Foto: N. RausDan kada je u Jajcu „rođena Republika” obeležavao se svečano ali u kućnoj, neradnoj atmosferi. Deljeni su stanovi, ordenja, nagrade i priznanja a dva obevezna neradna dana, nekako su se čak i u komunističkoj, ateističkoj državi bogougodno „uklapali” sa vikendima.
Naravno, obavezne su bile parole o bratstvi i jedinstvu i Titovi mudri i značajni citati ali, danas, ljudi iz tog doba Dan Republike pamte po toploj i porodičnoj atmosferi (svinjokolj se podrazumeva) i vremenu u kome su se osećali sigurno i bezbedno. Činilo im se da je budućnost izvesna. I, svetla.
Završetak Drugog svetskog rata, iznedrio je najveći datum iz rata i revolucije, dvadeset deveti novembar, datum održavanja Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 1943. godine, jer su njegove odluke trasirale put daljem političkom razvoju Jugoslavje.
U duhu tog događaja i pobedom u ratu i revoluciji, njemu je pridavan najveći značaj, iako je bilo mnogo značajnih bitaka i pobeda koje su zasluživali posebnu pažnju. Odmah posle završetka ratnih operacija, već prvim Zakonom o državnim praznicima 29. novembar je istaknut kao dan Republike. Njegov značaj i obeležavanje postali su sinonim tekovine rata i revolucije i pridavan mu je poseban značaj.
– Najveća nagrada za razvoj društva i socijalizma bila je Nagrada AVNOJ-a, koja se delila najistaknutijim ličnostima iz svih oblasti društvene delatnosti (politika, privreda, nauka, umetnost, kultura, sport i dr.), ali po ključu, dobijali su ravnopravno – kvalitativno i kvantitativno predstavnici svih republika. Proslava i obeležavanje ovog praznika, po vertikali od vrha države do lokalnih zajednica, nije prepuštana slučaju. Od vrha države do poslednje opštine organizaciji obeležavanju ovog praznika pridavan je največi politički značaj, podseća istoričar Predrag Ilić, iz Istorijskog arhiva Šumadije u Kragujevcu.
Kao što je posebno isticano, da sa socijalističkom revolucijom počinje nova epoha u razvoju jugoslovenskog društva, svi prethodni značajni datumi i događaji iz ranije istorije bili su kao gumicom izbrisani. Slavili su se samo događaji i datumi iz Drugog svetskog rata, kao i značajne godišnjice. Izuzetak su bile ličnosti i događaji iz ranije prošlosti koje se nisu ni vremenski ni ideološki sudarale sa slavnom revolucijom (Prvi srpski ustanak 1954. godine Orašcu, ličnosti iz oblasti nauke i kulture i td.).
Svečarski trenutak odmora dok traje obnova
– U zavisnosti od vremena održavanja proslave Dana republike i trenutne političke situacije programi su koncipirani od vrha parijskog sistema, po vertikali na niže. Sasvim drugu formu su imale proslave prvih godina po oslobođenju, kada se država borila sa raznim ekonomskim i političkim krizama (Informbiro, Tršćanska kriza, ekonomski problemi u okviru petogodišnjih planova i dr.). Tada se govorilo o političkim problemima, isticani radni rezultati izraženi u količini kubika iskopane zemlje, tonama proizvedenog čelika i drugog materijala, dobrovoljnim radnim satima omladine i udarnika u okviru SSRN-a, Omladinskih organizacija, AFŽ-a, seljačkih radnih zadruga i drugih vidova dobrovoljnog rada, navodi ovaj naš sagovornik.
Programi su bili prožeti jakim nabojem govora i citata najviših partijskih funkcionera, recitali, dramski, književni i poetski tekstovi slavili revoluciju koja i dalje teče, da nema odmora dok traje obnova. Otvaranje novih industrijskih kapaciteta uglavnom je planirano i tempirano za ovaj datum. Jednstavno – slavilo se neko novo vreme. Školska omladina je pripremala razne priredbe u kojima se veličao vođa i socijalistička revolucija, navodno spontano izigravajući sreću i svesnost novog društva, a u stvari je sve bilo dirigovano iz partijskih komiteta gradova i varoši.
– Ako se pogledaju lokalni listovi, poput kragujevačke „Svetlosti”, za period od oslobođenja pa do početka devedestih godina prošlog veka, vidi se jedna konstanta – odbrana socijalističkog sistema, morala i svih vrednosti koje je on stvorio, propagirao i podržavao. Centralno mesto je zauzimao vođa, dok je bio živ, a posle njegove smrti, pored žala za njim, neprestano su izvlačene iz različitog konteksta njegove „mudre misli”, u skladu sa situacijom koja je bila aktuelna i trenutka u kome su slate poruke nekome ili nečemu, kaže Ilić.
S obzirom da je Dan republike bio krajem godine, taj dan je bio i prilika da se u načelu sumiraju rezultati rada u toku kalendarske godine, da se istaknu ljudi koji su svojim zalaganjem, radom i drugim uspesima na neki način obeležili tu godinu, u svojim sredinama, da se podele razna republička i lokalna odlikovanja i druga priznanja.
– Koincidencija je da su skoro svi bili članovi KPJ – SKJ ili omladine, u zavisnosti od uzrasta, ne zaboravlja on.
Kao neko koji ima dosta godina u sećanju mu je da se tada najmanje dva dana nije radilo, što je bilo po zakonu, ali u zavisnosti od toga u koji dan pada 29. novembar, često se spajalo sa vikendom, pa smo dobijali mini odmor. Prodavnice nisu radile, jedini televizijski program (RTS) davao je tada dva do tri ratna filma, porodica je bila na okupu.
– Grad je bio okićen zastavama, osećala se neka svečarska atmosfera, ali više što su ljudi imali slobodne – neradne dane, nego što se neko radovao prazniku. Dnevni listovi (dvobroji i trobroji) bili su svečarski. Na udarnim stranama novina i listova bili su intervjui nekoliko partijskih funkcionera, državnih i lokalnih u zavisnosti od novina, koji su govorili o uspesima i daljim zadacima na razvoju političkog, privrednog, kulturnog, društvenog, sportskog i drugih vidova života i rada. Tada su otvarane deonice novoizgrađenih puteva, nove pogone, stambene zgrade, sportske hale i stadione, škole, vrtiće, bolnice i ambulante, renovirane objekte za institucije kulture (nove su retko gradili), zemljoradničke zadruge, puštali struju u neelektrificiranim naseljima, vodu u naseljima bez vode…, nabraja Ilić.
U selima su u to vreme uglavnom bili završeni jesenji radovi i Dan republike je uglavnom bio namenjen za svinjokolj, pred zimu. Tada su dolazila deca i rođaci iz grada na nekoliko dana pa je ujedno Dan republike bio idealan trenutak da se i ovaj značajan posao završi.
– Takva situacija je bila sve do početka devedestih godina prošlog veka, kada je uveden višestranački sistem, a SFRJ se raspadala na svoje sastavne delove – republike. Dan republike kao praznik izgubio je svoj značaj i smisao proslavljanja. Srbija ga je obeležavala do početka dvadesetprvog veka, kada je konačno novim Zakonom o državnim praznicima izbrisan iz datuma praznovanja. Mnoge političke stranke u Srbiji su se od njega ograđivale, ali niko se nije odricao od dva dana praznovanja – čitaj nerada, pa su čak tražili da, ukoliko su radili, da im se plati rad u vreme državnog praznika. Druge republike bivše SFRJ mnogo pre su ga izbrisale iz dana praznika, a mnogi i iz sećanja, zaključuje Predrag Ilić.
Po njegovom mišljenju nove države na Balkanu setile su se svojih slavnih datuma iz njihove dalje i bliže istorije („neki su izmislili događaje i datume kako bi sačuvali ili odbranili svoj identitet”), krenuli u novi milenijum sa novim vrednostima, a Jugoslaviju zabeležili kao epizodu u svom razvoju i odrastanju.
Uz parole i TV slavilo se skromno i po kućama
Za Jugoslava Ristića, nekadašnjeg radnika u fabrici „Zastava oružje” i dugogodišnjeg sindikalnog funkcionera 29. novembar je asocijacija na dobar život, bratstvo i jedinsvo i uređenu državu – sve ono što nam danas nedostaje. Sada o bratstvu i jedinstvu, po njemu, ponovo učimo od studenata.
– Simbolički, i danas, ovaj datum ima veliku vrednost, jer je to datum kada je ukinuta monarhija i ustanovljena republika. Zato taj državni praznik nije trebalo ukidati.
Sve do nesretnih 90.-tih, taj dan smo dočekivali sa radošću. Ne samo što je to bio neradan dan, već zato što se tog dana proslavljalo po kućama, smatra on.
Ovog praznika se ne seća po nekim velikim, javnim manifestacijama. Ljudi su iskreno slavili po svojim domovima.
– Niko vas nije prisiljavao da idete na mitinge. Da je državni praznik, mogli ste da vidite po zastavama na ulici i na jedinom TV kanalu, sve do 70.-tih, Televizije Beograd, gde se govorilo o istorijskim odlukama donetim u Jajcu. Naivno i prelepo vreme. Praznična atmosfera se osećala svuda, mnogo veća nego na današnje Sretenje, što valjda treba da predstavlja supstituciju za ovaj praznik. Jeftina zamena. U glavi mi je, jos uvek, grb sa šest plamenova, koji je bio simbol ovog praznika, iskren je Jugoslav Ristić.
Svako je slavio kako je želeo. Veliki broj ljudi odlazio je u svoja rodna mesta, najčešće sela, i tamo uz praseće pečenje proslavljao. Nije bilo skupih provoda, iznajmljivanja apartmana i odlazaka u hotele.
– Živeli smo svi, podjednako skromno, i radnik i doktor. Metalni nosači za kanape za sušenje veša, koji su bili instalirani pored zgrade u kojoj sam živeo kada smo se u nju uselili, u tim prilikama, služili su da poneko okači prase koje se tako uređivalo, pre nego što završi u rerni i na stolu tadasnje urbane porodice. Oni koji su skromnije obeležavali ovaj praznik, su toga jutra klali kokošku u kadi, u tek dobijenim stanovima, kupljenu živu na pijaci prethodnog dana. U kuhinji se pravila torta najčesće Vasina ili Reform(a).
– Reforma je bila popularna reč u tadašnjem društvu. Parole su bile važan deo toga dana. Sećam se: „Čuvajmo bratstvo i jedinstvo”, priseća se i on.
U godinama proslave ovog praznika se mogla videti sreća. Ljudi su iskreno verovali u pravdu, jednakost. Osećala se sigurnost, izvesnost i budućnosti. Lopovi su bili u zatvorima.
– Vratite nam Dan Republike, mnjenja je Jugoslav Ristić.
Ozbiljan praznik ozbiljne države
I za Branka Vučkovića, novinara FoNeta Dan Republike, 29. novembar, bio je ozbiljan praznik ozbiljne države, koji se slavio od Vardara pa do Triglava, čitavim nizom kulturno-umetničkih, političkih i moglo bi se reći turističkih manifestacija.
– Tada nije bilo raznih „gulašijada”, „kupsijada”, „slaninijada”, „kobasicijada”… na kojima se današnjim etno, retro i ostalim socijalnim turistima sa državnim vaučerima prodaju „beli bubrezi za bubrege”ističe on.
U tadašnjoj Republici u kojoj se ozbiljno radilo i proizvodilo sve od sijalice i gramofona do aviona i kamiona, 29. novembar Dan Republike imao je mnogo širu društveno-korisnu dimenziju od podsećanja na taj istorijski datum.
U gružanskom kraju, odakle je ovaj naš sagovornik, već su bili završeni svi poljski radovi: obrano grožđe i kukuruz, zasejana pšenca, poorane njive za prolećnu setvu, spremljena drva za zimu, ispečena rakija, krompir ostavljen u trapove, a kupus u kacu… Bilo je vreme za oštrenje noževa za pripremu mesa za zimu, a gostoljubivi Gružani nisu zaboravljali ni svoje novopečene „građane”.
– Njihovi frižderi su u to doba godine uglavnom zujali i zvrjali pazni, jer su skromne plate bile preopterećene kreditima za novog „fiću”, letovanje na Crnogorskom primoriju, za crno-beli televizor i knjige kupljene „na metar” za novi regal u novom stanu. Tadašnji predsednik nije izlazio iz frižidera punog jeftinog parizera i jaja, a nije ni svakog časa iskakao iz televizora, osim kad je baš morao – da javno saopšti „Studenti su bili u pravu”, su Vučkovićeva sećanja na ovaj praznik.
Po njegovim rečima odlazak na selo bio je neka vrsta ol-inkluziv turizma, jer je podrazumevao besplatan smeštaj, hranu i piće, plus neizmernu radost dece zbog mogućnosti da ceo dan provedu napolju u igri, jurcanju i, kada je bilo snega, sankanju.
– Dan Republike je u neku ruku bio i dan porodičnog okupljanja oko kazana u kome su se krčkali čvarci i topila mast, dok se stotinama metara u krug širio miris kupusa svadbarca kuvanog u zemljanom loncu, na otvorenoj vatri masnog, mrsnog i ukusnog. Usput se pilo i mezilo i, naravno, u poverenju i u pola glasa ogovaralo, političilo i spletkarilo na račun „komunjara” koji su bili dežurni krivci za sve tadašnje nedaće radničke klase, poštene inteligencije i seljačkog radnog naroda, njegove su šeretske reminiscencije na Dan Republike.
Gosti iz grada su se žalili na skupoću i prazne frižidere, a domaćini na sve ostalo „u ovoj propaloj državi”. Potrajali bi takvi razgovori do kasno u noć, dok kasapi ne završe, ne operu sav kasapski pribor i dok konačno ne stignu prvi čvarci. Uglavnom sve je prolazilo u prijatnom raspoloženju, uz rakijicu i još bolju večeru koja se pripremala od svežeg mesa.
– Rastajali su se uz pozdrav „Dođite nam opet” i obećanje domaćina da će im javiti ko je u prazničnoj noći na zadružnom domu spustio zastave na pola koplja, na čemu je policija „već intentizvno radila”, kroz smeh (pre)pričava Branko Vučković.
Danas kada postajem pionir i „Po šumama i gorama”
Uvidom u arhivsku građu Zavičajnog odeljenja kragujevačke Narodne biblioteke „Vuk Karadžić” vidi se da od 1953. godine po prvi put u medijima („Svetlost”) putem oglasa građanima čestitaju Dan Republike radne organizacije, fabrike, ali i sama Komunistička partija, lično. Za razliku od 1. maja, o čemu je Danas već pisao, koji je obilovao simboličnim krilaticama „Da nam živi, živi rad” i slično, za Dan republike nije toga bilo, sem onih parola o bratstvu i jedinstvu.
Novine su objavljivale uspehe u privredi, zdravstvu… Mnoge fabrike su tada proglašavale radnike udarnicima, a nije bilo retko da se dodele i medalje. Otvarane su fabrike, novi pogoni, delili se stanvi solidarnosti… U štampi se našla i devojka koja je imala tu „sreću” da bude rođena na Dan Republike pa je zavredila medijsku pažnju, kao i Emilija Stanković, najbolji đak Gimnazije i najbolji student Pravnog fakulteta, potonja profesorka rimskog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu i pomoćnica ministra prosvete, Sektora za visoko i više obrazovanje.
Prigodno, 29. novembra prvaci su primani u pionirsku organizaciju i postajali članovi pionirskih odreda svojih škola. Na brojnim pošutelim fotografijama sa tegetplavom kapom i petokrakom na njoj, iste boje suknjica i pantalona, belom košuljom i crvenom maramom, ponavljali su tekst kao i brojne generacije pre (ali i posle) njih: „Danas, kada postajem pionir, dajem časnu pionirsku reč da ću marljivo učiti i raditi i biti dobar đak, da ću voleti našu samoupravnu domovinu SFRJ, da ću razvijati bratstvo i jedinstvo …”. Svi su se radovali i smatrali da je zakletva izistinska i da će čuvati bratstvo i jedinstvo „kao zenicu oka svoga”.
U svim školama svaki 29. novembar se proslavljao svečanim akademijama na kojima su učenici u horu pevali najčešće himnu „Hej Sloveni” i ostale prigodne pesme: „Druže Tito mi ti se kunemo”, „Po šumama i gorama naše zemlje ponosne”, „Uz maršala Tita, junačkoga sina”…
Dan Republike je u Srbiji poslednji put obeležen 2001., a 14. novembra naredne godine je i zvanično ukinut odlukom tadašnje Savezne skupštine tadašnje SRJ.
Voleo je i drug Stari da odlazi na safari, ali…
Mnogo godina kasnije tragajući za zanimljivim temama vezanim za proslavu Dana Republike ovaj naš klega je upoznao čoveka iz Takovskog kraja – „poštenog komunistu” koji je prestao da slavi Svetog Nikolu, a goste je primao za 29. novembar.
– Ipak u njegovoj slavskoj sali zatekao sam, pored velike fotografije Josipa Broza Tita i crvene zastave SKJ, i znatno manju ikonu Svetog Nikole sa kandilom ispod nje.
Kako mi je tada rekao, namerava da se i on vrati staroj slavi i da će napustiti partiju jer, po njegovom mišljenju „Slobini komunisti su brinuli samo o svojim interesima”.
– Iako je Milošević pokušavao da obuče Titov šinjel, ipak je drug Stari bio isuviše krupna politička figura za njega. Jeste trošio mnogo na garderobu i skupa putovanja po afričkim zemljama, gde je lovio antilope, ipak je mislio i o narodu. Ovi današnji kradu i ne krste se, a briga za narod im je poslednja rupa na svirali, citira svog nekadašnjeg sagovornika Branko Vučković za Danas.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
