Ilija tako misli

Najveći problem koji je u stvari, više problem za autore jeste manjak posetioca. Sprečite tu nepravdu, uđite i pogledajte! Ulaz je besplatan, a biće i radionica. O, i nemojte ovo shvatiti kao reklamu. Ja vam samo preporučujem da uđete“, napisao je Ilija, a svako može da odluči hoće li mu verovati na reč ili ne. Inače, Ilija je faca. Ima 11 godina i piše zanimljivije recenzije za izložbe od većine istoričara i teoretičara umetnosti, te novinara/novinarki koji ih „prate“. Jednostavno ume da pogodi nerv umetničkog dela i dobaci mnogo dalje od njegovog pukog tumačenja. Ovo, naravno, slobodno shvatite kao reklamu za Ilijine tekstove. Zato što je gorecitirani prvi u vezi s njegovim živim  promišljanjem savremene vizuelne umetnosti i odnosi se na izložbu  „Ono što ima glavu i oči“ Andreja Fileva, koji „voli da fotografiše pse i ljude“. Izložba je održana u Galeriji  „Opservatorijum“. I ovde je Ilija ušetao po zadatku – „domaćem“, koji je dobio u školi, tako da njegov talenat nije baš slučajno prepoznat. On je čovek imao posao da izabere bilo koju izložbu i napiše svoje utiske o tome. Mama mu je pomogla s katalogom koji je dobila od ljudi iz „Opservatorijuma“, smeštenom u njihovom komšiluku, a dalje je bilo na Iliji. Zainteresovao se, i prema rečima očevidaca iz Galerije ušetao u njen prostor. Pažljivo je razgledao i potom odrasle koje je tamo zatekao upitao šta izložba predstavlja. Oni su se odmah potrudili da mu pruže glavne informacije pošto je bilo očito da je Ilija s interesovanjem i ozbiljnom posvećenošću prišao zadatku, pa su se sjatili pokazavši mu i ilustracije iz umetničkih monografija i kataloga. Među njima je bio i umetnik  Miloš Tomić i Ivan Zupanc, direktor „Opservatorijuma“, uglavnom svi zajedno, čini se, postarali su se da Iliji učine posetu zanimljivom i opreme ga s dovoljno podataka, tako da, konačno i praktično može da pristupi finalizaciji školskog zadataka, to jest da napiše tekst. Kad je završio, doneo je rukopis u Galeriju gde ga je njen direktor, pročitavši ga, odmah izložio na stalak s knjigom utisaka u jednom ukusno nameštenom kutku. Ilija ga je upitao da li bi možda mogao još koji put da svrati i napiše nešto o aktuelnim izložbama što mu je s radošću odobreno. I eto Ilije na sledećem događaju. Izložba umetnice Svetlane Jovanović na kojoj su predstavljene fotografije nage žene.

 „Ja ovu izložbu smatram mnogo zanimljivom“, počeo je Ilija recenziju. „Koliko sam shvatio ove slike predstavljaju zarobljenu ljudsku „Želju“ za nečim. Ako ne leži u depresiji „Želja“ pokušava da izađe iz „Crne“slike.“ Onda Ilija u pisanju malo gubi nit, ali se iz rukopisa da pretpostaviti kako je možda želeo da kaže kako „Crna“ slika predstavlja i mnoge druge, ružne stvari kojima dopuštamo da iz nas izađu ili ne. A moguće da je hteo da skrene pažnju kako u ovim pretežno crno-belim fotografijama, tamni momenti govore o onome čega želimo da se oslobodimo. Ili, najbolje, ne kvariti, nagađanjem Ilijin autentičan izraz. Jer koja mu je tačno ideja bila na umu u času stvaranja teksta, ne može se sa sigurnošću utvrditi, kao uostalom ni kod mnogih drugih velikih pisaca. U  svakom slučaju u nastavku recenzije Ilija se vraća na umetnicu i piše: „Pretpostavljam da je Svetlana slikala bledu ženu jer je bela boja boja istine i dobrote. Problem ove izložbe jeste izgleda fotografija. Naga žena će verovatno privući pubertetlije, ali će očevi i (majke) s gnušanjem prolaziti dok pokrivaju deci oči. Ja tako mislim“, napisao je Ilija. Njegova recenzija je oduševila autorku i brojne posetioce njene izložbe, ne samo zato što je Ilija klinac, pa je tako po sebi simpatičan nego zato što je svojim utiscima zaista nadgradio radove i posmatračima fotografija koji su pročitali njegove recenziju moguće otkrio drugačiji nivo njihovog sagledavanja. Kroz svoja promišljanja izloženog materijala Ilija svakako ume da izvuče značajnu poentu umetničkog rada iako, verovatno, nema dodira s umetnošću u onoj meri koje po prirodi stvari ima većina stručnjaka i drugih beležnika kulturno umetničkih zbivanja. Možda neki smatraju da mu je neophodno šire obrazovanje za pisanje recenzija, ali za većinu onih koji su pročitali njegove tekstove i pogledali izložbe kojima ih je posvetio ova  forma deluje više nego okrepljujuće. Ako ništa, mnogi će poželeti da pogledaju neku izložbu u „Opservatorijumu“ zato što o njima govore i u buduće će to činiti Ilijini tekstovi. Ja tako mislim, što bi rekao Ilija.