Komponenata osovine zla

Sirijsko-iranski savez predstavljao je dugačku šiitsku ili filošiitsku osovinu koja se prostirala od južnog Libana, gde je Hezbolah bio iranski poslušnik a pod sirijskom zaštitom, dalje preko Damaska, do Teherana. Zahvaljujući tome Asad nije ostao izolovan u regionu – uzimajući u obzir napetost u odnosima sa Irakom (tradicionalnim protivnikom sirijskih baasista) i Jordanom, a pre svega sa Egiptom; ali, postojala je i druga strana medalje – Sirija se prepoznaje kao zemlja koja u izvesnom smislu podržava radikalni islamizam, a Asad dolazi na glas zaštitnika „terorizma“. Naravno, u svemu ovome malo je istine; mnogo je tačnije da je Sirija imala vrlo jake strateške interese. Na drugoj strani, dokle god je postojao Sovjetski Savez, Asadova Sirija je bila jedan od najpouzdanijih saveznika Moskve na Srednjem istoku, a to je neizbežno izazivalo zabrinutost i neprijateljstvo Sjedinjenih Država.

U periodu posle Asadove smrti 2000, kada predsedničko mesto nasleđuje njegov sin Bašar, položaj Sirije je bio veoma nestabilan. Nova administracija Džordža V. Buša o Siriji govori kao o jednoj od komponenata „osovine zla“. Iako je došlo do izvesnih otvaranja, još je bila sporna situacija sa Izraelom, sa kojim nije zaključen mir. Bašar je svakako bio suviše oprezan da bi se upustio u otvoren sukob, ali je i on doživeo veliki diplomatski poraz kada je u proleće 2005. bio prinuđen da povuče sve sirijske trupe raspoređene u Libanu (up. sledeći odeljak). Ovaj diplomatski poraz, zajedno sa porazom Iraka Sadama Huseina, koji je nesumnjivo obezbeđivao jedan front sirijske spoljne politike, i „preporod“ islamskih organizacija, mogli bi da imaju značajne posledice za unutrašnju situaciju u Siriji; mogli bi da dovedu u krizu njenu ravnotežu, a možda čak i da pomute sliku o Bašaru kao „reformatorskom“ predsedniku, koju je on hteo da stvori o sebi. Danas je Sirija jedna od najnestabilnijih zemalja Srednjeg istoka.

Suštinska slabost libanskog društva, koje je iznutra bilo previše podeljeno, i njegov hibridni karakter (Do koje mere su njegovi stanovnici Arapi, a do koje Libanci? Koliko je Liban bio muslimanska, a koliko hrišćanska zemlja?) morali su od zemlje da naprave lak plen za suprotstavljene antagonizme. Građanski rat, koji je počeo 1975. i trajao sve do 1989, izbio je baš zbog dubokog međusobnog suparništva. Na jednoj strani šiitska zajednica, uvek siromašnija, ali u brojčanom porastu, tražila je da joj se priznaju veća prava i pruže veće mogućnosti. Na drugoj strani, hrišćanski maroniti okrenuli su se desnici, a pre svega Falangama, parafašističkoj vojnoj organizaciji koju je predvodila porodica Džumail (Džemael). Tome treba dodati i nelagodno prisustvo palestinske gerile, koja se baš u Libanu ponovo organizovala za napade na Izrael. Maroniti su bili nepokolebljivi neprijatelji Palestinaca i hteli su da dođu do dogovora sa Izraelom. Šiiti i drugi muslimani, koji nisu bili za ponovno približavanje Izraelu, svog prirodnog saveznika našli su u Siriji.

Sukobi između Palestinaca i falangista 1975. godine izrodili su se u stalne borbe između hrišćanske i muslimanske milicije, širom zemlje. Predsednik republike, maronita Sulejman Franžije stao je uz desnicu, ali vlade koje je on formirao nisu bile kadre da kontrolišu situaciju. Sirija se umešala 1976. i muslimani će u njoj naći velikog zaštitnika, ali će vremenom izgubiti političku nezavisnost. Sirija je postavila novog predsednika Elijasa Sarkisa, ali je istovremeno vodila računa o vlastitim strateškim interesima: Sirijci su potukli i Palestince i muslimansku levičarsku koaliciju i u leto 1976. došlo je do masakra u izbegličkom kampu Tel al-Zatar. Između 1977. i 1978. Bejrut je jasno podeljen na hrišćanski i muslimanski deo. Muslimani su privremeno bili oslabljeni ubistvom jednog od najistaknutijih predstavnika levice, druza Kamala Džambulata (Džumblata), a 1979. je hrišćanski grkokatolik major Hadad u južnom Libanu proglasio slobodnu i nezavisnu državu, koja je oslonac imala u izraelskoj podršci.

Do preokreta je došlo 1982. godine kada je u većpomenutoj operaciji „Galilejski mir“ Izrael napao južni Liban. Zemlja sve više postaje cilj suprotstavljenih, izraelskih i sirijskih političkih apetita, a građanski rat se činio kao tunel bez izlaza. Međunarodna zajednica reaguje slanjem mirovnih trupa (među kojima je bio i jedan italijanski kontingent) koje je trebalo da postave između zaraćenih strana, ali intervencija nije imala veći uspeh. Pored toga, izraelski napad je doveo do stvaranja šiitske militantne organizacije Hezbolah („Božja partija“). Po svojim stavovima Hezbolah je bio vrlo blizak iranskim šiitima; hteo je da napravi islamsku državu i da poboljša socijalne uslove šiitskog stanovništva. Središte njegovog plana, kao u homeinijevskoj propagandi, bila je odbrana „ugnjetenih“, ali je na prvom mestu bila borba bez milosti protiv Izraela kao „apsolutnog neprijatelja“. U znak sećanja na žrtvu imama Huseina u Karbali, Hezbolah je izabrao „mučeništvo“ kao ofanzivno oružje. Verovatno je to bilo prvi put sistematski učinjeno na Srednjem istoku. Ljudi natovareni eksplozivom žrtvovali su se napadajući na neprijateljske vojne ciljeve (važno je naglasiti da su to uvek bili vojni ciljevi, nikada civilni). Napad 1983. godine bio je izuzetno razoran, a u njemu je poginulo oko 250 američkih i francuskih vojnika.

Nastavlja se