Foto: GrO NS KragujevacPokret obnove Kraljevine Srbije i istoričar Nenad Đorđević podneli su krajem prošle nedelje inicijativu gradskoj upravi za razvoj Kragujevca da grad otkupi porodičnu kuću slavnog vojvode Radomira Putnika.
Njihov predlog je da se, ukoliko do toga dođe, kuća pretvori u Muzej vojvode Putnika ili Muzej ratne vojne prestonice Velikog rata.
Naglo interesovanje za kuću koja od pretprošlog veka „stoji“ u ulici koja nosi ime velikog vojskovođe (za)počelo je prošlog leta sasvim slučajno a povodom pisanja o Kući Đure Jakšića (koja to nikada nije bila). Javili su se i prvi „glasovi“ i (pod)sećanja da samo nekoliko desetina metara dalje u istoimenoj ulici postoji (po nekima rodna a po drugima porodična zbog godine izgradnje i vojvodinog odlaska na školovanje u Beograd) kuća Radomira Putnika, komandanta srpske vojske u vreme njenih najvećih pobeda i uspeha. To je rezultiralo tekstom u lokalnim medijima, Kragujevačkim novinama i portalu „Glas Šumadije“ – „U Kanadi planina a u Srbiji ploča“, koji je zaintrigirao ne samo kragujevačku već i širu javnost.
Preci Radomira Putnika su poreklom sa Kosova. Prema podacima koje su zabeležili biografi velikog vojvode, njegov deda Arsenije „bežeći pred zulumom turskih osvajača, stopama svog velikog imenjaka Arsenija Trećeg Crnojevića“ doselio se kao mlad u banatsku Belu Crkvu, kako je on govorio „pod habzburški skiptar“, najverovatnije krajem 18. veka. Po porodičnom predanju kada su ga saputnici upitali kako se zove, mlađani Arsenije je odgovorio: „da je putnik koji putuje u nepoznatu zemlju“ i tako je nastalo njihovo prezime. Arsenije (kao i mnogi njegovi potomci) je u Beloj Crkvi, tada sedištu Srpske banatske regimente, postao čuveni čizmar, ali njegov sin Dimitrije (Radomirov otac) se opredelio za drugi poziv – učiteljski.
Dimitrije je rođen 1813. godine i u Srbiju se zaputio sa ženom Marijom (takođe iz Bele Crkve) tridesetih godina 19. veka kada je Kragujevac bio prestonica. Izrodili su decu: Đorđa (školovao se u Rusiji, gde je ostao kao profesor gimnazije), Sofiju (završila srednju školu, nije se udavala i ostala je čitav život sa bratom Radomirom), Kostu (perspektivan student prava, preminuo kao mlad), Radomira (vojskovođa) i Milu (takođe završila srednju školu), koja se udala u porodicu Filipović, čiji potomci i danas žive u Kragujevcu.
Putnikov otac Dimitrije kako tvrde savremenici zaista je imao „ideal učiteljevanja“ i došao u Srbiju da predaje u trenutku kada je naša zemlja imala 36 škola i 40 učitelja ukupno. Dimitrije je bio „učitelj dušom i telom“ i ovde radio „iz najplemenitijih prosvetarskih pobuda“. Stoji podatak da je jedne godine proglašen za „najboljeg učitelja u Srbiji“.
UČITELJI GA POTCENILI
Radomir Putnik se rodio u Kragujevcu 24. januara 1847. godine. Kao učiteljsko dete pošao je u školu sa nepunih šest godina (po tadašnjem zakonu to su mogla deca tek sa navršenom sedmom godinom). Putnikovi biografi ističu da je Radomir u detinjstvu bio bistro, veselo, živahno i veoma iskreno dete koje se nikada i ničim nije hvalisalo, ali to izgleda nije ostavilo utisak na njegove prve učitelje koji su ga (pro)cenili kao nekoga ko se „ni iz jednog predmeta posebno ne ističe“ i svrstali u red učenika „bez izrazitih sposobnosti i sklonosti“. Kao mlad izuzetno je lepo pevao i svirao gitaru. Bio je i odličan crtač, njegove velike strasti su bile jahanje i gimnastika.
U nižoj gimnaziji (polugimnaziji) koju je upisao u Kragujevcu, Radomir je prednjačio trezvenošću i razboritošću više nego ocenama. Isticao je da je u roditeljskoj kući naučio latinsku izreku da: „treba učiti za život a ne za školu“. Jedan od njegovih školskih drugova bio je i čuveni Svetozar Marković. Putnik je u kragujevačkoj polugimnaziji bio odličan đak i iz svih predmeta imao petice sem trojke iz nemačke gramatike. Njegovi kasniji savremenici i kolege po oružju tvrdili su da je vojvoda Putnik savršeno govorio nemački i koristio stručnu literaturu „bez rečnika“ a objašnjenje za trojku iz nemačkog je dao Svetozar Marković u svom članku „Kako su nas vaspitavali“ opisujući ovog profesora kao siledžiju i kabadahiju koji je izvodio učenike na tablu i tukao ih pred čitavim razredom, što je kod mladog Radomira izazivalo otvoreno gađenje i otpor.
Za razliku od njegovih predavača Radomirovi roditelji su bili ubeđeni da je on njihovo najinteligentnije i najperspektivnije dete i po svaku cenu, iako siromašni, nastojali su da on školovanje nastavi u Beogradu, gde je 1860. godine pošao u peti razred gimnazije gde su mu školski drugovi bili ponovo Svetozar Marković ali i Vladan Đorđević, osnivač srpske hirurgije i načelnik vojnog saniteta.
RAT GA JE VRATIO U RODNI GRAD
Povratak u rodni grad vojvoda Putnik će imati tokom Velikog rata 1914/15. godine kada je Vlada Srbije preseljena za Niš a Vrhovna komanda u Kragujevac. Radomir Putnik nije tada boravio u svojoj rodnoj kući, pa čak ni u zgradi Suda (tadašnjeg Okružnog načelstva) u kojoj je bila stacionirana komanda već je pobedama na Ceru i Kolubari, Sremskom ofanzivom i odbranom Mačve rukovodio iz Čomića vile u Šumaricama.
Tadašnji strani dopisnici zabeležili su da je odatle pogledom ispratio 1.300 kaplara koji su tuda prolazili na putu za bojište i da ga je ta scena „odlaska mladosti direktno u smrt“ izuzetno potresla.
Rukovodio je iz nosiljke koju su nosili vojnici i prelaskom preko Albanije. Srpska vlada se o njega strahovito ogrešila (zbog starosti i bolesti okarakterisan je kao „neupotrebljiv“) i sa mesta načelnika Vrhovne komande je smenjen a da o tome nije ni obavešten. Za svoju smenu saznao je tek od blagajnika kada mu nije isplaćen „načelnički dodatak“. Nisu ga udostojili ni obrazloženja „zvaničnom depešom“. To je prokomentarisao ovako: „Mnogo sam patio i mnogo sam mučen. Ali sve praštam – sve zaboravljam. Samo me boli to što sam sa položaja načelnika štaba Vrhovne komande uklonjen onako kako ja ni svog rđavog posilnog nisam terao natrag u komandu. Da, ni posilnog dobar oficir ne tera od sebe ovako i na ovaj način. A mene, tek mene su uklonili kao najgoreg, jer je trebalo neko da plati ceh. I to me boli – i boleće me do groba“, iskren je kao i uvek bio ovaj rođeni Kragujevčanin.
PORODIČNA KUĆA U ISTOIMENOJ ULICI
Ni istorijat rodne kuće vojvode Putnika nije ništa manje zanimljiv i sastavni je deo urbanog, (staro)čaršijskog miljea.
Kuću je 1924. godine kupila kragujevačka porodica Pavlović od sinova (doduše, preko kragujevačkog posrednika) vojvode Putnika koji su tada živeli u Beogradu. Postojao je poseban uslov porodice Putnik, kao uspomena na dedu Dimitrija, da ona može biti „prodata samo učiteljima“, plašeći se da zbog pogodne lokacije na tadašnjem Beogradskom drumu „seljaci bi je sigurno pretvorili u kafanu“.
Pavlovići su „ispunjavali taj uslov“ Bisenija (takođe iz učiteljske porodice) i Nemanja su već bili učitelji a suprug je kasnije bio profesor u čuvenoj kragujevačkoj Učiteljskoj školi. Potomci Pavlovića i danas čuvaju originalni kupoprodajni ugovor iz 1924. godine, tapiju na kojoj su tačno navedeni vlasnici kao i saglasnost svih komšija oko dvorišta da se slažu sa prodajom kuće i utvrđenim razmera pripadajućeg placa.
Kuća u Ulici vojvode Putnika je ovih skoro sto godina ostala u njihovoj porodici i danas je u vlasništvu dve sestre i njihovih naslednika: Slobodanke Stojanović i Svetlane Džaković.
Zidana je u tadašnjem, vojvođanskom-banatskom stilu (u obliku sova G), sa zadnje strane je „balsutrada“ koja je dorađena kasnije tokom prepravljanja a iako oronule fasade unutrašnjost kuće je i danas u dobrom stanju jer je vrlo kvalitetno zidana pretprošlog veka.
U međuvremenu rodni grad se slavnom vojskovođi odužio spomen-pločom (postavljenom 1991. godine) na samoj kući, spomenikom (ispred Suda) na trgu koji od tada nosi njegovo ime (godinu dana kasnije) i kasarnom (od koje je rodna kuća iako starija u daleko boljem stanju naročito posle NATO bombardovanja 1999. godine) i ulicom u kojoj je živeo. Uz još poneku osnovnu školu kao u Beogradu (i Ripnju) mahom bi to bilo to.
Kanađani su na primer Radomiru Putniku kao ratnom savezniku još 1918. godine u pokrajini Alberta „dodelili“ čitavu planinu (deo čuvenih Stenovitih) i nazvali je po njemu, čime su se kandidovali za mnogo veće Kragujevčane (pa i Srbe) od svih nas. No, kao pravi, rođeni Kragujevčanin navikao je vojvoda Putnik na nepravde i zanemarivanje još za života pa i posle njega.
Gostinski salon
Prilikom prodaje kuće porodici Pavlović u cenu je bio uključen i njen nameštaj. Ovaj originalni nameštaj porodice Putnik danas je u posedu potomka Pavlovića – doktorke Jasne Radovanović, poznatog alergologa u kragujevačkom Univerzitetskom Kliničkom centru (čija sestra Vesna Đurić živi u Australiji). Reč je o, kako se tada govorilo – gostinskom salonu.
– Samo je mebl promenjen, ali postoje fotografije na kojima se vidi original. U pitanju je čitav salon, odlično očuvan sa foteljama, okruglim stolom i kanabeima, ističu potomci porodice Pavlović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
