Domovina u zamrzivaču

Kao da je po sredi nekakav slučaj iz podzemlja egipatske piramide, tako zvuči ovaj dugotrajni rok od časa nečije smrti, do juče. Neko od ukućana napokon je želeo da tajanstvenu škrinju, zavučenu ispod stepeništa, pokrene, kako bi se opločao i taj deo poda, a isti čas, jedna Nefretete iz tog podravskog sela odjednom je iskočila u svetsku vest i u tamnu porugu vlastite okoline. Koja je dva desetleća krila od sebe same porodični zločin, bez velike želje da se nestala devojka pronađe. Mutno je to područje severne Hrvatske, poznato po siromaštvu, čestim poplavama i rabijatnim događajima po krčmama, nadomak granice i u vlastitoj nedoumici kome i čemu pripada. Kapitalne slike ove krajine ostavio je veliki hrvatski pesnik Miroslav Krleža i nepotkupljivi slikar toga područja Krsto Hegedušić. Podravski motivi traju do dana današnjeg, ne samo u zajedničkom delu ove dvojice majstora, no u biti i zbilji te mutne krajine. Malo koja oblast ljudska spremna je na slične tamne događaje.

Sada se lagano odmotava prekinuta životna nit ubijene devojke, otkrivajući njene posebne kvalitete, intelektualne i moralne, kao da je marljiva studentkinja, koja sama izdržavala je vlastito školovanje, njena očita različitost od sredine u kojoj joj je bilo postojati, bio izazov brahijalnoj okolini, ne može se u takvim okolnostima biti drugojačiji, osobeniji, bolji. Vele da je razlog njene loše sudbine bila zavist, jal ostalih, koja se u sličnim prilikama surovo kažnjava, ako si već rešila biti malenom princezom, biće ti mesta u ruralnoj verziji one bajke, gde stakleni kovčeg čeka dolazak princa; ovde, pri otvaranju zaboravljenog zamrzivača imao je tu ulogu začuđeni seoski policajac.

Možda to zemlja Hrvatska leži u onom sanduku, a da za nju niko ne mari. Jer za nju najpre ne mare njeni građani. Kao što o svojim zemljama ne mare ljudi u Srbiji, u Bosni, u Makedoniji. Pa ova mutna pripovest mumificirane devojke prikazuje pomalo stanje jedne zemlje, takođe zamrznute već duže vreme, a ostavljene bešćutno, ispod nekog stepeništa. Leže u svojim staklenim kutijama tolike naše nacionalne otadžbine, zaboravljene od sveta i hibernirane, kao što se devojka skromnog imena decenijama nalazila, odvojena od brige i pomisli ostalih. A najpre odvojenih od sebe samih, ljudi moje zemlje, svih mojih zemalja. Hodaju oni po svojim ljubljenim tlima, i žive već nekako, pomireni sa stanjem vlastitih sudbina, dok su smrzle im se duše, kao i onoj devojci, sakrivenoj od sveta.

U jedan mah, skoro iznenada, devojčina sestra priznala je svoj zločin. U besu i jalu spram najrođenije osobe, dohvatila je ona najbliži komad drveta i ovim zatukla to nedužno stvorenje. Tako se razotkrivena drama očituje kao porodična tragedija, niko spolja nije naudio jednom njenom članu, jad i zlo, rođeno je u vlastitom okolju. Ali ko je zatukao zemlju Hrvatsku?