Francuzi nepravedni prema predsedniku

Iznenada, nešto se dogodilo – ne događaj sam po sebi (iako je počelo sa Olandovim prvim velikim javnim skupom sredinom januara) već nešto što možda liči na nezadrživ proces koji bi se mogao sublimirati u ocenu da većina Francuza želi da kazni predsednika koji je izgubio njihovu milost.

Možda se birači na to ne bi odvažili da nisu pronašli dostojnu alternativu. Oland, istupajući jasnije i odlučnije nego što je to većina građana očekivala, odgovorio je svojom pojavom na sve snažnije težnje za smenu Sarkozija. To ne znači da je Oland harizmatičan. Naprotiv, i dalje postoje zadrške kada je reč o snazi njegove ličnosti, da ne pominjemo ozbiljnu zabrinutost kada je reč o ostvarljivosti i mudrosti njegovog programa. Ali, za razliku od njegove bivše partnerke Segolen Roajal, koja se takmičila protiv Sarkozija na izborima 2007, Oland izgleda i zvuči „realno“.

Izgleda da sada kampanja prerasta u klasičnu borbu levice i desnice, ali sa bitnom razlikom između strategija dvojice kandidata. Oland želi da izbore pretvori u referendum o Sarkoziju, a ovaj svestan svoje nepopularnosti kao centralnu temu kampanje pokušava da nametne vrednosti i iskustvo.

Zaista, suština poruke Sarkozija u kampanji je postala: „Možda me lično ne volite (uzgred, grešite, jer ja nisam to što vi vidite, moje iskustvo na vlasti me je znatno promenilo) ali podržavate moje konzervativne vrednosti jer one predstavljaju ono što stvarno mislite. U svetu koji se brzo i brutalno menja, potrebna vam je stabilnost i sigurnost. Ja vam to mogu pružiti“.

Naglašavanjem ideološkog jaza između sebe i Olanda, Sarkozi sebe otvorenije nego ikada uvodi među birače ekstremno desnog Nacionalnog fronta Marine le Pen, kao da je predosetio da ona možda neće sakupiti dovoljno potpisa za kandidaturu.

Ova strategija može imati smisla u prvom krugu, ali privlačenjem glasova ekstremne desnice Sarkozi bi mogao da izgubi glasove birača centra u drugom. Oni bi možda bili voljni da glasaju za „iskustvo“ , ali ne i za „hrišćanske konzervativce“ koji su se udaljili od humanističkih vrednosti.

U svakom slučaju, moglo bi se tvrditi da su Francuzi nepošteni prema predsedniku. Sarkozi je morao da se suoči sa vrlo teškim okolnostima, a njegovi rezultati su daleko od loših. Na početku mandata, Francuska je bila predsedavajuća EU, a Sarkozi se pokazao kao vešt lider. Shvatajući ozbiljnost ekonomske krize koja je izbila 2008, reagovao je vrlo brzo i energično. Pokrenuo je velike reforme penzionog sistema i visokog obrazovanja. Dobro je učinio intervenišući u Obali Slonovače i Libiji. Lako bi se moglo dodati još ovakvih primera. Ukratko, Sarkozi je iskreno pokušao da reformiše i te kako paralizovanu zemlju. On ne može biti odgovoran za visoku stopu nezaposlenosti, imajući u vidu dubinu svetske krize.

Međutim, čini se da je Sarkozi osuđen da bude drugi jednomandatni predsednik u istoriji Pete Republike posle Valeri Žiskara Destena, osim ako se dogodi spas u poslednji čas, ako Oland napravi neku veliku grešku koja bi uništila njegov kredibilitet ili ako bi nova kriza nagnala birače da podrže kontinuitet na vlasti.

Žiskar je 1981. poražen uglavnom zahvaljujući „izdaji“ svog bivšeg premijera Žaka Širaka, koji se kandidovao protiv njega. Niko u Sarkozijevoj kampanji 2012. ne izdaje predsednika (oni koji su pokušali kao što je bivši premijer Dominik de Vilpen, nisu dobili podršku). Sarkozi je sam izneverio nade svojih pristalica i utvrdio neprijateljstvo svojih oponenata.

Sarkozi je to učinio uglavnom na početku mandata, a kazna mu stiže ove izborne 2012. Promenio se na bolje ali samo do određene granice i očigledno nedovoljno za većinu Francuza, koji, prema nedavnim istraživanjima javnog mnjenja, jednostavno ne mogu da ga gledaju na TV-u još pet godina.

Sarkoziju će biti krajnje teško, ako ne i nemoguće, da spreči da predstojeći izbori postanu emotivni i negativni referendum o njegovoj ličnosti.

Autor je pisac knjige „Geopolitika emocija“