Foto: Zoran KneževU epohi Novih godina u kojoj caruju dnevne žurke, veliki koncerti na glavnim gradskim trgovima, bezbrojni afteri po klubovima na suvom ili na vodi, petarde i trubači, valja se prisetiti kako se nekad slavio doček. Deluje da je bilo skromnije i tiše.
Nova godina u Novom Sadu počela je masovnije da se slavi početkom 20. veka, tačnije nakon Prvog svetskog rata, a za praznik je proglašena tek u doba SFRJ 1955. godine.
Kako kaže gradski hroničar Zoran Knežev, već tridesetih godina u hotelu Vojvodina, u Lojdu i Džez klubu u Novom Sadu, kreću proslave. Razna udruženja, nemačka, mađarska, srpska slavila su zajedno.
I tada su ljudi znali da biraju mesta po muzici koju slušaju. Ovi koji su slušali moderniju, zapravo džezeri, su išli na jedno, a ljubitelji tradicionalnije muzike, odnosno tamburaša, na drugo mesto.
Dakako, proslava se delila i po debljini novčanika. Bogatiji su izlazili napolje dok su ljudi bez para, a takvih je nažalost bilo puno više, većinom ostajali kući.
“Između dva rata ipak se više slavio Božić. Generalno u gradovima se slavila više Nova godina, a u selima Božić. U Vojvodini su se slavili i katolički i pravoslavni praznici, dok se u Srbjii više slavila “Srpska nova godina”. Pedesetih godina i nakon toga, bilo nekoliko popularnih mesta u gradu. Slavilo se po nekoliko dana. Većinom se išlo na ples, nije bilo ni petardi, vatrometa, proslava po trgovima”, rekao je Knežev.
U Beogradu se za to vreme, dvadesetih godina slavilo u kafanama “Ukrajini“ „Luksoru“, „Koloseumu“, „Slaviji“, „Unionu“, “Crnoj mački”, “Ujedinjenju” i “Manježu”. Bila je naravno muzika, pilo se većinom vino, a tu su bili i komičari koji su zabavljali goste.
Prvi zabeleženi trag o dočeku Nove godine u Beogradu nalazi se u listu “Videlo” gde piše da je “nova 1850. godina stigla u Beograd zavejana snegom. Poslednje predvečeri stare godine gradska banda svirala je po celoj varoši. Deset svirača dobro uvijenih u gunjeve cupkalo je i sviralo gde god je bio razgrnut sneg.“
Interesantna je, kaže Knežev, i 1919. godina kada se izjednačio novi i stari kalendar. Srpska pravoslavna crkva ostaje da slavi po julijanskom, a ljudi tada počinju da slave po gregorijanskom kalendaru.
„Tradicija je bila i da se 31. decembra u gradovima prvo ide u bioskop, pa posle u restorane i kafane. Od 1955. Nova godina se slavila u društvenim i radnim organizacijama, to su više bile radničke proslave Nove godine, dakle po fabrikama, Domovima kulture, tek kasnije to kreće malo zvaničnije po restoranima. Postoje zabeleške da su se slušale šlager pesme, naravno tu su uvek bili prisutni tamburaši. Tek devedesetih godina u Novom Sadu, doček je počeo da se slavi na Trgu slobode“, izjavio je Knežev.
Ukrašavanje Novog Sada počinje tridesetih godina, dok običaj kićenja jelke ovde nije bio raširen sve do sredine 19. veka, kada dolazi do promena uglavnom pod uticajem nemačke tradicije. Domovi su se i pre toga na Badnje veče kitili cvećem i plodovima, a posebno zelenilom i to su najčešće činila deca. Inače, prvo kićenje jelke kod nas je zabeleženo u Subotici 1869. godine u privatnom zabavištu za decu.
Zabeleženo je da su se prve Novogodišnje čestitke pojavile u Engleskoj, negde u prvoj polovini 19 veka, a nedugo zatim ta moda se proširala i na ostali deo sveta.
“Kada je reč o Novom Sadu, od polovine 19. veka raznosači novina, poštari i dimnjačari imali su običaj da u stihovima čestitaju Novu godinu onima u čije su kuće zalazili. Obično su to usmeno govorlili ili su pesme štampali u vidu letaka ili na razglednici, deleći to svojim „mušterijama“, a slanje poštom je bila ređa praksa”, nastavlja Knežev.
Godina vulkanskih erupcija, zemljotresa, orkana, ministarskih kriza i atentata
Kako što i mi to radimo danas, novine su sumirale svoje utiske za minulu godinu. Tako za 1906. godinu “Politika” piše da je to “rastanak s nečim što se više nikada ne može povratiti ni nadoknaditi”.
Novosadska “Zastava” ide nešto dalje i konstatuje kako se za prošlu godinu “može reći da nije ništa razbila, ali nije ništa ni opravila”, dok “Glas Crnogorca” prenosi pisanje francuske štampe i veli “bila je to godina vulkanskih erupcija, zemljotresa, orkana, ministarskih kriza i atentata”.
“Samouprava”, Beograd donosi i delić atmosfere, “Početak nastupajuće nove 1907. godine, oglašen je bio u ponoć između 31. decembra i 1. januara pucnjavom iz topova sa beogradske tvrđave.”
U jednom od članaka “Politike” pisalo je i kako je “u Francuskoj još od Luja XIV bio običaj da se o Novoj godini, umesto poklona, ljudi poljupcima pozdravljaju na ulici. Ali, to se kasnije izgubilo, a na početku 20. veka to više nije bio običaj. Samo su se glumice ljubile. Kod njih postoji uverenje da uoči Nove godine treba da izljube vatrogasce koji su te večeri dežurni u pozorištu, pa će onda preko cele godine dobijati najbolje uloge i imati uspeha u svemu”.
Knežev otkriva i da je jedna od tako retkih poznatih i sačuvanih starih novosadskih čestitki pronađena u časopisu „Sedmica“ iz 1854. godine.
“Autor pomenute čestitke bio je Arsenije Pajević „raznositelj Srbskog Dnevnika i Sedmice“, dnevnog lista i nedeljnog časopisa, koji su tih godina izlazili u Novom Sadu. Pajević je kasnije bio jedan od naših poznatih zadužbinara, a takođe je bio i poznati knjižar i za sobom je ostavio i nekoliko knjiga putopisa”, kazao je Knežev.
Pisao je i stihove, a ovu njegovu novogodišnju čestiku prenosimo u celini:
Evo dragi gospodaru,
I Dnevnika i Sedmice,
Ko što sam ih dosad našo
I ove ću godinice.
Znaš kad crni oblak raspe
Strahovita svoja brela
Ja novine tebi nosim
Bez kaločna i ambrela.
Radoznalac, kada koriš
Rad bi znao iz novina
Šta tuđinsko gnjezdo radi,
Šta li tvoja domovina…
Ja pred tobom smiren stupam
Zle i dobre glase nosim…
Sad o Novoj godinici
Na čašicu vina prosim.
Pa mi sada nemoj reći:
„Čekaj sinko, čekaj samo
Znaj, svako te dobro znalo!
Da nerado mi čekamo“.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
