Foto: Miroslava PudarPuno obećanja kako će dobiti vodu naslušali su se Zrenjaninci u proteklih 17 godina. Ipak, zbog nedostatka čiste vode niko još nije odgovarao niti izgubio vlast.
Maratonski slučaj rešavanja problema snabdevanja Zrenjaninaca ispravnom pijaćom vodom iz dana u dan, iz godine u godinu, a sve tako od 2004. kada je na snagu stupila zabrana korišćenja vode iz gradskog vodovoda zbog povećane koncentracije arsena, ali i drugih štetnih sadržaja, poprima stalne obrte i puni novinske stupce.
Ni to što je nakon puno peripetija, izgrađen nekakav pogon, nije dovelo do rešavanja problema jer ovo postrojenje nije uspelo da u kontinuitetu snabdeva grad vodom.
Nakon eksplozije gasa u toj fabrici, koja se desila 14. decembra 2020. godine, pogon više ne snabdeva gradsku vodovodnu mrežu.
U cevima je i dalje ona žuta, smrdljiva i neispravna voda za čiji „kvalitet“ se znalo i kada je početkom šezdesetih godina 20. veka izgrađen vodovod i stavljeno u upotrebu sadašnje vodoizvorište.
Znalo se ali se očigledno nije moglo rešiti, uprkos brojim pokušajima.
Najnovija vest (čitaj: obećanje) stiže od premijerke Srbije Ane Brnabić, koja je izjavila da se traži novo rešenje za zrenjaninsku fabriku vode i da je u ovom trenutku potrebno uraditi procenu troškova potrebnih za osposobljavanje ovog pogona da radi u punom kapacitetu.
Premijerka se više puta do sada uključivala u rešavanje zrenjaninske vode, a čak je i predsednik Aleksandar Vučić izjavljivao da se mnogo nervira zbog Zrenjaninaca.
Ipak, ono što stvarno treba da se uradi sa tom fabrikom pre više od pola godine konstatovala je Stručna komisija koju je grad angažovao, a u čijem izveštaju se navodi da je neophodno rekonstruisati pogon da bi mogao da radi i snabdeva Zrenjanin vodom.
Zašto se do sada čekalo da se u javnost izađe sa ovim informacijama, moguće da ima veze sa taktiziranjem od strane vlasti da istekne produženi rok koji je dat privatnom investitoru da osposobi fabriku.
Takav zaključak nameće se nakon nedavnih međusobnih optužbi i pretnji tužbama između zrenjaninskog JKP Vodovod i investitora fabrike vode, ali i najave Erste banke, kao kreditora ovog pogona, da je aktivirala založno pravo jer nisu plaćane rate, tako da će fabrika sada biti prodata preko izvršitelja.
Ko će kupiti pogon koji ne radi i kome treba dorada, veliko je pitanje.
Profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu dr Nenad Ivanišević, autor tima koji je radio stručnu procenu zrenjaninske fabrike vode, rekao je za Danas da je fabrika u takvom stanju da nije sposobna da u kontinuitetu proizvodi dovoljne količine vode.
– Neophodno je rekonstruisati pogon da bi mogao da radi i snabdeva potrošače vodom. Potreban je niz koraka i izmena u fabrici, najznačajnije promene ticale bi se predtretmana vode i rezervoara vode. Neophodno je uraditi idejni projekat za te izmene i radove, kao i tehno-ekonomska analiza koja će pokazati troškove radova i cenu tako prerađene vode – kaže dr Nenad Ivanišević.
On objašnjava da to nisu celokupna ulaganja, da treba računati i na trošak zamene cevi u gradskoj vodovodnoj mreži, jer je postojeća mreža stara a, kako je rekao, prečišćenu vodu ne treba neispravnim cevima dostavljati potrošačima.
Kako se do ove nemoguće situacije došlo, s obzirom na to da je 2015. godine odabran italijanski investitor, Gruppo Zillio, da izgradi pogon prečistača vode, pitanje je koje dugo postavljaju građani i brojni aktivisti.
Oni godinama unazad ukazuju na netransparentno postupanje vlasti, na štetne odredbe ugovora o gradnji fabrike vode, na kršenje brojnih procedura.
Sem krucijalne činjenice da je privatnik gradio fabriku vode u vreme kada to zakonski nije bilo dozvoljeno, došlo se i do toga da je Zakon o komunalnim delatnostima kasnije menjan, čime je retroaktivno omogućena ova vrsta delatnosti ali ni to nije pomoglo fabrici vode da ispuni svoju svrhu.
– Ono što je ključni problem je pitanje kuda dalje, i to je pitanje od milion dolara. Očigledno je da fabrika koja nema funkciju predstavlja omču oko vrata. Da je fabrika bila u stanju da proizvodi vodu, verovatno bi to do sada bilo realizovano. Očigledno je to jedan politički projekat, koji je uz sve forme kršenja zakona ipak bio neuspešan – smatra Dušan Kokot iz Građanskog preokreta.
O tome kako je rešavan problem vodosnabdevanja Zrenjanina bavio se i Centar za istraživanja, transparentnost i odgovornost CRTA, koji je izradio studiju slučaja pod nazivom „Fabrika žednih“.
U studiji se konstatuje da se od italijanske investicije vrlo brzo došlo do većinskog udela beogradske firme Synertech Nenada Obradovića, da bi nakon hapšenja većinsko vlasništvo bilo prepušteno privrednom društvu SAR doo Beograd, u vlasništvu grupe Izraelaca.
– U slučaju Zrenjanina bilo je previše mešanja politike, klijentelizma, a građani plaćaju najveću cenu. Bilo je nebrojeno pokušaja da se nađe rešenje, potpisivani su ugovori pa raskidani i na kraju izvođač nije uspeo da ispuni ugovorne obaveze. Iako je vlast tvrdila da ni dinar nije isplaćen investitoru, od 2018. godine po osnovu raznih pozajmica, slila su se značajna sredstva ovoj fabrici, što je utvrdio i poverenik za informacije od javnog značaja. Za to vreme građani imaju na raspolaganju samo dve eko česme u gradu, a oni kojima je i ta opcija nedostupna koriste zabranjenu vodu – kaže Iskra Krstić iz inicijative Pravo na vodu.
Prema dostupnim tehničkim podacima, problem snabdevanja Zrenjanina dovoljnim količinama kvalitetne vode za piće star je koliko i samo naselje.
Zbog prirodnih uslova koji vladaju na ovom području, hidroloških i geoloških, raspoložive količine kvalitetne pijaće vode oduvek su bile male.
Drugi problem je loš sastav vode. Podzemna voda koja se zahvata na izvorištu vodovoda u Zrenjaninu ne zadovoljava osnovne kriterijume Pravilnika o higijenskoj ispravnosti vode za piće.
Parametri koji su bili poznati i istraženi a koji podzemnu vodu glavnog izvorišta „Mihajlovačka“ svrstavaju van kategorije za ljudsku upotrebu su povećana boja, koncentracija organskih materija, amonijaka, natrijuma, gvožđa i povećana koncentracija arsena.
Takvog sastava, voda predstavlja problem prilikom tretmana jer hlorisanje je neizostavno da bi voda bila mikrobiološki ispravna, ali hlor sa mnogim organoleptičkim materijama formira brojne hlorate i bromate sa kancerogenim dejstvom.
Zbog nedostatka para, a zbog hitnosti da se kvalitet vode popravi, kao jeftinije rešenje tokom 1978. i 1981. godine realizovani su programi izrade pilot postrojenja za prečišćavanje vode, kako bi se odabralo tehnološko rešenje za buduće postrojenje za prečišćavanje vode.
Pilot postrojenje iz 1978. godine projektovale su firme SOP Krško i Overhof iz Beča a rezultati su bili nepouzdani.
Pilot postrojenje iz 1981. godine projektovala je francuska firma Degremon, koja je imala zadovoljavajući rezultat primenom aktivnog uglja.
Do kraja 1988. godine svi pripremni radovi su bili gotovi – izrada Idejnog i Glavnog projekta, izbor lokacije i imovinsko-pravni odnosi, zatvaranje finansijske konstrukcije, određivanje nosioca posla, potpisivanje ugovora – ali do početka izgradnje nikada nije došlo.
Pitanje postrojenja za pripremu pitke vode ponovo je aktuelizovano 10 godina kasnije, razmatrane su nove tehnologije. Generalni projekat, koji je uključivao primenu nanomembrana, izradio je Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ iz Beograda.
Usledilo je i pilot postrojenje čiji tim je predvodio profesor Božo Dalmacija, a predlog rešenja za zrenjaninsku vodu patentirao je i inženjer tehnologije dr Milorad Perišić. Kada 2004. godine stupa na snagu zabrana upotrebe zrenjaninske vode uslediće testiranje još deset pilot postrojenja. Zrenjaninskom vodom „pilotirali“ su američka firma Universal aqua technologies, nemačko-mađarski Vaterlink, italijanski Kaligen, kanadsko-mađarski Zenon, slovački Energocontrols, mađarski Hidrofil KFT, nemački Linde, Institut za opštu i fizičku hemiju Beograd, WTE Wassertechnik i na kraju italijansko-srpski konzorcijum Zillio – ali niko od njih nije na kraju uspeo da građanima donese pijaću vodu.
Sa nemačkim Wassertechnikom potpisan je ugovor, koji nije realizovan a potom je promenom vlasti spasonosno rešenje pronađeno u konzorcijumu Zillio koje je na kraju izgradilo postrojenje prečistača 2017. godine, ali ni ono, za sada, nije donelo rešenje problema.
Stečaj zakucao na vrata fabrikePrivredni su u Zrenjaninu, odlučujući o predlogu Erste banke da se pokrene stečaj u zrenjaninskoj Fabrici vode DOO, doneo je rešenje kojim se pokreće prethodni stečajni postupak nad dužnikom.
Kako se navodi u rešenju suda, u koji je Danas imao uvid, prethodni stečajni postupak pokreće se radi utvrđivanja razloga za pokretanje stečajnog postupka.
Odlukom postupajuće sutkinje Ljiljane Popov, imenovan je privremeni stečajni upravnik Slobodan Sudarov, koji će preuzeti sva ovlašćenja stečajnog dužnika.
Erste banka, kao predlagač, pozvana je da u roku od PET dana uplati depozit u iznosu od 5 miliona dinara a APR-u je naloženo da u registarskom ulošku stečajnog dužnika upiše belešku pokretanja prethodnog stečajnog postupka.
Stečajni dužnik, Fabrika vode DOO Zrenjanin, pozvana je da se u roku od osam dana izjasni o predlogu za pokretanje stečajnog postupka, da se izjasni o postojanju stečajnog razloga kao i da dostavi izveštaj o ekonomsko-finansijskom stanju.
Rešenjem Privrednog suda Fabrici vode naloženo je da u roku od pet dana dostavi sudu poseban izveštaj o troškovima poslovanja fabrike, podatke o iznosu koji je potreban radi redovnog funkcionisanja postrojenja, troškove procesa rada koje dužnik ima u toku dva meseca koji se odnose na troškove obezbeđenja, osiguranja, kao i troškove utroška električne energije na mesečnom nivou.
Stečajni dužnik treba da podnese i izveštaj o visini nužnih troškova konzervacije postrojenja, za slučaj prekida rada.
Kako je navedeno u obrazloženju ove odluke, Erste banka je 10. septembra podnela predlog da se pokrene stečaj u Fabrici vode, kao i dokaze o postojanju potraživanja i postojanju stečajnog razloga.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
