M. Moj otac je studirao politehniku u Rigi i oženio se devojkom iz susedstva, Veronikom Kunat, mojom majkom. I ovde se pojavljuje novi element porodice Kunat. Reč je o porodici koja potiče s juga i, prema porodičnoj legendi, iz Jađvinga. Kunat ili konat u jeziku Jađvinga značilo je, navodno, plemenski vođa. U varšavskom telefonskom imeniku ima Kunata, ali izgleda da svi potiču iz iste oblasti, koja je ranije bila država Jađvinga; severni deo oko Bjalistoka, Sejni, Suvalki, delimično Lomžisko.
Aleksander Fjut: Prkosni autoportret Česlava Miloša (8)
Aleksander Fjut jedan je od najvećih poznavalaca dela Česlava Miloša. Njegova biografija sažima bezmalo čitav dvadeseti vek. U starosti je sam pokušavao da obuhvati svoj život, da odgonetne čudotvornu moć nepoznate sile koja ga je više puta spasavala, a istovremeno zadavala podmukle udarce. Knjiga „Prkosni autoportret Česlava Miloša“ (izdavač: Albatros plus, prevod s poljskog Ljubica Rosić), čije delove objavljujemo, jeste razgovor koji prati kazivanja ovog znamenitog Poljaka i predstavlja trajan intelektualni izazov i današnjem čitaocu.
Prema porodičnoj legendi, kada je Lešek Čarni razbio Jađvinge, zarobio je malog vođinog sina, odgajio na svom dvoru i dao mu grb Topur. U svakom slučaju, u poljskim knjigama grbova još za Kazimira Velikog postoje Kunati grba Topur. Postoji takva porodična legenda, a moj deda je upravo došao otprilike iz tih krajeva. Za vreme školskih i univerzitetskih godina odlazio sam na raspust u Krasnogrudu, imanje na samoj litvanskoj granici, iza Sejnija. To je upravo bilo imanje mojih rođaka, Kunata.
Moj deda Kunat ženidbom je ušao u drugu porodicu Siruć, koja je dugo živela kraj Njevjaže. To je bila moja baba, Juzefa Siruć, i to je bila linija koja je zaista živela već u mom predelu, Laudi. Siruć je tipično litvansko prezime, naravno, polonizovano kao Siruć, ali pravo prezime je Syrutis. I, otprilike, toliko. Znam da je majka moje babe bila veoma hrabra žena, koja je sve sama radila: upravljala je imanjem, jer je njen muž poginuo u jednoj od prvih železničkih nesreća u Evropi, pored Baden-Badena.
F. U ranom detinjstvu mnogo ste putovali?
M. Moj otac je završio fakultet za gradnju puteva i mostova i prvi njegov posao kao mladog inženjerčića bio je u Sibiru, u Krasnojarsku. Tamo sam otputovao s majkom i ocem. Bilo je to moje prvo putovanje transsibirskom železnicom u Krasnojarsk.
F. Kada je to bilo?
M. To je sigurno bilo 1913. U Sankt Peterburgu sam video prvi automobil – i doživeo potpuno ljubavno ludilo, strast. I stavio sam nogu, morao sam da stavim nogu na papučicu automobila. Šofer u livreji… Sećam se skoro svih tih detalja. Moj otac je vodio prilično slobodan život, u tom smislu što je voleo da ide u lov, putuje, majka i ja smo stanovali u Krasnojarsku, a on je putovao daleko na sever Jenisejem i duž Jeniseja, na Ledeni okean. To je na neki način bilo povezano s njegovim inženjerskim radovima ali, u stvari, za njega je to bila velika avantura, istraživanje itd. Lovio je na Sajanskim planinama, prema kineskoj granici.
U svakom slučaju, vratili smo se odande, ali ubrzo je izbio rat i moj otac je mobilisan kao inženjerac za gradnju mostova, tako smo ponovo morali da putujemo. Kada su Nemci stupili na naše tlo, mnogi ljudi su pobegli na istok. Ukoliko smo putovali s ocem utoliko smo bili u boljoj situaciji. Čitava porodica, u stvari, kretala se blizu zaleđa fronta, tamo gde je moj otac radio. A revoluciju sam doživeo u gradu Rževu na Volgi. Dakle? Iskustvo putovanja, revolucije, svakako je nekakav veoma važan deo biografije. A potom smo se vratili. Osamnaeste godine vratili smo se u Litvaniju, u selo, upravo kod moje babe i mog dede.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
