Đorđe D. Sibinović: „Bajka“ za osvetu Paskaljevićeve smrti

Sibinović je radio na poslednjem projektu ovog autora, bio je koscenarista. Realizaciju filma sprečila je Goranova smrt. Roman je posledica te saradnje. To je i bio povod za ovaj razgovor.

* „Plač matere božije“ naslov je vašeg novog romana. Da li je to bio i naslov scenarija i filma? U podnaslovu stoji „bajka“. Priča koja je inspirisala scenario u stvarnosti je surovo realna. Šta je to čini „bajkom“?

– Kad smo napisali scenario za film, predložio sam Goranu da mu damo naslov Plač mačke božije! Bolest od koje boluje devojčica u Kragujevcu zove se sindrom mačijeg plača. Pesma plač majke božije izvodi se o Vaskrsu nakon liturgije u spomen najtužnijem plaču, najtužnije majke u hrišćanstvu. Smatrao sam umesnim i simbolički veoma delotvornim da nesrećnu sudbinu devojčice, bar u jeziku, uporedimo sa Bogorodicinom tugom. Goran je želeo da u nivou označavanja ostanemo diskurzivni, bez upadljive sugestije. Scenario, kao i film, nazvan je Mačiji krik. Bajke su prilika da se iz ukupnog našeg udesa sugerišu kanali kojima ljudskost u najtežim trenucima stiže do onoga koji je umesto presnog raporta o životu izabrao bajku. Radeći na tom projektu doživeli smo toliko nestvarnih stvari i događaja, izvan bilo kakve pristrasnosti doživljavanja da se bajka nametnula kao narativ koji u sebe može da primi sve to i krajnjim izražajnim sredstvom osobenosti na vrh postavi vrlinu, dobrotu, hrabrost i večno trajanje. Zato je bajka. I zato roman nije mogao da ponese bilo koji drugi naslov.

* Roman počinje opisom šetališta u Opatiji i njegovim graditeljem po nalogu austrijskog cara. Već u prvim redovima romana naslućujemo njegovu zlohudu sudbinu. Čitalac brzo saznaje da je Volfa sudbina, već po dolasku u Opatiju, obeležila brigom i staranjem o detetu jer mu žena umire na porođaju a dete je rođeno sa manom. Koja je vrednost, po vama, ove priče u romanu. Ona tu nije samo dekor?

– Svaki život ima izvesnu crvenu nit razvoja. Ona se kao neka ponornica iznenadno pojavljuju na mestima sa kojih se obaziremo, nadahnjujemo ili preobražavamo. Tek sjedinjenjem svih crvenih niti život postaje tkanica sa razboja vremena. Priča o Volfgangu Holcu jedna je od temeljnih svedočenja o našem životu. Pomeranje od drvodelje do kamenoresca je moj lični izbor jer svi mi život razumevamo prema svom unutrašnjem ključu. Kamen, briga i nesreća su večne. Po kamenu gazimo, kamenu se molimo, kamen je dokaz da je moguće izdržati zub vremena, u osnovi isti u srži postojanja. Briga je dokaz da smo tek trske na vetru koje misle. Nesreća je uračunata u uobičajenu proveru ljudskosti. Zato svaka životna priča u sebi sadrži metaforu Volfganga Holca.

* „Bajka“ – kako u podnaslovu romana stoji složena je po svojoj strukturi i čine je različite priče sličnih sudbina koje ipak, na kraju, čine nedeljivu celinu. Da li je to tema nametala ili ima upliva i filozofija autora?

– Žanr i epoha stoje u stabilnom odnosu. Bajke su pisali realnosti i postmodernisti. „Slučaj romana“ Plač mačke božije predstavlja pokaznu stilsku vežbu dekonstrukcije teksta i narativne legitimizacije realnih događaja. Kad je postalo sasvim jasno da se difuzija predmeta koji se konstruiše između fikcije i jezičke opreme sa jedne strane, i života sa druge, ne može razdvojiti ili pretvoriti u derivat umetničke iluminacije, u jeziku je sve postalo dozvoljeno. Za osvetu Paskaljevićeve smrti bajka je idealan okvir. Zato tekst sadrži raznorodne formate koji se ne sudaraju i koji paralelno egzistiraju bez upitanosti da li se sjedinjuju u logičnu celinu štiva. Pred čitačem slobodno stupaju stilizovani junaci i analitički separati koji razgrađuju siže. Za takav komplot bila je nužna zajednica neponovljivosti života, dubine emocija i sloboda misli pisca koji organizuje zaveru. Dakle, ima svega, malo zbog nesaglasnosti bola i postojanja, malo zbog ironije dužnosti svedočenja onoga što bi najradije zaboravili.

* Goranov nestanak je ostavio njegov poslednji film na nivou gotovog scenarija. Roman-bajka govori o već pominjanim sudbinama, izvlačeći iz zaborava priču o filmu koji neće biti snimljen. Od početka knjige Paskaljević u različitim prilikama postaje nezaobilazna figura. Tako je roman prvi literarni omaž Goranu Paskaljeviću. Narator kaže: „Goran nije reditelj, on je film koji traje“. Koliko je to vidljivo u romanu?

– U najboljoj tradiciji dobrog duha narativnog eksperimenta, baš na isti način na koji smo se Goran i ja od artista pretvarali u modele, ličnost Gorana Paskaljevića u romanu preobražavala se od povoda u literarni subjekt. Naime, svakodnevna udruženost u zajedničkom cilju, začinjena prijateljskom inklinacijom i pojačana saglasnim senzibilitetom, nudila je tropove od kojih veliki kamen postaje brušena skulptura dok viškovi otpadaju i ostaju rasuti po dorćolskoj kaldrmi, opatijskom šetalištu, kragujevačkom predgrađu… Hod unazad, prema početku, na kojem je sve bilo rasterećeno fatalnog ishoda, situiralo je naraciju u opasnu zonu između patosa koji izbija iz poznate priče i promašaja koji je uvek izvesniji od lucidnosti. Moje reminiscencije nisu bile oslobođene emocije ali su morale zaštititi prostor rizičnog pretvaranja Gorana Paskaljevića, Beograđanina, Nišlije, Parižanina, šmekera, prznice, reditelja, scenariste, producenta, komšije, zaštitnika životinja, laureata svetskih filmskih festivala u Gorana Paskaljevića suptilnog književnog junaka bajke u kojoj se pamte samo one osobine po čijim tragovima se stiže u film koji večno traje, zahvaljujući kojima se reditelj iz života pretvara u bajku koja se nikad neće završiti.

* Utisak je, posle pažljivog iščitavanja romana, je da Paskaljevićev lik iskrsava iz svih prizora i likova i nenametljivo se rečima kleše skulptura znamenitog režisera. Je li to literarna priča pisana sa namerom da pokaže unutrašnju raznoliku snagu sineaste?

– Pre svega, to je omaž totalu. Ličnosti koja je imala dovoljno hrabrosti da u vremenu besmislenih senzacija i niskožanrovskog spektakla, u kojima umetnički film zamenjuje korporativni video proizvod, dosledno tematizuje život malih, običnih ljudi. Takav lik staje na stranu umetnosti kao ravnopravnog izraza večnosti, lako i samouvereno odbacujući lagodnost koju konzumerizam garantuje fabrikovanim temama duboke države ili ekstremnog nasilja. Apsolutna marginalizacija subjekta kojem mobilni telefon dokazuje relevanciju dok ga globalni proces svodi na česticu materije koja je beznačajnija od antičkog roba, podržana je novofilmom opsednutim temama duboke države u procesu podele kvazirelevancije moći i konzumenta. Nasuprot takvoj, beskrupuloznoj podvali, Paskaljević je do zadnjeg daha pratio sudbinu običnih ljudi razumevajući da je do svetih tajni našeg postojanja i patnje moguće doći samo ako otkrijemo šta se dešava u duši prvog komšije a ne šta smeraju Pentagon, CIA, Mosad, MI6, KGB, BIA ili koliko žrtava umotanih u svilene persijske tepihe u podrumu kuće čuva ćelavi psihopata. Dakle, sama odluka da se tematizuje sudbina neizlečive devojčice, da se simbolički transferiše značenje vrline jednog tranzicionog gubitnika koji je apsolutni dobitnik smisla ljudskosti, jeste pozicija junaka bajke a ne moja precenjena ideja o prijatelju ili dokazanom nacionalnom umetniku.

* Ako se ne varam, vi ste romanom, umesto filma, koji verovatno neće biti snimljen, brusili likove retke dobrote i humanosti koji se nažalost sve više gube u prosečnosti i egoizmu, pohlepi za novcem… Poslednja rečenica u scenariju i na platnu bila bi „Film može da promeni život“. Mogu li knjiga i književnost da ga promene?

– Posle Goranove smrti prestao sam da se interesujem o filmu kao umetničkoj obradi teme. Ne znam šta će se desiti u tom smislu. Jedno je sigurno: to nikad neće biti film Gorana Paskaljevića! A ja sam u svemu učestvovao isključivo zbog Gorana Paskaljevića. Eto, makar i posredno, to je dokaz da film može da promeni život. Kad sam napisao tu rečenicu mislio sam pre svega na okolnost neponovljivog susreta umetnika sa svojim predmetom iza kojeg stvari u životu više nikad ne ostaju iste. Svima nam se promenio život od trenutka kad smo počeli da pišemo scenario, Goranu se promenio najviše, prestao je u ovozemaljskom obliku. Ali, mi i sada pričamo o njegovom trajanju. Da li kao nastavku ili kao o novom životu, potpuno je sve jedno. Kad govorimo o promenama i razlikama, mi aktiviramo svoj prinudno navođeni svet želja ne shvatajući da je u osnovi naše potrebe za promenama i razlici sjedinjeno nespojivo: priroda i društvenost, šire posmatrano kultura. Dakle, naivna stvarnosna očekivanja promena posredstvom umetnosti i konkretnih umetničkih dela koja opažamo i usvajamo podržana su nekontrolisanom vegetativnošću dok je razočaravajuća spoznaja umetničke nedelotvornosti u odnosu na naše frustracije, rezultat kulturne klopke unutar koje podržavamo pozitivnu zbilju više nego što prihvatamo bilo kakvu subverzivnost. Zato umetnost može da deluje tek posredno, spontano i veoma odloženo imajući u vidu akutne prepreke iz važećih kulturoloških obrazaca preko kojih se prepoznajemo. Promena se dešava prvo u nama, nadražaji umetničkih rezultata udružuju se sa produženim prirodnim stanjem postojanja i tek tako postajemo promenjeni, različiti ljudi. Drugačije promene naših života posredstvom umetnosti nisu moguće. Po mom mišljenju.