Sklopiti sporazume za naša društva, a ne za političke dobitke pojedinaca (ENGLISH)

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Mislim da sagovornik nije objektivan. ’98. sam ucestvovala na regionalnom takmicenju iz geografije za ucenike VII razreda. Takmicenje je odrzano u Vladicinom Hanu i obuhvatalo je Jablanicki okrug. Na takmicenju su bili i ucenici albanske nacionalnosti koji su odbili da urade test na srpskom jeziku. Njima su posebno odstampani testovi na albanskom jeziku. Jablanicki okrug nije na Kosovu, a srpski jezik je zvanicni jezik. S obzirom na godiste sagovornika 90-te nisu bile nimalo lepe godine, nacionalizam je bujao na obe strane. Ne verujem da su vam bili onemoguceni casovi na albanskom jeziku, da niste imali tv i radio emisije na albanskom, zastavu svakako niste ni trebali da isticete. Verujem da ste propatili, da su ucinjeni zlocini nad vama. Na kraju, Kosovo je dobilo svoju nezavisnost zahvaljujuci SAD, opstaje zahvaljujuci SAD. Medjutim, ne pripadaju eksponati muzeja samo Kosovu, kao sto ne pripada ni ono sto su svi gradjani SFRJ finansirali. Zasto nijedan sagovornik u ovom projektu ne govori o proterivanju Srba, unistavanju kulturno istorijskih spomenika, losim uslovima pod kojima Srbi zive. Ako ste se sami bunili protiv toga, zasto to isto radite? Ako se vec deklarisete kao drzava, zasto ne vodite racuna o manjinama? Zar vam je za to potrebno priznanje Srbije?

   1. Jos od 1950-ih (ako ne i ranije) na markicama za pisma gradova uvek je pisalo ime na sprskom i albanskom. To govori sve o toj „diskriminaciji“

2. Alban se dobro drzao ne upavsi u zamku vase standardne novinarske provokacije pitanjem o ‘resenju’, na koje vasi siptarski gosti masovno odgovaraju sa: ‘srpsko priznanje i srpska krivica’. Alban se okrenuo svojoj umetnosti, ne baveci se stvarima na koje ne moze da utice i ne upavsi u iskopanu ‘retoricko-ideolosku rupu’!
   Svaka cast za to.

3. Drago mi je kada pročitam da i na Kosovu ima mladih ljudi koji mogu da budu deo svetske kulturne scene. Ali mi je istovremeno i žao kada vidim da nemaju realnu sliku svega što se dešavalo na Kosovu. Mogu da prihvatim želju Albanaca da žive u sopstvenoj državi, ali ne mogu da prihvatim da pričaju o tome da su oduvek bili ugnjetavani jer to nije istina. I ja sam se rodila i živela u Prištini do 1999. godine. U mojoj osnovnoj školi je bilo 2 odeljenja u kojima se učilo na srpskom i 8 odeljenja u kojima se učilo na albanskom jeziku. Sličan odnos je bio i u srednjoj školi. Na fakultetu su takođe bile dve katedre, na albanskom i na srpskom.Tek početkom 90-ih Albanci su napustili škole i krenuli da se obrazuju u „paralelnom sistemu“. Znači nije razlog bio taj što im je bilo onemogućemo školovanje na albanskom jeziku , nego nešto drugo u šta ne bih ulazila, a ima neke veze i sa marketingom.
   Do 80-ih godina smo se družili sasvim normalno, svako u svom kraju sa decom iz komšilika. Onda su krenule demonstracije! Ja sam bila u srednjoj školi i najbolja drugarica mi je bila Besa koja je povređena na tim istim demonstracijama. Bila je u prvim redovima! Njena porodica je živela bogatije nego moja. Imali su kuću, radili su joj i otac i majka. Nikada mi nije palo na pamet da moja drugarica zbog nečega nije zadovoljna, a da je to vezano za nacionalni status. Ne zaboravite da smo u to vreme živeli u Jugoslaviji!
   Mislim da je bezpredmetno sada pričati o tome kako su se osećali i živeli Srbi, posebno u manjim sredinama . Činjenica je da se i pre 1999. godine srpski narod masovno iseljavao, i sigurno razlog nije bio taj što su imali lep život. Činjenica je i da su Albanci imali dugoročnu nacionalnu strategiju koju su godinama sprovodili i koju sprovode i dalje. I svaka im čast na tome. Ali je i činjenica da se ni jedna država ne odriče tako lako svoje teritorije.
   Međutim, kada se oružje uzme u ruke, onda niko ne može da očekuje ništa dobro. Mislim da nije potrebno da napominjem da ne opravdavam ničije zločine, a bilo ih je na obe strane!

4. Kulturna saradnja je naravno pozitivna stvar kojoj se dobronamerni raduju. Sa projektom kulturne saradnje stvari stoje malo drugačije. Projekti regionalne kulturne saradnje kod nas su oslonjeni na zapadne fondove i uglavnom su direktno ili indirektno vođeni uslovljenim narativom. Tumačenje skorije a i davnije prošlosti što vidimo recimo u predstavi „Malimi je ovaj grob“ nije ništa drugo nego „meka moć“ zapadnih finansijera. Koliko je kultura bitna u ovom trenutku verodostojno oslikava reakcija zapada na film „Balkanska međa“. Moć pozorišta je uslovno rečeno ograničena na dosta mali procenat stanovništva, no taj segment je naša intelektualna elita. Ukoliko oni budu od mladosti indoktrinirani uslovljenim narativom o kakvoj umetničkoj ili intelektualnoj slobodi mi govorimo?

5. Smesni, nije dosta sto objavljujete ove i ovakve placene propagandisticke pamflete nego jos i cenzurisete komentare.

6. Koje licemerje, sa jedne strane „umetnost“, „projekti“, „drzimo se zajedno“, a sa druge strane prizemna albanska naci retorika i „patriLJOtizam“. Sve dok medju Albancima preovladavaju ovakvi ispranu mozgovi nesvesni odgovornosti sopstvenog naroda, nikakvog pomirenja nece biti niti ovjkvi projekti imaju bilo kakav smisao. Naravno, ako je cilj zaista bio upoznavanje sa „drugom stranom Kosova“ a ne plasiranje propagande sa ciljem da se nekako svari medju Srbima bespravna otimacina Kosova, albanizacija Kosova, instaliranje albanske paradrzave, americka podrska albanskom nacionalizmu i da se sve to predstavi kao moralno i pravedno,. To znaci da je ovaj projekat u rangu propagandistickih projekata za vreme bombarodvanja kakvi su isli na CNN-u i slicnim medijima i da nema ni sa kakvim nezavisnim novinarstvom.

   1. Pre svega, svaka čast za ovu rubriku. Odlična ideja! Veliki trud autora, novinara koji su želeli nešto drugačiji plasman informacija. Drago mi je da na Kosovu ima i „ovakvih“ ljudi kao Alban. Želim mu mnogo uspeha u radu na Kosovu, ali i povezivanje sa srpskim umetnicima, razmenu ideja, prijateljstvo. Alban je umetnik, uništeno mu je delo u Bg-u. Pretpostavljam da je čuo ili video paljenje umetničkih dela dokazane vrednosti, starih više vekova, od strane naroda kojem pripada. Trebalo je nešto o tome da kaže. Takođe, u Prištini nema srpskih umetnika, naravno, jer nema ni Srba. To je ozbiljno pitanje. Šta se desilo tim ljudima, oni su bili ugnjetavači, to smo čuli i prihvatili (ironija), kako ih sada nema? Teško mu je da ostavi rodnu „državu“, ja to razumem. Potrudi se Albane da se ne seliš iz domovine. A kako je onda tim stotinama hiljada Srba koji su se odselili? Hajde bar da izjednačimo stvari, ako može?

7. Mora se priznati da su Albanci , i to ne samo u ovom „projektu“ odlicno naucili domaci zadatak,. Lagati, lagati i samo lagati, predstavljati sebe kao nevinu zrtvu, prebacivati odgovornost iskljucivo na Srbe, zlocine Albanaca ne spominjati ni po kojoj ceni, u svakoj prilici proturati da je protektorat na Kosovu nekakva „drzava“, proturati „naciju“, „slobodu“…. Ono sto je tragikomicno da im u tome asistiraju Srbi koji su kao anacionalni, koji kao mrze nacionalizam, mrze sukobe, koji su ako urbani, stanovnici sveta a istovremeno promovisu provincijalni i zaostali albanski nacionalizam.

   1. Niko od „nezavisnih“, „slobodnih“ umetnika Albanaca ne pominje da Srbi u Prištini teško mogu i priviriti, a kamoli praviti umetničke izložbe.
      Pominje uništavanje jednog umetničkog dela u Beogradu, a ne pominju uništavanje velikog broja umetničkih dela u pravoslavnim hramovima na Kosovu i Metohiji starih nekoliko vekova.