Docent na „krovu“ Švajcarske

– Akcija ALPI 2010. trajala je nedelju dana u masivu austrijskih i švajcarskih Alpa. Organizator je bilo Planinarsko društvo Pobeda iz Beograda, a na put je krenulo 36 planinara iz Srbije, BiH i Hrvatske. Osim standardnih aktivnosti, u dva ranca nosili smo zimsku vreću za spavanje, podlošku, dereze, cepin, zimske pantalone i jaknu, glečerske naočare, alpinistički pojas, prusike i karabinere, šlem, lobelo za usne sa visokim zaštitnim faktorom, šator, hranu i još mnogo toga. Radilo se o kombinaciji noćenja u planinarskom domu i u šatorima.

-Na najviši vrh Austrije – Grosglokner (3. 798 m) nismo uspeli da se popnemo usled pogoršanja vremena, veoma snažnog vetra i snega koji je cele noći padao, tako da su organizatori, svesni opasnosti koje su nas vrebale pri vrhu, a radilo se o izražajnim ledenim deonicama, doneli odluku da se odustane – na nekih 3. 450 m. U nastavku puta prema Švajcarskoj uživali smo u prekrasnim, čistim predelima Tirola, u slikovitim mestima okruženi visokim planinama. Već sutradan smo ustanovili da su švajcarski Alpi zahtevniji i teži za „osvajanje“. Smestili smo se u kamp, u poznatom turističkom mestu Zermatt (1. 616 m), odakle „puca“ pogled na čuveni Materhorn (4. 478 m), jer gro proizvoda ove lepe zemlje je u znaku te planine. Sutradan smo se popeli vrh Breithorn (4. 164 m), s tim što smo veći deo puta prešli žičarom. Odličan učinak – 31 planinar je slavio na vrhu. Ipak, naglo osvajanje visine uticalo je da veći broj nas oseti posledice visinske bolesti (sa mučninom, bolovima glave u potiljku i dr. ).

Narednog dana uputili smo se na najviši vrh Švajcarske, u masivu Monte Rosa – Dufourspitze (4. 634 m) i na visini iznad 2. 800 m postavili šatore. U rano jutro u 2. 30 h krenuli smo u pravcu vrha – prvo kroz nepregledne blokove kamenja, a zatim navezama stupili na Grenc glečer. Trebalo je savladati razliku od 1. 800 metara nadmorske visine! Kilometrima smo lagano pešačili po „mirnom“ glečeru, dok su pored nas zjapilie preteće provalije. Nismo bili sami – tog jutra je još desetak timova planinara krenulo na vrh. Sreća je da smo imali relativno miran dan. Kod „Sedla“ (4. 360 m) iščekivao nas je ozbiljan, izazovan uspon, tehnički zahtevan, visokim strmim snežnim padinama (do 800), kada desetak planinara i odustaje. Zatim je usledilo kontinuirano penjanje i spuštanje po gromadama snega koje su obilovale ledom. Bila je potrebna maksimalna koncentracija, „čista“ glava, sirova snaga u mišićima. . . Nas 12 je popelo vrh nakon više od 10 sati uspona. Spuštali smo se drugim putem kroz vertikalnu zaleđenu provaliju – više od „par“ stotina metara fiksiranim užadima. Srećom, dereze su izdržale. Oko 18. 30 sati smo već bili kod svojih šatora, potpuno gladni, iscrpljeni, ali i zadovoljni, ispričao nam je Manić.

Naučnik fasciniran vrletima

Doktor Momčilo Manić je član i predsednik Planinarskog društva Vukan iz Požarevca. Planinom i penjanjem se „zapalio“ pre nešto manje od četiri godine. Dok je radio u Koncernu „Bambi“, jedva je čekao da dođe vikend kako bi na miru odradio zaostale poslove, napisao neke članke, nešto pročitao. . . Jednostavno, malo je bilo vremena za ostale „zanimacije“. A onda se jednog januara popeo na Mojsijevu Goru u Egiptu, prilikom Pokloničkog putovanja Svetom Zemljom, a već u februaru i na jedan vrh u Homoljskim planinama sa „Vukanovcima“. I tako je počelo!

Zatim prelazi na Fakultet za poslovne studije u Požarevcu pri Megatrend univerzitetu i postaje docent. Predaje uglavnom predmete uglavnom iz oblasti marketinga. Nastoji, između ostalog, da studentima prenese lepotu planina i blagodeti planinarenja. Stajao je na najvišim vrhovima Srbije, Makedonije, Bugarske, Rumunije, Crne Gore, Egipta, Slovenije, Grčke, BiH, Albanije, Švajcarske i Argentine. Samo u prošloj godini je ostvario 30 planinarskih akcija. U 2008. god. je popeo Island Peak (6. 189 m) na Himalajima u Nepalu, a u 2009. Akonkagvu (6. 962 m) na Andima. Sportista je međunarodnog razreda i stipendista Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije.