Foto: Privatna arhivaRođenjem u Kragujevcu na Međunarodni dan socijalne pravde, te 1957. godine, kao da mi je simbolično predodređena budućnost. Moji roditelji su živeli u naselju Erdoglija, Ulica Dragana Petrovića, u iznajmljenoj prostoriji. Oni su rođeni u okolini Kragujevca i došli su na školovanje u Kragujevac.
Uskoro se selimo u ulicu Luja Pastera, u stan koji je vlasniku oduzet kao višak stambenog prostora. Takvo je bilo vreme. Tu počinju moja prva sećanja. Sećam se ulaza iza kuće, lepih stepenica i dvorišta u hladovini. Vlasnik je bio čovek po imenu Čeda. Danas, verujem da tom čoveku nije bilo milo što smo tu, izvnio bih mu se da je živ, ali tako je onda to bilo.
***
Opet, ubrzo, se selimo. Otac, koji tada ima 28 godina, 1962. godine dobija, kako se tada govorilo „dvosoban komforan stan”, od preduzeća Zavodi crvena „Zastava”, deo za namensku proizvodnju. Majka koja je počela da radi u knjižari „Svetlost”, ubrzo prelazi u Zastavinu fabriku alata. Stan se nalazio na tada poslednjem, ćetvrtom spratu zgrade u ulici Save Kovačevića, na Bubnju tik uz groblje.
***
Za to vreme moderan stan, sa kupatilom, u kome se stajalo na rešetki od dasaka kada se tuširate. U sobama na podu je bio patos. Jedna soba za mene i sestru i druga za roditelje. Sve luksuzno za ono vreme. Nismo ni znali za klima uređaj, bilo je vrućina pod pločom na poslednjem spratu, ali nismo to videli kao problem. Kuriozitet je bio da su jedan takav dvosoban stan, u našoj zgradi, privremeno delile dve porodice. Uskoro se jedna iselila.
***
Zanimljivo je da te 1962. godine nismo imali televizor, ali smo imali „fiću”, koga su moji roditelji kupili godinu dana ranije. Bio je to jedini automobil u tom naselju. Televizor je imao samo moj drug, kasnije i kum, Toda, i kod njega smo se okupljali da gledamo emisiju za decu sa Mendom Mendićem.
***
Okolo zgrada bila su brdašca i žuti pesak, raj za nas decu. Većina nas iz tog naselja polazii u osnovnu školu „Radoje Domanović”. U tadašnjem bioskopu „PIonir”, polažemo zakletvu i dobijam pionirsku maramu. Postajem deo pionirskog odreda „Andra Marinković”.
***
Kao i većina mojih vršnjaka nisam bio baš savršen, ali smo se pribojavali roditelja i ućiteljice (strogih ali pravednih) i neizmerno ih poštovali. Tih godina saobraćaj u Kragujevcu nije bio dinamičan. U današnjoj Ulici grada Sirena, u zavisnosti od godišnjeg doba, sankamo se ili vozimo rošule. Kada naiđe neko vozilo, mi se pomerimo.
***
Ulica Save Kovačevića, u koju smo se doselili nije bila potpuno asfaltirana. U delu od današnjeg „Roda centra”, ka groblju bio je makadam. Uskoro se asfaltira i ja svesrdno pomažem u tome, što se vidi na slici, gde „upravljam” valjkom prilikom njenog asfaltiranja. Do škole smo naravno pesačili, niko nas nije vozio. Bili su to bezbrižni dani.
***
Kragujevački bazeni u Velikom parku su izgrađeni, tek kada sam zaavršio osmi razred. Do tada, najčešće smo išli da se kupamo na bazenu ispred motela „Košutnjak”. Prečicom, mostićem preko Lepenice, nije nam bilo daleko. Ređe smo posećivali vojne bazene, kasnijih godina. Tada je Kragujevac bio grad neplivača.
***
Negde na kraju mog osmogodišnjeg školovanja u novom bioskopu „Šumadija”, prikazivane su pretpremijere. Bilo je to već u poznim satima za to vreme, počinjale su u 21 sat. Često se tražila karta više, javljaju se tapkaroši. Mislim da su najgledanije bile domaće komedije, karate filmovi i oni sa „nešto golotinje”, kako se govorilo.
***
Bilo je i vreme da počne da se puši. Pušili smo i u bioskopu, krijući žar od cigarete, koje smo kupovali na komad. Izašavši is bioskopa, jednom prilikom, odmah sam povraćao, toliko mi je prijalo pušenje, ali tako je trebalo. Kasnije, u mladim godinama sam ostavio pušenje i nikada više nisam zapalio cigaretu.
***
U srednju školu se upisujem, i to u onu istu koju je prethodno zavrsio i moj otac (a, kasnije i moj sin), Prvu tehničku. Ispada da smo sudbinski vezani za nju. Sestra se upisuje u Ekonomsku školu, koju je završila naša majka. Roditelji se nisu mnogo konsultovali sa nama oko izbora.
***
Prvi razred, ozbiljna selekcija, desetoro ponavlja iz našeg odeljenja i većina odlazi u druge škole. Završavam tehničku školu, mašinski odsek i upisujem se na Mašinski fakulet. Bio je to očekivani sled događaja sa kojim tada nisam bio oduševljen. Moj otac je svojevremno završio Višu tehničku školu i postao mašinski inženjer, tako da se, pretpostavljam, to očekivalo i od mene. Nakon dve godine, ne tako uspešnog studiranja, prelazim na višu školu i pored osamnaest položenih ispita, napuštam studiranje.
***
Završetak srednje škole vezan je ponovo i za promenu mesta stanovanja. Otac dobija stan, na kadrovskoj rang listi, bio je to način da se stan dobije preko reda. Selimo se u soliter pored Hotela „Kragujevac”. Bilo je to sudbonosno za moj dalji život. Tu srećem jednu Marinu, sa 12. sprata, sa kojom imam sina Nenada i dalje smo zajedno. Dok je ona zavrsavala Gimnaziju, potom Pravni fakultet, ja sam život okrenuo drugim tokom, provodeći vreme sa njom.
***
Odalzim u vojsku 1978. godine iz koje se vraćam sa značkom primernog vojnika i Medaljom za vojničke vrline. Zapošljavam se u Zastavi, fabrika za proizvodnju oružja.
***
U fabrici se uskoro 1980. godine održava testiranje, ko želi da radi na novom tada super vrednom i obavijenom velikom tajnovitošću projektu „Kapela”. U fabrici je zaposleno 8.600 radnika, a u celoj Zastavi preko 30.000 ljudi.
***
Primljen sam da radim na projektu „Kapela”. Bio je to kodni naziv za proizvodnju tenka, po ruskoj licenci, danas poznatog kao M84. Nas pedesetak radi na tehnologiji za proizvodnju dva mitraljeza koje nosi ovaj tenk. Svi smo u jednoj velikoj sali, svako ima sto, stolicu i tablu za crtanje. U sali potpuna tišina. U projektu učestvuju mnoga preduzeća i fabrike iz Jugoslavije, od Slovenije do Makedonije a integrator (finalna montaža) je bio Đuro Đaković iz Slavonskog Broda.
***
Pakleni rad. Svaki dan sam u fabrici od 6 ujutru do 18 sati uveče. Želeo sam da naučim sto više, a imalo se tada i od koga. Učimo na crtežima genijalnih ruskih konstruktora i od starijih kolega, koji najčešće nisu imali visoke škole, ali iza njih su ostali veliki projekti kao što su automatska puška „kalašnjikov”. Nije mi to bilo dovoljno, nego proučavam knjige iz te oblasti, sve što sam mogao da pronađem u bibliotekama.
***
U fabrici sve vrvi. Radi se u tri smene. Grupa ljudi, među kojima je i moj otac, u Iraku, 20 kilometara od Bagdada vrše transfer tehnologije za automatsku pušku. I ja kada sam se zaposlio zatekao sam Iračane u fabrici koji su se obučavali za tu tehnologiju. Amerikanci su kasnije tu fabriku gde je bio moj otac sravnili sa zemljom.
***
Završetkom projekta „Kapela”, počinju zadaci nižeg reda i moje nezadovoljstvo u fabrici. Napreduju samo oni sa visokim obrazovanjem, bili agažovani ili ne. Rano se isčlanjavam iz sindikata, čiji se član postajalo zaposlenjem. Bilo je to skoro nemoguće, ali sam uspeo. Povod je bio, što je jednom prilikom predsednik sindikata vikao na nezadovoljne radnike u proizvodnji.
***
Sazivam neformalni zbor radnika sa zahtevom za veće plate za višu i srednju stručnu spremu, na koji, na moje zaprepašćenje dolazi preko hiljadu ljudi. Direktor fabrike me poziva na razgovor i tako počinje moja druga karijera.
***
Sindikalno angažovanje me je ponovo zainteresovao 1996. godine, kada sindikat fabrike u kojoj sam radio zapoćinje proteste na ulici, sa zahtevima za redovnim platama, ali smo mi svi bili tu jer je to i bila borba protiv režima Slobodana Milosevića. Uskoro počinju i protesti Koalićije Zajedno, u popodnevnim satima, tako da sam dva puta dnevno bio na protestima. Pobeda opozicije u našem gradu te 1996. godine, bio je razlog za veliku svečanost za Novu godinu po pravoslavnom kalendaru (1997.) gde sa radošću učestvujem.
***
Peti oktobar, dočekujem na blokadi puta u pigradskom naselju Grošnica, gde je bio preprečen kamion. Dolazili smo po smenama od po osam sati, i danju i noću, po uputstvu iz sindikata, u onim danima neizvesnosti, kada se nije znalo ko će da pobedi. Nakon pobede verovali smo da smo trajno izasli iz krize a Demokratsku stranku sam video kao stožer budućnosti. Politikom se nisam bavio. Nisam bio član ni jedne partije.
***
Onda sledi veliko ražočarenje, 2001. godine. Po modelu, koji je primenjen prilikom spajanja dve Nemačke, prenesenom iz grada Cvikaua, restrukturira se „Zastava”, u kojoj je i naša fabrika i u jednom danu otpušta se 15.000 radnika. Započine restrukturiranje domaće privrede od onih, koji o privredi nisu znali skoro ništa. Sindikat, koji je do tada bio vodeća snaga u fabrici se raspada, Rukovodstvo fabrike, koje je sundikat sačuvao od petooktobarskih kriznih štabova, donosi niz nerazumnih mera. U međuvremenu ponovo postajem član sindikata.
***
Radnici u fabrici se organizuju, na zboru moje radne sredine, biraju me za njihovog predstavnika i odlazim u zgradu sindikata. Efikasno smo suzbili delovanje rukovodsta, vratili stvari na prethodno stanje, prvi put govorim pred više hiljada ljudi i vraćam se u svoju kancelariju.
***
Nakon nekoliko meseci održavaju se izbori za sindikat. Mene, moja sredina kandiduje za predsednika. Za razliku od većine sindikata u Srbiji, sindikat Oružara imao je ogroman ugled u društvu, i naravno među radnicima. Bili smo jedini sindikat, dok su u drugim fabrikama nicali sindikati „kao pečurke”. Na opšte zaprepašćenje rukovodsva, tajnim glasanjem, pobeđujem između 23 kandidata. Jedan od direktora konstatuje: „Ovo neće biti dobro”. Moja supruga mi kaže: „Uopšte me nisi obradovao”.
***
Krećem žestoko, radnicma poručujem da budu spokojni, što je posebno nerviralo rukovodstvo, jer će svi njihovi pokušaji da ugroze radnike biti sprečeni. Zbog toga su me kasnije često optuživali za radikalizam u radničkim borbama.
***
Predvodim ulične proteste danima 2003. godine, u kojima učestvuju svi radnici, njih oko 4.000, jer želimo da sprečimo potpuno gašenje fabrike. Od nas traže da u fabrici ostane samo 1.200 ljudi. Znamo da je krajnji cilj da fabrika ne postoji, kao što je nedavno napisao jedan od nekadašnjih direktora fabrike Dragoljub Grujović u svojoj knjizi „Kako se kalio oružarski čelik”. To je bila želja jednog stranog ambasadora – da nemamo proizvodnju oružja.
***
Provodimo dane i noći u fabrići. Odlučujemo da izbacimo sve direktore iz Upravne zgrade „Zastave” i ostanemo u njoj danonoćno. Tako smo i uradili. Nakon tri noći dobili smo poziv od tadašnjeg premijera Zorana Živkovića, sa kojim postižemo dogovor o privremenim merama za fabriku. Znali smo šta je krajnji cilj. Vojna industrija u zemljama poput Rumunije, Mađarske, Poljske, koje su radile istovetan program kao „Zastava”, više ne postoje. U bivšem Istočnom bloku izvan Rusije, u Evropi, ima samo jedna fabrika oružja i to privatizovana, u Bugarskoj.
***
Slede rižične akcije, koje organizujem. Zauzimamo salu Skupstine grada, gde provodimo četiri dana i noći, boreći se za opstanak fabrike. Kod nas dolazi tadašnji predsednik Srbije, Boris Tadić, i opet izlazimo iz krize.
***
Pobede su nam donele moć. Direktor više nije mogao da se pstavi bez naše sagalasnosti. Plašeći se odgovornosti, koju sam osećao i ne mogavši više da podnesem breme koje sam nosio sedam godina, odlazim iz fabrike u Veće sindikata u Kragujevcu, gde ubrzo postajem predsednik.
***
To je vreme ubrzanih, divljačkih privatizacija. Bio sam tu da pomognem, ali vise nisam morao da budem operativac. Aktivno učestvujem u najtežim i spektakularnijim akcijama radnika: blokada pruge u Lapovu, borbi radnika „Zastava elektro” (preteči danasnje „Yure”), sedamnaestodnevnoj blokadi poreske uprave u Kragujevcu radnika „Metal Sistema”, štrajkovima glađu radnika „Partizana” i „Kazimira Veljkovića”… blokadama i danonoćnim boravcima u državnim zgradama „Centra ža strna žita” i drugim. Ostvarivali smo trenutne pobede ali nismo mogli da skrenemo glavni tok društvenih promena.
***
Prijateljski su me upozoravali da mogu da me nađu u kanalu, javno izricali da će „da mi se napiju” krvi, sa skrivenog broja telefona porucivali da „vežem kerove”… Odavno sam doživeo razoćarenje u viziju Demokratske stranke u koju sam verovao. Pretvoreni smo u društvo jeftine radne snage i dobre zabave za projektante naše stvarnosti.
***
Sindikat sam morao da napustim, 2022. godine, pod pritiskom rukovodstva SSSS, pre isteka mandata, uz optužbu „da nisam član sindikata”. Pre toga, 2015. godine kandidovali su me, po mojoj želji, za predsednika SSSS. Pored mene kandidati su bili aktuelni predsednik Ljubisav Orbović i tadašnji predsednik sindikata poljoprivrede Dragan Zarubica. Kongres se održavo u Sali Doma sindikata u Beogradu. Na kongres dolazi tadašnji predsednik Vlade, Aleksandar Vučić i u svom obraćanju, podržava aktuelnog predsednika Ljubisava Orbovića, rečima: „Ljubo, opet ce da te izaberu”. Pošto je bilo i nekih negodovanja u sali, on nastavlja: „Ako te ne izaberu, uzeću te u Vladu”.
***
Kongres je činilo oko 350 delegata i u takvim okolnostima Orbović pobeđuje sa sedam glasova prednosti ispred mene, koji sam bio drugi i Zarubice, koji je bio treći. Malo je falilo da bude drugi krug. Siguran sam, da sam tada pobedio, Srbija bi izgledala drugačije. Ili možda je ne bih bio živ.
***
Sa iskustvom iz 1990-ih i 2000-ih sada znam da moramo da budemo izuzetno oprezni. Jer, „skidanje” Vučića, samo po sebi nije promena ako sve ostane isto kao 5. oktobra. Onda je samo pitanje vemena kada će se vratiti neki takav režim u još gorem obliku. To je sigurno. Ako se ne igrade institucije sve ostaje opet isto. Studenti su savršeno prepoznali gorući problem u društvu, nepostojanje institucija i zbog toga dobili ogromnu podršku.
O sagovorniku
Bivši funkcioner Saveza Samostalnih sindikata Srbije (SSSS) Jugoslav Ristić rođen je 20. februara 1957. godine u Kragujevcu. Završio je osnovnu školu „Radoje Domanović” i Prvu tehničku školu. Kako sam kaže „neuspešno je studirao” Mašinski fakultet – položio 18 ispita. Od 1979. godine je zaposlen u Zastava oružju gde je 21 godinu bio tehnolog konstruktor. Od 2001. godine je angažovan u Samostalnom sindikatu koji je tada bio jedini u fabrici.
Od 2008. godine je u Veću SSSS Kragujevac kao predsednik. Podnosi ostavku 2022. godine (isteran je po nalogu) i odlazi u penziju pre isteka mandata. Danas vodi Udruženje građana „Nova Svetlost” koja se bavi unapređenjem radničkih, sindikalnih i ljudska prava i sarađuje sa švedskim „Ulof Palme centrom” na projektu „Koalicija za bolji položaj radnika”. Koautor je (sa novinarkom Jelenom Ranković iz Beograda) knjige „Sindikati kroz izazove prošlosti i budućnosti” koja je prevedena na engleski jezik.
Oženjen je i sa suprugom Marinom ima sina Nenada.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
