Kradu pošteno, došlo im zlatno doba

Njegovi novi aforizmi ostaju verni tradiciji preplitanja filozofije i umetnosti reči. Zapravo u njima su stopljeni duboka, gusta i paradoksalna misao i efektan i elegantan književni izraz.

Život u simulakrumu, u iluzornoj, falsifikovanoj stvarnosti

Simić kritički preispituje našu društvenu mračnu i nadrealnu stvarnost, odnosno simuliranja života i stvarnosti. Živimo divno, idealno, ali u prividu, u izmišljenoj prošlosti i idealnoj sadašnjosti. Zvanično živimo nikad bolje. Nezvanično samo mi znamo kako nam je, piše on. A nekad davno u zvaničnoj slavnoj istoriji živeli smo časno, pošteno, bez straha i dostojanstveno. Kako to lepo kaže naš aforističar: Uđite u našu istoriju. Tamo se lepo živi.

Živimo u opseni, iluziji, u lažnom svetu. Sve je simulacija, falsifikat, naša prošlost, sadašnjost i budućnost, naše znanje, status, ugled, diplome, izbori, pravosuđe, naš privatni i javni život, karakter i ličnost, kolektivni i lični identitet. O tome rečito i oštro govori i ovaj aforizam o izbornoj farsi: Posle izborne komedije, sve je tragedija.

U Simićevoj knjizi ima više veoma uspelih aforizama koji na ironičan i sarkastičan način izlažu poruzi sve one sa krivotvorenim diplomama, kao i društvo koje na to žmuri: U svet nam odlaze mladi sa originalnim fakultetskim diplomama. Za one sa falsifikovanim diplomama ima posla i kod nas.

Nije pošteđeno kritike ni naše sudstvo i korumpirane sudije: Pomogli smo pravdi da pobedi. Podmitili smo sudiju.

Gde god da aforističar svojim oštrim okom pogleda, gde god pipne, sve je trošno, trulo ili izopačeno.

Došlo nam je Zlatno doba

Mit o Zlatnom dobu govori o nekadašnjem rajskom stanju, o životu u idiličnoj, istinskoj ljudskoj zajednici i u vremenu svakovrsnog blagostanja. Taj opčinjavajući, zavodljivi mit vekovima se obnavlja i zloupotrebljava u političke svrhe. Ono što je novo u ovoj našoj, originalnoj političkoj zloupotrebi poznatog mita, jeste što obespravljene i osiromašene ljude koji životare bedno u razorenom, siromašnom društvu, političari besramno ubeđuju da već sada žive i uživaju u Zlatnom dobu!

Odgovor našeg aforističara je, kako i dolikuje, ciničan: Svedoci smo horornog zlatnog doba. Zato Simić ogorčeno i efektno uzvikuje: Zlatno doba nećemo im oprostiti.

I zaista takav neviđeni bezobrazluk i cinizam vlasti, zbilja je neoprostiv.

Mediji – slobodni od cenzure, morala i od pameti

Deklarativno kod nas nema cenzure. Ona je kao nepoželjan, proskribovan relikt staljinističke prošlosti zvanično ukinuta. To na prvi pogled deluje kao dobra vest. Ali loša vest je da je ona zapravo nestala, i to zato što je postala izlišna pošto urednici, novinari i analitičari i sami veoma dobro znaju šta mogu i treba da kažu i napišu, a šta ne. Ovu sramnu pojavu je Simić razgolitio i ismejao svojim lucidnim i sarkastičnim aforizmima: Imamo mnogo dobre novinare. Pišu sve kako im se kaže. Ili: Novinari kriju istinu. Za to su plaćeni.

Kult Vođe

Zahvaljujući svojoj moćnoj propagandnoj mašineriji, naivni, neobrazovan i medijski nepismen puk, naseda na iluziju i demagogiju o Predsedniku koji je čovek koji se u sve razume i sve zna. On se u sve meša, u pravosuđe, zdravstvo, prosvetu, sport, vojnu industriju, građevinarstvo, vinogradarstvo… Sveznajući Vladalac je i šahovski velemajstor, kome, uprkos sveopštem divljenju i laskanju, kako predviđa naš aforističar, ističe vreme. Kralj je go, vreme je za mat. Očekuje se godina raspleta.

Naličje srpskog mentaliteta

Simić ne štedi ni vlast ni Vođu, ali to ne znači da se udvara i laska narodu ili da žmuri na njegove rđave sklonosti, nedostatke i brojne mane i nemilosrdno ih razboličava. To su, pre svega, naše duboke, ekstremno zaoštrene podele koje nas guraju u međusobno istrebljenje. Koliko smo, zapravo, nesložni, izražava ovaj sarkastični aforizam: Prilikom nacionalnog pomirenja došlo je do obostrane euforije. Malo je nedostajalo da pripucamo jedni na druge.

Tu je i naša poznata, poslovična sklonost kolektivističkoj mitomaniji. Ukoliko se u surovoj stvarnosti ponašamo više ropski u odnosu na moćnu vlast, utoliko u epskoj, zamišljenoj istoriji ali i aktuelnoj svesti narasta do mitskih, grandioznih razmera iluzija o našem slobodarskom, prkosnom, nesalomivom i junačkom mentalitetu. Istoriju falsifikujemo jer originalna ne odgovara našem pobedničkom duhu.

I najzad, treća osobina, neviđena autodestruktivna sklonost da pravimo pogrešne izbore, da od dva zla uvek, nepogrešivo izaberemo ono veće! Zahvaljujući alavim biračima, uvek izaberemo veće zlo.

Naravno, nisu to jedine naše rđave sklonosti i mane. Nažalost, ima ih mnogo više koje Simić u svojoj knjizi nemilosrdno razotkriva i bespoštedno žigoše, kao što su recimo, zavist, poltronstvo, sklonost potkazivanju, plagiranju…

(Meta)aforizmi

Neki od najboljih aforizama Simića su upravo oni o aforizmima. To su majstorski napisani metaaforizmi, koji na jezgrovit, istančan i misaon način prodiru u suštinu aforizma i otkrivaju njegovu snagu, lepotu i značaj. Aforizam je duša književnosti, kratko i jasno kaže ovaj naš aforističar; a njegova duša je sažetost. Kako sam počeo da pišem aforizme? Svoj prvi napisan roman sveo sam na dve rečenice.

Najzad, aforizam, naročito satirični, politički aforizam ima i jednu važnu moralnu dimenziju i socijalno i psihološki bitnu terapijsku funkciju. Aforizam je telegram podrške preplašenom narodu.

I zaista, telegrafski kratak ali prosvetljujući i ohrabrujući aforističarski iskaz ubrizgava ljudima tako neophodnu energiju, nadu i uverenje da je, uprkos svemu, ipak, moguće pobediti glupost i bahatost naizgled svemoćne vlasti. A zar je to malo?

Simić je izgradio svoj originalan i dopadljiv književni stil. On ima lako prepoznatljiv rukopis, koji je jedinstven, neponovljiv, baš kao što je to otisak prsta ili šara na dužici, i koji se ne može lako plagirati.