Dočekivala sam i ispraćala vozove

Ja hoću da se sećam, svoj život da uvećam… (Lj. Ršumović)

Odrasla sam u Nišu, u mnogočlanoj porodici: mama, tata, nas četiri sestre i baka, tatina majka. Moj otac je bio otpravnik vozova i bila sam sigurna da su svi vozovi njegovi, a da sam ja veoma važan putnik. Sa njim sam ih često dočekivala i ispraćala. Mama je bila divno, brižno biće, blage naravi. Ona je naš dom činila posebnim, mestom punim ljubavi, razumevanja i pažnje. Živeli smo u železničkoj koloniji, a komšiluk nam je bio kao velika porodica. Bilo je to vreme kada su se ljudi družili, poštovali i pomagali. Trčalo se svaki čas od vrata do vrata, a nedeljom smo se okupljali u ogromnom dvorištu ispred zgrade. Iznosila se kafa, gibanica, rakija, novine, komentarisao se sport… Uz sve to, puno dečijeg smeha. Čuvam slike svojih komšija u albumu, a posebno mi je draga ona s Mišom, s drugog sprata, i fotografija sa sestrama ispred zgrade. Nas četiri bile smo kao mali razred. Pripremale smo razne programe za proslave u kući, a publika su nam bili baka, roditelji i komšije. Za te prilike pozajmljivale smo gramofon od našeg dragog Slavčeta, koji je sa velikim oduševljenjem učestvovao u svim našim akcijama. Bioskop je bio glavna atrakcija. Bila sam ludo zaljubljena u španskog pevača i glumca Hoselita i molila majku da me vodi da ga gledam kako bih naučila pesme koje je on pevao. Uopšte, bio je to vreme kada su pesme iz Meksika i Španije bile u modi, a izvodili su ih Slavko Perović i Nikola Karović.

Moja najstarija sestra Mira, koja me je i učila da pevam, oduševljavala se festivalom Sanremo u Italiji. Zato su se u našoj kući često pevali hitovi Rite Pavone, Điljole Činkveti, Domenika Modunja… U to vreme bili su popularni i festivali u našoj Jugoslaviji, u Beogradu, Zagrebu, Opatiji, Splitu…

Oduševljena gestom Đorđa Marjanovića, zato što je bacio sako u publiku, Mira me je naučila da pevam njegove pesme, i to sa koreografijom. Sa njom sam išla i na matinee, a sa njenim društvom učila kako se igra dupli ča-ča-ča, pa pijani ča-ča-ča… Sa sestrom Ivankom i njenim tadašnjim dečkom, a sadašnjim suprugom, upoznala sam i potpuno se zaljubila u rock ‘n’ roll. Sreta, moj zet, svirao je gitaru, imao bend i za svaku Novu godinu i državne praznike, kod njega u kući smo, uz ozbiljno ozvučenje, pevali najveće svetske hitove, Bitlsa, Stounsa, Enimalsa, Holisa, posebno Kridensa … Suzie Q, Have you ever seen the rain … Treća sestra Vera unela je u naš dom sigurno najbolji album u bivšoj Jugoslaviji, Dnevnik jedne ljubavi. Sa njim je spavala, išla u školu i retko ga pozajmljivala.

Radio Beograd se redovno slušao u našoj kući. Mama i tata su voleli Veselo veče, sestre su slušale emisije Sastanak u devet i pet i Veče uz radio, a ja kasnije, sa drugaricama, redovno sam pratila Minimaksa, i to na tranzistoru.

Moja odluka da upišem srednju muzičku školu u kući nije primljena sa nekim oduševljenjem. Očekivali su da ću odabrati neku “ozbiljnu” poput ekonomske, tehničke ili gimnazije, ali ovaj moj izbor im je izgledao potpuno neozbiljno. Došao je i dan kada smo uneli klavir u naš stan na trećem spratu, bez lifta. Pomagao je čitav komšiluk, a komentar svog oca zapamtila sam za ceo život: Bude li nekih problema u školi, sama ćeš ga spustiti sa trećeg sprata! Komšiluk ko komšiluk. Teta Jevrosima je tešila moju majku da to što krećem u muzičku školu i nije tako strasno. Doduše, “šteta što ne uze harmoniku jer bi lakše došla do parčeta hleba, a ovako sa klavirom …” Moj prvi nastup na Horskim svečanostima sa Horom mladih iz muzičke škole, pratio je ceo komšiluk i to u dvorištu, gde je, specijalno za tu priliku, bio postavljen televizor. A već sledeće godine mnogi od njih su bili prvi put na ovom festivalu na niškoj letnjoj pozornici.

Tih sedamdesetih zavolela sam Cepeline i Santanu. Raspali su se Bitlsi, a pojavio se novi zvuk koji je bio čvršći i agresivniji. Bilo je to vreme hipi pokreta, zvoncara, visokih platformi, srebrnih čizama… Svet su napustili Džimi Hendriks i Dženis Džoplin, a kratak period njihovog postojanja ostaće u sećanju mnogih kao posebno poglavlje.

Stigao je Briljantin sa Travoltom, (muzički povratak u pedesete), a elektronska muzika je predstavljena kao muzika budućnosti.

Devojke iz moje generacije su dosta polagale na svoj izgled. Šišale su se na kratko, pa je ponekad bilo teško prepoznati da li je neko žensko ili muško. Bile su moderne all star patike sa različitim pertlama… Čitao se Galeb Džonatana Livingstona, Igra staklenih perli, Stepski vuk, Sidarta…

Pre prve godine studija na FMU u Beogradu otišla sam u Negotin i godinu dana radila kao profesorka solfeđa i klavira u nižoj muzičkoj školi “Stevan Mokranjac”. Tu sam upoznala vlašku muziku, naučila i zavolela vlaške pesme, neke od njih će posle 25 godina biti važan deo repertoara grupe Bistrik.

Konačno, postajem student elitnog Fakulteta muzičke umetnosti. Sa velikim oduševljenjem i strahom u isto vreme, pravo sa železničke stanice, stižem na prvo predavanje. O tim prvim studentskim danima u velikom gradu, pevaću na solo albumu Prevari večeras svoje društvo sa mnom, koji su uradili Đole Balašević i Josip Boček.

Iz srednje škole stigla sam tek,

u ruci indeks, u srcu strah

Iz malog grada u drugi vek,

slike od kojih zastaje dah

i još on…

Sa grupom Suncokret počinje moje profesionalno bavljenje muzikom, moj najlepši period studentskih dana. Uz Goricu, Snešku, Boru, Božu i Batu i njihovu podršku, bilo je sve lakše. Obavezna predavanja na fakultetu uspevala sam da uklopim sa probama Suncokreta u pozorištu Dadov. Bila sam opčinjena Beogradom, pozorišnim predstavama, posebno Ateljeom 212 i Zoranom Radmilovićem. Radovana III sam gledala bezbroj puta. Sa devojkama iz mog hora Collegium musicum učestvovala sam u predstavi Oj, Srbijo, nigde lada nema i tada upoznala Zorana.

Krajem sedamdesetih u Beogradu su gostovale velike svetske muzičke zvezde, koncerata je bilo puno u Domu omladine, SKC-u, Kolarcu … Sa Suncokretom sam 1976. prvi put nastupala u Hali Pionir, i to sa vodećim bendovima : Time, Smak, Parni valjak, Septembar, Buldožer, Teška industrija, Leb i sol, More… Sledeće godine smo na Boom festivalu u Novom Sadu pevali Pada prvi sneg, pesmu koju su svi voleli, i tako opravdali naš nastup na festivalu rok muzike, s obzirom da smo bili akustičarski bend. Te 1977. sam beskrajno uživala i na najvećem muzičkom događaju, koncertu Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme, na kome je bilo oko 70.000 ljudi.

Krajem sedamdesetih naš eminentni rok kritičar Peca Popović došao je na ideju da sa Borom Đorđevićem pređem u Balaševićev Rani mraz. Ali, Bora ubrzo napušta grupu i osniva Riblju čorbu, a ja ostajem sa Đoletom.

Dugo smo bili predstavljani kao Đorđe Balašević i grupa Rani mraz, a to sam bila ja … To je period u kome sam zaista puno radila, imala koncerte od Kopra do Bara, finansijski odlično prolazila i uživala u Đoletovim beskrajno duhovitim pričama kako na koncertima tako i u privatnom druženju. Naše prijateljstvo krunisano je kumstvom. Đole je samo javio Bočeku i meni da ponesemo lične karte i dođemo u Novi Sad, što je bilo potpuno u njegovom stilu.

Osamdesetih je stigla smena generacija na muzičkoj sceni. Klinci su bili oduševljeni novim talasom, a stariji su vrteli glavom i pričali o dobrim starim vremenima kada je muzika bila “prava muzika”.

Bilo je puno muzičkih filmova, poput “Flešdensa”, “Futluza”, “Brejkdensa” … Za mene su to značajne godine jer sam srećna uplovila u bračne vode i rodila Milicu i Lenku, i odmah imala viziju kako će izgledati kada odrastu. Devedesete su donele novokomponovani folk, ja sam se povukla sa scene, i tek 2000. vratila se sa Bistrikom, sa kojim radim, evo već, punih 12 godina.

Radeći na albumima Bistrika, zapravo sam radila na sebi.

Osluškujući iskustvo i mudrosti naših predaka i otkrivajući bogato etnomuzikološko nasleđe ovog dela jugoistočne Evrope, upoznala sam najlepše tradicionalne bisere koji su zapisani i melografisani u knjigama eminentnih etnomuzikologa, a tonski zabeleženi i arhivirani u fonoteci Radio Beograda i FMU. Neke sam pronašla i u privatnim zbirkama poštovalaca tradicionalne muzike.

Pesme na albumima Bistrika, novije i starije vokalne tradicije, sa teritorije su Srbije, Makedonije, Crne Gore, Bosne, Grčke, Bugarske, Mađarske, Rumunije i vlaške oblasti. Većina je bazirana na etnomuzikološkim zapisima, neke od njih su prvi put zvučno zabeležene upravo tokom priprema za snimanje, a ima i onih poznatih. Sigurno je da seosko pevanje u svom bogatstvu i raznovrsnosti zaslužuje posebnu pažnju, ali takođe i varoške i gradske pesme. Tragajući za najizvornijom varijantom, opredelila sam se i za one koje su melografisane 20-ih i 30-ih godina prošlog veka. Veoma važnu ulogu u Bistriku imaju aranžmani, a njih rade vrhunski muzičari Dragomir Stanojević i Dimitrije Obradović, etnomuzikolozi, koji kombinuju elemente brojnih etno celina i instrumente različitih podneblja, uvek polazeći od narodnih: frule, duduka, dvojnica, tambure, tarabuke, tapana, bendira, violine… Boje u klavijaturi samo predstavljaju neophodnu sponu između navedenih instrumenata i gitare, basa, harmonike. U toku rada bila su mi veoma zanimljiva poređenja snimaka istih pesama koje su zabeležene u različitim krajevima, u razmaku od više desetina godina. Promene su očigledne i nastale su pod uticajem sredine iz koje je pevač, kazivač dolazio. Zbir svih ovih elemenata predstavlja, kroz rad Bistrika, savremeni prikaz naše tradicionalne muzike, koji podrazumeva stilizaciju i slobodno, nesputano pevanje tradicionalnih pesama.

Balkan je velika inspiracija mnogim svetskim muzičarima i naše poznate pesme uvrštene su u njihove koncertne programe. Objavljen je veliki broj diskova sa muzikom Balkana. To me veseli, i evo pre neki mesec dobijemo informaciju da je brazilska grupa Mawaka objavila album na kome se nalaze tri pesme grupe Bistrik. Iz Francuske nam je takođe stiglo obaveštenje i zahvalnost za ustupljena prava džez muzičaru Stefanu Kerečkom i njegovom triju za pesmu Dunje i jabuke. Najlepši ženski glasovi Balkana su zabeleženi i promovisani na CD-u Regionalnog saveta za jugoistočnu Evropu pod nazivom Les femmes des Balkans u novembru prošle godine. Na tom albumu predstavljam našu zemlju, a pevaju još i Esma Redžepova, Janka Rupkina, Amira Medunjanin, Tamara Obrovac, Gulay Sezer…

Nekako kada se izmeri, više nastupamo u inostranstvu nego u našoj zemlji. Širom sveta predstavljamo naše izvorno muzičko stvaralaštvo i sve što karakteriše naše podneblje. Zahvaljujući muzici, bila sam u programima i na sceni sa najznačajnijim svetskim imenima. Od Reja Čarlsa, preko Mercedes Sose, Khaleda, Nikole Piovanija, Kristine Branko, do Erosa Ramacotija i Nore Džons. Pevala sam u duetu sa Davidom d’Orom, kao i sa Tenorima di bitti… To je ono što me pokreće, što daje smisao životu i onome što radim.

***

Srećna sam što sa Bistrikom nastupam na prestižnim svetskim festivalima. Uvek se rado setim Brazila, gde sam gostovala dva puta. U Sao Paolu bila sam odabrana za solistu orkestra Mediteraneo, u kome je bilo 25 muzičara iz Brazila, Afrike i sa Mediterana. Tamo sam upoznala mnoge muzičare, a naš domaćin je bio čuveni džezer Tom Ze. Najsvežija sećanja su mi na nastup iz oktobra prošle godine sa prestižnog džez festivala u Ambonu, čime smo otvorili naše gostovanje u Indoneziji. U muzičkoj školi Farabi održali smo radionicu učeći Indonežane da pevaju našu pesmu Oj, Moravo…

Kažu da draga lica ne stare u sećanjima. Nezaboravna su druženja na emitovanju i u beogradskim kafanama sa mojim drugom Galetom Jankovićem, novinarom i kolegom iz radija. On je pisao najlepše tekstove za emisije koje smo radili. Dugo sam bila muzička urednica u njegovoj Sentiš noći, koju je počinjao sa:

Padaju zvezde, ponekad se gase, ali to traje kratko kao i sećanja koja se pale noću i traju sve do sutrašnjeg dana. Kratko za jedan život, ali dugo za jednu noć. Bio je odličan poznavalac muzike, posebno bendova iz večito aktuelnih 60-ih i 70-ih. Dao je pravu odrednicu za to šta je u stvari Bistrik i posvetio nam divne priče. Imala sam privilegiju da upoznam sjajnog pesnika Miku Antića. Bio je specijalni gost na koncertima Ranog mraza i publika je istinski uživala dok je Mika govorio svoje stihove iz Crvenog mita o ptici… Nije dovoljno samo čuti, treba se i setiti ušima… Ili : Ljudi obično gledaju u nešto, a ipak nije dovoljno videti. Treba se setiti očima.

Posao muzičkog urednika učila sam od dragog kolege Marjana Karana, koji me je i doveo u Radio i upoznao sa ekipom Programa 202 sa kojom ću dugo sarađivati. I posle 30 godina rada volim posao muzičkog urednika kao na samom početku. Radim sa istim žarom, a posebno uživam u emisijama Izvorište, Film, Sedmica… Radio Beograd vodi računa o muzičkoj matrici i izvođačima koje emituje na programu.