Divlja lepota Himalaja

Pasionirani planinar iz Požarevca Momčilo Manić, vratio se iz Nepala, sa Himalaja, ali je o tome malo toga procurele u javnost, iako je to bilo pre nekoliko meseci. Član je Planinarskog društva „Vukan“ iz Požarevca. Kao učesnik ekspedicije „Himalaji 2008.“, popeo se na vrh Island Peak od 6.189 m.

 Gospodine Maniću, tri nedelje ste boravili na Himalajima, na drugom kraju sveta. Možete li, ukratko, da opišete ovaj značajan, interesantan planinarski poduhvat?

Radilo se o svojevrsnoj avanturi, jer otići tamo daleko, boraviti na ekstremnoj visini, u surovim uslovima, sa nepoznanicom kako će organizam delovati i slično, zahtevalo je i ozbiljnu psiho-fizičku pripremu, ali i hrabru odluku. Uspon iznad 6.000 m ne trpi improvizacije. Na put je krenulo nas 14-oro (četiri žene i 10 muškaraca), u organizaciji Extreme summit team-a, odnosno Dragana Jaćimovića, prvog čoveka iz Srbije koji se 2000-te god. popeo na krov sveta – Mont Everest (8.850 m). On je prošle godine izveo sedmoro odvažnih ljudi na najvišu tačku na zemljinoj kugli. I danas je na Himalajima – ka vrhu Manaslu (može se videti na www.est.co.yu).

U prestonicu Nepala, milionskom i siromašnom Katmanduu, koji očarava svojom mističnošću, stigli smo preko Istanbula i Delhija. Celokupan život u ovom gradu se odvija na otvorenom. Ulice su prepune ljudi, raznih prevoznih sredstava poput automobila, rikši, motora, bicikla i svi su nekuda žurili. Sretali smo majmunčiće i svete krave, kao i pse koji su nezainteresovano ležali. Taj kontrast, rekao bih mistični kulturni pejzaži neverovatna blizina Himalaja (koju smo svi duboko čulno osećali), urezalo se snažno u nama.

Narednih dana, sa teškim rancima na ledjima, prelazili smo niža himalajska područja i uživali u neskrivenim divljim lepotama ove planine. To je bio moj prvi susret sa ovim svojevrsnim gorostasom. Prosto sam bio opčinjen. Zadivili su me priroda, snežni vrhovi u daljini, ljudi, kultura …

Na vrhu se sve teškoće zaborave

Kako ste podneli penjanje na ove ekstremne visine i kako je izgledao završni uspon?

Aklimatizacija je bila ključna stvar koja je zahtevala profesionalno utanačen ritam uspona, adekvatnu ishranu i unošenje tečnosti u organizam. Trebalo je penjati se visoko, a spavati nisko. Kod visinske bolesti ne mora da znači da onaj ko je stekao izuzetnu snagu, ko je maksimalno istreniran, da će sva iskušenja i uspone podneti. Većiznad 5.000 m kad se napravi 5-6 koraka oseti se umor, malaksalost. Koncentracija kiseonika je vrlo niska, gubi se dah, noću se loše spava, ljudi postaju razdražljivi … Težina kod čoveka se prosto topi; ja sam izgubio 5-6 kg i kada sam došao kući imao sam problema da ih nadoknadim.

Na završni uspon, na vrh Ajlend Pik, na visinu od 6.189 m, smo krenuli u tri sata posle ponoći iz Baznog logora (4.970 m) u kojem smo boravili neko vreme, a nakon 10-ak dana kontinuiranog penjanja. Čeone lampe su osvetljavale put kroz himalajske procepe i gudure, dok smo nemo koračali, sa svojim mislima, strepnjama i strahovima. Jedan broj članova ekspedicije je imao zdravstvenih tegoba – dijareju, iscrpljenost, psihički premor. Većna granici gde počinje večiti led i sneg, gde su zjapile galerije provalija, stavili smo alpinističku opremu za zimski uspon i formirali naveze. Trebalo nam je preko 8 sati da stignemo do vrha. U medjuvremenu, dva člana ekspedicije su odustala. Borili smo se za kiseonik i nisu samo nagli pokreti dovodili do gubitka daha, veći izuzetno nizak atmosferski pritisak – nešto iznad 500 milibara. Već, na vrhu sve teškoće i napor se zaborave.

Razumevanje planine

San svakog planinara, odnosno alpiniste, bilo gde u svetu, je da vidi, doživi i osvoji Himalaje. Šta možete reći o ovoj planini nad planinama?

Himalaji su ogromna prostranstva, to je planina koja izaziva strahopoštovanje. Ja sam Himalaje doživeo na svoj izazovan i lucidan način. Odlazak na Himalaje je, u izvesnom smislu, bila je lična nagrada za nedavnu odbranu doktorata na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Tamo se prepliće i lepota i surovost. Mi smo se zanosno divili prekrasnoj prirodi, družili se sa Šerpasima, prelazili preko visećih mostova, nailazili na mistična budistička svetilišta, sretali druge ekspedicije … Ali, ukoliko ne znaš planini da se predaš na previ način, ako je ne razumeš, Himalaji te modu samleti. Većna najvišim područjima prisutni su stravični udari vetrova, jezivo niske temperature, visinska bolest … Ta ekstremna negostoljubivost se ogleda i kod lavina, odrona, leda …

Inače, Himalaji se protežu na 2.400 km, pružaju se kroz pet država i to Kinu, Indiju, Nepal, Butan i Pakistan. U svetu postoji 14 vrhova iznad 8.000 m i svi su na Himalajima, a od toga 10 u Nepalu. Najviši vrh je Mont Everest sa 8.850 m nadm. visine i to od 1999. god., kada su sa najsavremenijom tehnologijom izvršena nova satelitska merenja (porast za dva metra). Naime, usled izraženih tektonskih sučeljavanja u tom delu, Mont Everest svake godine poraste za 5-6 mm. Drugi najviši vrh je, čuveni K-2 (8.611 m) i nalazi se na planini Karakorum (u himalajskom masivu) u Pakistanu.

Prvi osvajači Mont Everesta su Novozelandjanin ser Edmund Hilari i Šerpa Tenzing Norgej (29. maja 1953. god.). Za 55 godina na najvišu kotu na planeti popelo se oko 2.100 ljudi, a zauvek ostalo 203 njih na ledom i snegom okovanoj planini. Najcrnja godina u istoriji Everesta bila je 1996. kada je poginulo 15 (nepripremljenih) ljudi – izmedju ostalog i kao danak ubrzanoj komercijalizaciji pohoda. Nedavno smo bili svedoci velike tragedije na K-2 kada je nastradao i naš alpinista Dren Mandićiz Subotice.

Traženje puta

Danas se bez Šerpasa ne može zamisliti ni jedna himalajska ekspedicija, jer oni su i nosači i penjači. Da li je u vašoj ekipi bilo Šerpasa?

Jeste, Oni su sve vreme brinuli o nama, nosili deo stvari, kuvali u Baznom logoru i u svakom trenutku, uz osmeh, ispunjavali naše želje i potrebe. Bez obzira na njihovo siromaštvo, gotovo uvek su nasmejani, ljubazni i tolerantni. Shodno verskom opredeljenju budisti su i možda, upravo to otkriva i osvetljava vrline smirenosti i skromnosti. Inače, najpoznatiji su od svih nepalskih plemena, a na južnu stranu Himalaja doselili su se sa Tibeta još pre nekih 500 godina. Dugo su živeli izolovano, a kada su se spuštali u doline i niže regije, na pitanje ko su i šta su, samo su odgovarali „šer-pa“, što je značilo – ljudi sa istoka. Početkom XX veka primetili su ih Englezi, zbog njihovih prirodnih predispozicija (jer su živeli na visini) – kao pomoćalpinistima.

Pri osvajanju Himalaja, da li ste u potpunosti ostvarili svoj cilj?

Moje holističko shvatanje ideje planinarenja je da se planine, odnosno vrhovi ne osvajaju, većpenju. Smatram da se osvajaju teritorije, ili žene … Upravo oni koji u vrhu vide samo objekat, primarni cilj – nikada planinu i ne osvoje. Naš vodič, Dragan Jaćimovićje često isticao Zen poslovicu: „Ko traži cilj ostaje prazan kada ga dostigne, a ko traži put nosiće stalno cilj u sebi.“ Mislim da je sve u glavi. Istina je da oni koji nisu nikada penjali na planine, teško da će razumeti one koji jesu. Uverenja sam da planine oplemenjuju ljude, da izoštruju njihov um, pospešuju duh. To su blagodeti ove planete. Takodje, na planinama, posebno na visokim, kada se nadjete u njihovom zagrljaju, eksplicitno se može uvideti ko je dobar, a ko zao čovek. Ljudi se otkrivaju sami od sebe; upravo to planina čini