Paraplivač Pavle Marić od prvih teških zaveslaja do sna o Evropskom prvenstvu: „Cilj je medalja na velikom takmičenju“

„Ako ne možeš da letiš, onda trči. Ako ne možeš da trčiš, onda hodaj. Ako ne možeš da hodaš, onda puzi. Ali šta god da radiš, moraš nastaviti da se krećeš napred” – izjavio je Martin Luter King 1960. godine.

Pavle Marić je pronašao svoj način da ide napred – počeo je da pliva.

Iako ima cerebralnu paralizu, Pavle je „prohodao“ kroz životne prepreke koje su mu se našle na putu i tako došao do uspeha. Plivanje mu nije bio prvi sport, a u njemu se  najviše pronašao.

– Imao sam nekoliko pokušaja u drugim sportovima koji nisu bili baš za mene. I fizički, a i što se tiče motoričkih ograničenja, snage gornjeg dela tela, ograničenosti pokreta. Probao sam i košarku i atletiku, ali je sve to bilo na nekom manjem nivou, što mi nije bilo toliko interesantno jer imam neke ciljeve koje sam postavio odavno, koje nameravam da ostvarim u sportu. Tako da je plivanje bilo najlogičnije u tom fizičkom smislu gde bih mogao nešto ozbiljnije  da napravim.  Konsultovao sam svog trenera i prijatelja koji mi je dao preporuku da probamo sa plivanjem – prisetio se početaka Marić u razgovoru za Danas.

Prvi susret i trening je prema njegovim rečima bio nimalo bajan i štaviše težak, ali je uz podršku ljudi oko sebe uspeo da prevaziđe poteškoće.

– Sećam se da je bilo jako teško i naporno za mene zbog istih tih grčeva i problema sa motorikom, ali smo svi zajedno, i moj trener i prijatelji koji su i dan danas tu prebrodili taj period. Napravili smo solidne rezultate do sad, po meni vredne pomena.

Plivanje mu je van bazena donelo samopouzdanje i veru u sebe koje je stekao radeći naporno.

– Zbog tih medalja i uspeha na takmičenjima, kad se popnete na podijum i kada ste priznati kroz te medalje onda bude dosta lakše i da privatno malo više verujete u sebe, takođe da pokušate da idete na neke druge ciljeve koji su možda teško dostižni   Samopouzdanje i nekoliko dobrih prijatelja. To je to.

Pavle tvrdi da ljude sa hendikepom koji se bave sportom prvenstveno treba gledati kao sportiste, pa tek onda kao ljude sa fizičkim problemom.

– Iskreno mislim da je na Balkanu to dosta pomešano, ljudi nas više gledaju kao osobe sa hendikepom nego sportiste. U stvari bi trebalo da bude obrnuto. Ja se pre svega bavim sportom i plivač sam, kao i neko ko nema nikakakv fizički problem. Trebalo bi da kroz sport prezentuješ sliku da ti možeš da se baviš sportom kao i svi ostali ljudi. Ljudi hoće da im ti ispričaš ono što žele da čuju, kako je teško ili kako nemamo uslove. Mislim da dosta toga polazi od nas samih, kako mi percepiramo sebe i kako se mi predstavljamo u javnosti tako nas i ljudi vide. Tako da sam ja pre svega sportista, pa tek onda imam taj hendikep.

Najdraži uspeh mu je Zagreb 2024. godine, gde je uvideo da može da napravi ozbiljniji rezultat.

– Tu sam prvi put u nekoj ozbiljnijoj konkureniciji video da mogu da budem kompetativan, to je bilo 14 mesto od njih 50 u mojoj  disciplini koji su već afirmisani plivači sa puno medalja, neke svetske i paraolimpijske uspehe. To je prvi put sa nekom oziljnom konkurencijom, sa plivačima koji to rade surovo profesionalno, mislim da sam prošao vrhunski i tad sam srušio svoj dotadašnji lični rekord. “

U  Linjano Sabjadoru ove godine, isplivao je A normu i ušao u A finale, ali nema neko lepo sećanje na takmičenje u Italijanskom naselju.

– Ja sam malo razočaran ishodom tog turnira u  Linjanu, tu sam bio da završim tu internacionalnu klasifikaciju koja te zapravo vodi do tvoje kategorije i do norme koju ti treba da isplivaš. Mislim da sam tu malo oštećen što se tiče nekih aspekata, pre svega u leđnom stilu, što je samo po sebi povećalo ocenu i za prsni stil. Tako da sam  više to proveo pod nekim nabojem nervoze i tenzije. Žao mi je što nisam više uživao u tom momentu, jer je to stvarno posebno. Neki ljudi nikad ne stignu do tih stvari. Jednostavno nisam psihički bio u tom turniru. A norma kao norma,  nju sam kasnije potvrdio u Sarajevu, a Linjano je bio samo usputna stanica.

U Sarajevu je nedugo nakon toga  oborio lične rekorde na 50 i 100 metara prsno, a pitali smo ga da li mu više znači vreme na semaforu ili osećaj da je pomerio  sopstvenu granicu.

– Mislim da je više to drugo. Pre svega meni najviše znači da ispoštujem dogovor sa trenerom. Ako smo se dogovorili da tehnika bude na zavidnom nivou, ne mora vreme da bude vrhunsko. Evo naveo sam Zagreb kao neki turnir gde nisam osvojio medalju, ali sve što smo se dogovorili bilo je ispoštovano. Pre svega taj međusobni dogovor i naravno  pomeranje granica, što si brži to si bliži svom cilju. Postoje ljudi koji se zalažu za moju sportsku karijeru i koji se zalažu za mene, i malo je glupo kada ih razočaraš svojim rezultatom. Dosta je i do psihičkog dela, koliko si umoran u datom momentu, koliko si prošao tog dana, koliko ti je i put pao naporno jer mi imamo veći problem da putujemo nego zdravi ljudi. Tako da je semafor najmanje važan u ovoj fazi, radimo svakako i ubrzavamo se konstantno.“

Sledeći plan je da se obezbedi nastup na evropskoj sceni u Turskoj u septembru, što bi predstavljalo ozbiljan napredak za Pavla.

– Mislim da bi Evropsko prvenstvo značilo puno, jer sam sve uz pomoć svog trenera Alekse Aleksića  ostvario. Ranije sam nastupao u sarajevskom klubu „Spid“ koje ovim putem pozdravljam i  zahvaljujem im se na prilici budem njihobv član,  sad sam prešao u novosadski klub za osobe sa invaliditetom „Pobednik“. Tako da bi mi stvarno značilo, sa aspekta toga da smo za kratko vreme stigli na ozbiljan nivo. Prvenstvo u Turskoj bila bi verifikacija da ništa nije nemoguće, samo treba verovati. Da li će doći do njega ili ne, još uvek ne znam. Nadam se da hoće, radimo na tome da to obezbedimo.

Kako takmičenja tako i treninzi imaju svoje loše dane, ali Pavlu najviše smetaju, kako kaže, komentari ljudi koji su nažalost povezani sa paraolimpijskom sportom.

– Najteže mi padaju te stagnacije rezultatske, kad stu treninzi malo teži. Takodje i fizički kad te nešto boli, kad imate neke povrede o kojima ja ne pričam jer smatram da svako ko se  takmiči prihvata taj rizik što je ušao u to povređen. Najteže mi padaju komentari ljudi koji nisu stručni, koji veze nemaju sa sportom. I onda će on da kaže šta je trebalo drugačije ili bolje da uradim, a, u stvari, ne vidi borbu koja se svaki dan vodi. Od toga da ustaneš nekad sa bolovima, legneš sa istim. Nije to lako. Ali se uvek na kraju gleda samo rezultat. Oni daju sebi za pravo da komentarišu sve i svašta. Tako da te  stvari iza  kulisa koje se ne vide i nikad se neće videti u mom slučaju.

Pored bezuslovne podrške prijatelja i trenera koju ima, motivaciju pronalazi u postavljanju ciljeva.

– Meni nije cilj da nastupim na Evropskom prvenstvu, meni je cilj da osvojim medalje na tim velikim takmičenjima. To mi je najveći pokretač. Jel tebi cilj da budeš deset puta balkanski prvak ili da dva puta uzmeš medalju na Evropskom prvenstvu ? Ja biram ovo drugo. Ciljevi koje sam postavio su visoki, ali po meni nema logike biti deseti ili deveti na Evropskom prvenstvu i biti zadovoljan time. Ok je za prvu ili drugu sezonu, ali ne sme da ostane na tome.

Pitali smo ga za kraj šta bi poručio deci sa cerebralnom paralizom ili sa bilo kojom vrstom hendikepa koja se možda plaše da naprave neki prvi korak u sportu.

– Pre svega da se ne upoređuju ni sa kim. Niko od nas nije isti, iako možda imamo istu dijagnozu ili slične probleme. Puno toga zavisi od njih, pre svega da rade na sebi i da izvuku maksimum iz svoje fizike. Da idu na rehabilitaciju, da posećuju fizioterapeute i banje i sve ostalo što ja nisam radio kao manji i to me dosta koštalo u sportu. Neka se okruže pravim ljudima i neka pokušavaju više puta. Da idu što jače napred i da izguraju svoju priču u čemu god. Ne mora da to bude sport, nek to bude posao ili fakultet. Samo da se ne obaziru na spoljne faktore jer će toga uvek biti, takav nam je mentaliet.

Pavle za vikend putuje u Podgoricu, gde će probati da postavi novi lični rekord. On ne razmišlja o tome koliko je prepreka bilo na njegovom putu. Razmišlja o sledećem cilju. Jer za njega uspeh nije samo stići na Evropsko prvenstvo. Uspeh je verovati da jednog dana može da se vrati sa medaljom oko vrata. A, možda je najveća pobeda već ostvarena – pokazati da cerebralna paraliza nije granica , već samo još jedna prepreka koju, uz rad, veru i prave ljude, možeš da preplivaš.

Bonus video: Sinhrono plivanje