Jelena Šego ima 25 godina i po zanimanju je manikir-pedikir. Prošle subote Jelena je privremeno napustila kozmetički salon – 40 kilometara jahala je svog konja Čirokija duž Dunava, kroz vinograde i voćnjake oko Krčedina, stazom „Beli at“, koja je naziv dobila po istoimenom istorijskom lokalitetu, na kojem je u 4. veku pre nove ere keltsko pleme Skordesci postavilo profil konja od belog kamena, ogromnih dimenzija u skladu sa tadašnjim načinom obeležavanja svoje teritorije širom Evrope.
Stigla je prva kroz cilj koji je bio na Zekinom salašu, gde je dočekao jedan simpatični magarac, maskota ovog preuređenog paorskog domaćinstva.
– Pola trke konj nosi vas, a pola vi nosite njega. Malo kas, malo galop. Sve ovo opušta, ima terapijsko dejstvo. Životinje su plemenite, priroda je divna, veoma je relaksirajuće – rekla je Jelena pošto je primila pehar i posvetila se gulašu, jednom od gastronomskih „čuda“ Zekinog salaša.
Bila je tu i Danica Čvorović. Iako joj je tek 14 godina, pet godina se bavi jahanjem u pančevačkom klubu „Kremen“, a u subotu se prvi prvi put oprobala u kategoriji seniora. Stigla je treća u trci na 20 kilometara. Ima i svog konja, Džipsija, o kome svakodnevno brine mama, jer Danica nema vremena da svakodnevno ide iz Beograda u Pančevo kako bi se družila sa svojim ljubimcem.
A konj je kažu skupa igračka. Samo za hranu, objašnjavaju džokeji, mesečno je potrebno oko 150 evra. Iako u Srbiji ima mnogo ljubitelja discipline „daljinsko jahanje“, koja će biti zastupljena i na predstojećoj Olimpijadi, domaći takmičari neće ići u London, iako možda imaju kvalitet.
– Nismo još stigli do Olimpijade, Balkanijada nam je krajnji domet. Imamo solidne konje i jahače, ali zbog cele situacije u zemlji ne možemo da ispoštujemo proceduru. Nema u Srbiji, recimo, uslova za analizu krvi konja, kakve se rade u Evropi. Ako uđemo u EU, možda ćemo ići i na Olimpijske igre – kaže Višnja Andrić, iz Kluba „Kremen“.
Endurance ili daljinsko jahanje je maraton za konje i jahače. Cilj je proći dugačku stazu u prirodi u što kraćem vremenu, a da pri tome ne iscrpljujete konja. Daljinsko jahanje kao organizovana aktivnost prvo se razvilo u SAD po uzoru na evropsku vojnu konjicu (naročito poljsku i rusku) i njihov program uzgoja konja kada su kao test sposobnosti konji morali proći 160 kilometara noseći teret od 140 kilograma u jednom danu. Službeno se smatra da je endurance postao sportska disciplina 1950. godine, kada je Vendel Robi jahao iz Nevade u Kaliforniju stazom Poni ekspresa i završio je u roku manjem od 24 sata. Daljinsko jahanje u Evropi je počelo da se razvija od 1960. godine, dok je u Srbiji našlo svoje mesto u konjičkim klubovima tek krajem devedesetih.
– Trke u izdržljivosti konja i jahača u daljinskom jahanju su takmičenje na kome se testira usklađenost brzine i izdržljivost konja i jahača. Ovakvo takmičenje bi trebalo da istovremeno utvrdi takmičarevo poznavanje tempa, načina kretanja, i o sposobnosti njegovog konja u trci kros-kantri tipa. Takmičenje se sastoji od više etapa. Na kraju svake , i to ne duže od 40 kilometara, mora postojati obavezan odmor predviđen za veterinarski pregled i kontrolu. Nakon savladane etape jahač ima u zavisnosti od dužine trke, 20-30 minuta da prijavi merenje pulsa konja. Puls konja ne sme da pređe više od 56, odnosno 64 otkucaja u minuti, takođe u zavisnosti od dužine trke. Takmičar ima mogućnost da tri puta prijavi merenje pulsa, ukoliko se puls konja ne spusti ispod propisane gornje granice, sledi diskvalifikacija – kaže Višnja Andrić.
Najveći posao oko organizacije takmičenja predstavlja određivanje staze. Obeležavanje mora biti precizno odrađeno tako da ni u jednom trenutku nema dileme kuda treba jahati.. Kako bi se sprečilo skraćivanje staze na svim kritičnim mestima postavljaju se stjuarti, koji nadgledaju poštovanje pravila.
– Hazardi moraju što je moguće više ostati u prirodnom obliku. U slučaju da konj odbija da pređe hazard mora se obezbediti alternativna ruta, ali ona ne sme produžiti stazu za više od 500 metara. Trka se odvaja u prirodi, pa moramo biti spremni na sva iznenađenja koja priroda može da kreira. Na stazi može da se naiđe na divljač, razne vodene prepreke, kanale, oboreno drvo, odron, klizište kao i razne tipove podloge – objašnjava Višnja.
Neke situacije ne mogu da se predvide stoga je svaka trka novi izazov i nijedna staza nije ista. Usklađenost tima dolazi do izražaja baš u nepredviđenim situacijama kao što su pljuskovi, grmljavine, jak vetar, rojevi insekata…
– Tada samo međusobnim poverenjem vrhunski jahači uspevaju da se vrate u ritam trke, i to je razlog zašto mali broj takmičara uspe da završi trku. Bitna je procena jahača, jer zdravlje konja je na prvom mestu Takmičar treba da oseti trenutak kada da siđe sa konja, korača pored njega i odmori ga i ohrabri kako bi uspešno nastavili trku, jer pojedine traju i duže od devet sati – kažu džokeji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
