Frustriranost sopstvenom nesposobnošću

Džejms Vestkot: KAD MARINA ABRAMOVIĆ UMRE (6)

Svojim čuvenim performansima, u kojima je ispitivala granice fizičke i mentalne izdržljivosti, Marina Abramović je izazvala veliku pažnju svetske umetničke javnosti i nalazi se u samom vrhu najatraktivnijih i najintrigantnijih živih umetnika u svetu. Biografija iz pera Džejmsa Vestkota provokativno je, izazovno i zanimljivo štivo poput života velike umetnice o kojoj piše. Najzanimljivije delove ovog životopisa, koji se čita u jednom dahu, prenosimo uz saglasnost izdavača Plavi jahač, sa fotografijama i ilustracijama koje su deo knjige.

Slikala je radikalne motive, ali tradicionalnim stilom koji priliči Akademiji. Fascinirale su je automobilske nesreće, te je sakupljala fotografije i tekstove iz novina kao pripremni materijal. Takođe je koristila očeve veze u policiji da sazna za ozbiljnije sudare i trčala na lice mesta da napravi skice i fotografije. Marina je bila potpuno obuzeta narativom sudara, njegovom nasilnošću i momentalnošću, ali je bila ujedno frustrirana sopstvenom nesposobnošću da sve to prevede u svoje slike. Tokom prve godine na akademiji, izlagala je slike sudara kamiona u Domu sindikata i u galeriji Doma omladine. Izlagala je i druge slike – verovatno mrtve prirode i pejzaže a ne saobraćane nezgode – na Oktobarskom salonu, godišnjoj smotri akademskih slikara.

Dok je Marina nastojala da se probije u žižu javnosti, Velimir je pokušavao da se iz iste povuče, nakon kratkog trenutka slave. Njegov talenat za poeziju bio je očigledan još od detinjstva. Jedan njegov stih, nalik zen-mudrosti, koji je Marina oduvek volela, glasi: „izgradnja ambisa pod mostom posao je najvećih zidara“. Kad je napunio petnaest godina, NOLIT je objavio njegovu zbirku pesama, EMSEP i tim povodom su ga intervjuisali za televiziju. Velimir je mrzeo pažnju i očekivanja koja su bila posledica takvog javnog predstavljanja njegovog talenta, i odlučio je da nikad neće biti javna ličnost. „Izađete li pred publiku, publika vama diriguje“, kaže Velimir. „Ili, ako vi dirigujete publici i potpuno joj se posvetite, vi više niste vi.“ Kontrast u odnosu na Marininu tek pobuđenu borbu da zadobije priznanje javnosti – i kasnije, borbu za obavljanje neke vrste javne službe posredstvom svoje umetnosti – nije mogao biti veći. Između njih je već postojala komplementarna bratskosestrinska dinamika, koja je uspostavljena veoma rano i nikad se nije promenila: Marina je bila nervozno hiperaktivna, opsesivno produktivna i uvek čeznula da bude javno priznata; Velimir je drage volje na sebe preuzeo oprečnu ulogu ležernosti, samotne kontemplacije, i zauzeo stav poražene spokojnosti.

Dok je bila na Akademiji, Abramovićeva je, pored saobraćajnih nesreća, slikala kvrgave aktove i melanholične portrete i većinu radova potpisivala upadljivo krupnim slovima „Marina“ – baš onako kako je njen idol Pikaso potpisivao svoja platna. Međutim, prvi put će se neka smelija ideja u nekom njenom delu pojaviti na malenoj slici Tri tajne iz 1965, njenom najranijem delu – i jedinoj slici – koju će Marina nakon više decenija iskopati iz svog arhiva i prikazati u jednoj monografiji. Ova slika prikazuje tri komada tkanine – crveni, zeleni i beli – prebačena preko tri tajanstvena predmeta. Pravo otkrivanje ovog platna dogodilo se tek 1980, kada ga je Abramovićeva predstavila zajedno sa skulpturom koja je reprodukovala sliku što je vernije bilo moguće, prenoseći je u tri dimenzije: tri prava komada platna, istih boja, obmotana oko tri stvarna, oku nedokučiva predmeta.

Portret svoje prijateljice Evgenije Demnievske, koji je Marina naslikala 1968, prikazuje je sa žutom maramom, bolešljivog bledog lica zgrčenog u izrazu sumorne egzistencijalne produhovljenosti, namrgođenih očiju što prkosno odvraćaju pogled od nas. Uprkos grčevitim ekspresionističkim naporima Abramovićeve, primetnim na njenim slikama, i njenom rastućem interesovanju za telo kao umetnički motiv, još uvek je tragala za načinom kojim će moći da izrazi svoju harizmu i moć.

Nastavlja se