Golgota konstruisanog suđenja

Priču o njegovoj zatvorskoj golgoti u Albaniji Envera Hodže sam znala, do detalja i kroz umetničku artikulaciju njenih segmenata.

Uvek kad je preda mnom istinski umetnik, a Fatos to jeste, znam da će ga proces artikulacije i obelodanjivanja vlastitih iskustava spasiti, osloboditi noćnih mora. Jedanput obelodanjeno, napisano postaje svojina svih nas, rasplinjuje se, oslobađa dušu.

U knjizi Ponovo osuđen (Partizanska knjiga, Kikinda 2021) zatekla sam detalje, uhvatile su me u svoj čelični zagrljaj zapisnički pobrojane činjenice, postupci koji se ne mogu zaboraviti, koje zbog svih nas i onih koji će tek doći ne smemo samo arhivirati, odložiti. Sa njima se svi moramo suočiti. To je najmanje što možemo učiniti.

Teško je, znam. Otuda i grč koji me spopao.

Jer, suočavanje sa zlom u ljudima, sa slepom poslušnošću, spremnošću zarad sitnih privilegija da se uništi život drugoga je nepojmljivo. Ali, nepojmljivo je u okolnostima društva/zajednice ravnopravnih ljudi. Sasvim se, pak podrazumeva u diktatorskim autokratskim režimima ma kako oni sebe nazivali i imenovali.

Fatosov otac je bio jedan od najbližih saradnika Envera Hodže.

Verovao je u diktaturu proletarijata, u to da se sunce na istoku rađa. Sa Enverom se nije složio kad je ovaj okrenuo list, priklonio se Kini i odustao da sledi Hruščovljev kurs demokratizacije SSSR. Završio je u zatvoru.

Fatos je upravo završio studij fizike, drugo dete mu je bilo na putu. Njegova žena je bila ćerka ambasadora Albanije u SSSR. Oboje su imali univerzitetsko obrazovanje, govorili strane jezike. I njen otac je dopao tamnice.

Fatos nije bio politički eksponiran, Njemu je tajna policija na ujakovom tavanu pronašla dnevnik koji je vodio kao mladić u kome je bilo zapitanosti nad nekim odlukama velikog vođe. Dovoljno da dobije robiju.

Robija u Albaniji je posebno teška. Srednji vek. Ženu gotovo da nije viđao, ona je bila sa dve devojčice prognana u neko selo iznad Skadarskog jezera. Drugu ćerku Tetis video je prvi put sa njenih sedamnaest godina.

Kaznu je služio u rudniku. Knjiga govori upravo o tom rudniku i konstruisanju nepostojeće neprijateljske aktivnosti koja mu je donela nove dvadeset i dve godine zatvora.

Morao je Fatos ponovo proći kroz golgotu konstruisanog suđenja nakon koga su dvojica stamenih komunista streljana, a svi ostali osuđeni na duge vremenske kazne NIZAŠTA.

Kako se samo Pravda može fingirati, koliko ljudi je uvučeno u prljava podmetanja, lažna svedočenja. I na kraju zašto je tom monstruoznom sistemu bilo potrebno da osuđene odvede do rudnika i ponovo vrati u pritvorsku jedinicu samo da bi im pokazali fotografije streljanih drugova, lica krvava i izrešetana.

Porazno za čitav ljudski rod, a sve u ime svetlih ideala socijalizma, sreće naroda… bla, bla, bla…

O stradanju albanskog naroda nismo gotovo ništa znali, a to su nam takoreći prvi susedi. Izgleda da otvaranje turističkih tura, jeftina letovanja, čisto more i bogate trpeze čine više da se bolje upoznamo od socijalističkih ideologija. O tempora o mores.