u Bergenu. U ovoj provokativnoj i uzbudljivoj knjizi, čije najzanimljivije odlomke objavljujemo uz dozvolu izdavača, autor pokušava da osvetli mnoge dimenzije ovog pojma: od ontoloških ili metafizičkih do političkih i ličnih. Jedna od polaznih ideja ove knjige jeste da naše poteškoće s razumevanjem slobode delimično proističu iz mešanja različitih pojmova o slobodi.

Obzir prema zaštiti ličnih podataka u mnogim će slučajevima postaviti jasne granice slobodi izražavanja. Ima, međutim, i veliki broj složenijih slučajeva, jer eventualna povreda prava zavisi od konteksta u kojem se iskaz pojavljuje. To znači da iskaz koji nije problematičan u jednom kontekstu, može biti kažnjiv u drugom. Milov primer je da mora biti dozvoljeno napisati članak u novinama o trgovcima žitom koji dozvoljavaju da siromašni gladuju, ali da se s pravom može kazniti osoba koja to izgovara pred razjarenom ruljom koja stoji pred kućom jednog od tih trgovaca. U praksi će to uvek biti stvar procene, ali Mil eksplicitno tvrdi da svaki iskaz može izgubiti svoj „imunitet“, ako su okolnosti u kojima se iznosi takve da on predstavlja neposredan poziv na štetan postupak. Takođe je jasno da sloboda izražavanja kod Mila ne obuhvata iskaze koji podrazumevaju kažnjivu prevaru ili prinudu.

Milov princip štete nagoveštava da bi trebalo imati veoma široke okvire slobode izražavanja, i neko će to nazvati „fundamentalizmom slobode izražavanja“, jer joj se daje prednost nad mnogim drugim važnim vrednostima liberalne demokratije. Princip štete, međutim, počiva na uvidu da je sloboda, što podrazumeva i slobodu izražavanja, sama žila kucavica demokratije, i da se stoga ne može potisnuti iz obzira prema drugim dobrim ciljevima.

Razvoj demokratije odvija se preko debate i kritike. Kritika može biti veoma neprijatna. Može se doživeti kao uvreda, ili povreda, čak i kada čovek sam uviđa da je ispravna – ili možda naročito tada. Pojam „kritika“ ima etimološko poreklo u grčkom krinein, što znači razdvojiti, urediti, razlikovati, odlučiti, presuditi, pregledati itd. Kritika ne predstavlja samo dokaz izvesnih tvrdnji, već je i praksa koja ima za cilj razlikovanje odbranjivog od neodbranjivog. Najčešće se pojavljuje u obliku negativne kritike, koja se isključivo usredsređuje na ono što je neodbranjivo, i pokušava da utvrdi greške i nedostatke osoba, grupa, institucija, shvatanja, iskaza i praksi.

Oštra kritika se ne kosi s idejom jednakosti među ljudima, već je, naprotiv, neraskidivo povezana s njom. Ako odlučim da ne kritikujem neku osobu ili grupu zbog stanovišta koje smatram pogrešnim samo zato što verujem da su suviše osetljivi da kritiku prime, upravo se prema njima ne ophodim kao prema jednakima. Nema sasvim objektivnog kriterijuma koji određuje kada kritički iskaz predstavlja uvredu. Stoga se može učiniti da je bolje prikloniti se čisto subjektivnom kriterijumu koji podrazumeva da neko zaista jeste povređen samo na osnovu toga što se oseća povređenim. To je očigledno neodrživ kriterijum, jer je teško da ima ijednog kritičkog iskaza koji niko u bilo kom smislu ne bi mogao doživeti kao uvredu. Ako, na primer, kažem „Marksova teorija o kapitalu je neodrživa“, neko ko se snažno identifikuje s Marksovim teorijama sigurno bi se mogao osetiti uvređenim, ali svakako da ja zbog toga nisam prekoračio nikakvu granicu. Navedimo nekoliko primera s nešto grubljim jezikom: „Volerenga je jadan klub“, „sving muzika je sranje“, ili „ekstremni desničari su retardirani“. Ovi iskazi će nesumnjivo biti uvredljivi navijačima Volerenge, ljubiteljima svinga i ekstremnim desničarima. Pitanje je da li oni s pravom mogu tvrditi da je došlo do povrede, i da li činjenica da se za neki iskaz posle procene može reći da predstavlja uvredu ima posledice po njegov status u svetlu slobode izražavanja.

Pitanje da li je iskaz X uvredljiv svakako je povezano s emotivnom reakcijom primaoca. Ona se, međutim, kao i sve druge emotivne reakcije, može smatrati razumnom ili nerazumnom u odnosu na svoj objekt, jer ćemo jednu reakciju smatrati adekvatnom, a drugu neadekvatnom. Osećaj uvređenosti osim toga obično prati mišljenje da čovek ima razloga da se oseti uvređenim. Taj razlog unosi element racionalnosti koji prevazilazi čistu subjektivnost, i koji se može sagledati iz nešto nepristrasnijeg ugla. Razlog ukazuje na odliku samog iskaza koji treba da potvrdi da je osećaj uvređenosti razumna reakcija. Tada se pomeramo iz sfere čiste subjektivnosti i zalazimo u objektivni, ili makar intersubjektivni prostor. Polazeći od ovoga možemo reći da iskaz X treba smatrati istinski uvredljivim ako se društvo složi s mišljenjem „povređenog“ da je X zaista uvredljiv. Problem je u tome što različite zajednice unutar jednog društva mogu imati različita mišljenja o uvredljivosti iskaza X. Možda će ga religijska zajednica, na primer, smatrati uvredljivim, dok sekularni deo društva neće, ali se tim problemom ovde nećemo detaljnije baviti. U svakom slučaju je jasno da je potrebno nešto više od pukog osećaja uvređenosti. Mora se navesti i razlog zbog kojeg je X uvredljiv, i taj razlog moraju prihvatiti i drugi.

Nastavlja se