Kratki kurs gubljenja kofera

– Frankfurt, ali posle idemo do Kelna vozom, kažem i predajem joj elektronsku kartu sa rezervacijama za avion i za voz.

– Dakle, Keln.

– Ne, Frankfurt, jer uzimamo prtljag na aerodromu.

– Ništa se vi ne brinite, čekaće vas prtljag u Kelnu, uporna je službenica. Pristajem. Ispostaviće se da je ta odluka bila fatalna. Bar za petoro putnika Lufthanzinog leta do Frankfurta u 14,15.

Okupljamo se ispod semafora sa letovima u centralnom holu. Nas 12 novinara, urednika, direktora i producenata u medijima. Okupio nas je sedmodnevni seminar od 18. do 24. decembra o nemačkim medijima u organizaciji OEBS-a i Dojče vele akademije iz Bona. Ne poznajem nikoga. Upoznajemo se. Dnevnik, Radio sto plus, RTV Novi Pazar, RTV Preševo, Studio B, Radio Aktiv, Radio Ozon, TV Aldi…

Policajac na skeneru pred poslednju proveru na ulazu u avion kaže kolegi da je video pištolj kod jednog putnika. Pokazuje mu slike, ali niko ništa ne preduzima. Shvatam da je stvar nešto ranije rešena, pa ipak ulazim u avion.

Kao najgori snob pišem beleške na 10.000 metara da bih odagnao misli o tome da je ispod samo prazan prostor. Trojica prijateljskih Nemaca na sedištima do mene ćaskaju i smeju se. Stiže topli čaj. Neodoljivo me privlači da gledam predeo ispod kojeg letimo, ali vidim samo nepregledno prostranstvo mekih belih oblaka. Neko dete ispred mene pokušava da me začikava gurajući Rubikovu zmiju. Prihvatam igru, ali ubrzo moram da odustanem, jer pilot saopštava da se približavamo Frankfurtu. Već se smrklo. Ispod ogroman grad, koji blješti. Nemci počinju tiho da pevaju neku nacionalnu pesmu.

Beskoferaši

Na frankfurtskom aerodromu haos. Putnici u čarapama sede po podu sa porodicama, svuda razbacan prtljag, flaše sa vodom, sendviči, deca trčkaraju i dozivaju se sa roditeljima na raznim jezicima… Mnogo je otkazanih letova zbog snega, pa putnici spavaju na aerodromu čekajući svoj let. Neki čovek se moli u ćošku. Pored infopulta gužva. Na traci za prtljag nema kofera za nas petoro. Ipak, svi popunjavamo formulare za nestale stvari, ali popunjavamo pogrešno, jer tip sa aerodroma insistira da unesemo adrese iz pasoša. Obilazimo još jedan krug oko trake sa koferima, uzalud tražimo po koferima ostavljenim pored trake. Zbogom odeći i vešu za sedam dana, punjaču za mobilni i priboru za ličnu higijenu… Ono što zaprepašćuje je totalna neorganizovanost aerodromskih službi. Na infošalteru kažu da se javimo službi za prtljag, gde kažu da je prtljag na aerodromu i da ponovo popunimo formular za nestale stvari. Ovaj put stavljamo adresu hotela Hilton u Bonu. Na moje pitanje kada da očekujem stvari, službenica se samo kiselo osmehnula. Sve mi je jasno. Osećaj potpune bespomoćnosti. Nemi bes.

Serbia, Siberia…

Na železničkoj stanici smejemo se, jer ništa drugo nije preostalo. Čekamo voz do Kelna. Do mene sedne starija preplanula gospođa sa prtljagom. Gleda nas sa osmehom i na nemačkom pita nešto. Kažem joj na nemačkom da ne govorim njen jezik, ali ona odmah prelazi na odličan engleski i pita odakle smo? Kažem – Beograd, Srbija. Sa osmehom kaže da poznaje našu zemlju jako dobro i da je predivna. Bila je u njoj sedam puta.

– Sankt Peterburg, Moskva… – uverljivo kaže. Sibir, Srbija… mislim se.

Voz do Kelna prosto leti. Ide preko 200 kilometara na sat. Gužva je, ali nema negodovanja. U kupeu grupa navijača Borusije iz Dortmunda. Glasni su, ali ne dobacuju putnicima. Pevaju neku navijačku pesmu, mašu crno-žutim šalovima i smeju se. Nema konduktera da proveri karte. Posle čujem da nije smeo da uđe u kupe zbog navijača. Dakle, šverc-komerc. Od Frankfurta do Kelna ima 198 kilometara. Prešli smo ih za neverovatnih 45 minuta. Toliko o brzim prugama Srbije! Do Bona taksijem dvadesetak minuta. Taksista priča kako je sve zavejano i da ovakva snežna oluja nije viđena bar 20 godina. U putu smo, sve ukupno, proveli celih 10 sati.

Već u nedelju iz hotela idemo u obilazak Bona, takozvanim Putem demokratije. Obilazimo bivšu vladinu četvrt, gde su bila smeštena ministarstva Savezne Republike Nemačke, pošto je Bon bio glavni grad. Jako je hladno, klizavo i zavejano, ali su naš vodič i prevodilac pričljivi, pa vreme brže ide. Pokazuju na ogromnu belu zgradu od petnaestak spratova, gde su bile smeštene ambasade. Učinilo mi se da nisam dobro čuo, ali prevodilac kaže da su Nemci u ovu zgradu svojevremeno skoncentrisali sva diplomatska predstavništva stranih država. Idealno za kontrolu komunikacija, kažem, ali mi nije jasno kako su samo pristali na to. Ostaje svakako i impresija kako su posle ujedinjenja sa DDR-om, narodni poslanici obe države, pošto nisu imali adekvatnu salu, bili smešteni u gradskom vodovodu pored Rajne. Naši nikada ne bi pristali na to, mislim se.

Ponovo odlazimo do Kelna. Pošto je katolički Božić za koji dan, počeli su vašari i brojna sniženja. Nikakvih vesti o koferima nema, mada organizatori ulažu sve napore. Čujem da je neko iz grupe od nas petoro bez prtljaga nazvao oštroumno – beskoferaši.

Gestapo i venčanja

Posećujemo Muzej nacional-socijalizma. Zapravo napravljen je od bivše zgrade Gestapoa. Posebnost je u tome što je prljavožuta unutrašnjost zgrade sačuvana i konzervirana u stanju kao kada je napuštena posle Drugog svetskog rata. Koliko su građani Kelna želeli da zaborave užase koje su priredili komšijama najbolje govori to što je ta zgrada dugo bila ured matičara za venčanja, pa su se parovi sa kumovima slikali ispred ulaza u zgradu. Za uspomenu.

Samo dva objekta su preživela savezničko bombardovanje Kelna na kraju Drugog svetskog rata. Kelnska katedrala, po izričitoj naredbi savezničke komande, i zgrada Gestapoa. Igrom slučaja?! Moguće. Naš vodič, neka devojka, uverljivo priča o istoriji zgrade, koju je Gestapo kupio od nekog jevrejskog industrijalca El.Dea. U podrumu klasičan zatvor. Red uskih ćelija sa drvenim vratima ofarbanim u zeleno na kojima je okrugla špijunka. Mračno je i zastrašujuće. Priča o načinima torture Gestapoa i kako su imali takozvanu mračnu sobu gde su mučili zatvorenike. Posebnost te prostorije je u tome što iz nje ne izlaze zvuci. Neka vrsta gluve sobe. Zastrašuje što je na uskom prostoru ćelije bilo smešteno i po 30 zatvorenika. Pošto nije bilo kreveta stajali su ceo dan i noć i nisu smeli da se međusobno dodiruju. Samo jedan zatvorenik je uspeo da pobegne. Neki Rus, ali nisam zapamtio njegovo ime. Posle je o njemu snimljen i film.

Svraćamo do kelnske katedrale, koja predveče izgleda kao iz bajke o snežnoj kraljici. Vrh katedrale visoke 176 metara ubada oblake gubeći se u gustoj magli. Deluje nestvarno osvetljena reflektorima sa donje strane. Prekrstim se na ulazu. Crkva je hrišćanska, a hiljadugodišnji raskol katoličanstva sa pravoslavljem me ni na šta ne obavezuje. U katedrali su navodno sahranjena tri biblijska kralja ili mudraca, zavisi od tumačenja Biblije, koji su darivali Isusa Hrista. Moguće. Ko će ga znati?!

Mediji u Nemačkoj

Posećujemo Dojče vele radio. Obilazimo ogromnu staklenu konstrukciju jednostavno i namenski izgrađene zgrade za novinare. Mnogobrojni radijski studiji, prostrane redakcije, kompjuteri… Klaus Haman, naš domaćin, upoznaje nas sa nemačkim medijima. Dojče vele se finansira iz državnog budžeta, ali nema pritiska politike na novinare od „poslodavca“, kao ni reklama. Obilazimo bosansko-hrvatsko-srpsku redakciju Dojče velea i razgovaramo sa urednicima. Prisustvujemo jednom kraćem kolegijumu na kojem se raspravlja o glavnim temama tog dana.

Klaus kaže da se dnevno proda 23 miliona primeraka štampe u Nemačkoj. Samo dnevnik Bild, tabloid, ima dnevni tiraž od 3,1 milion primeraka. Sledi Zidojče cajtung sa 420.000, Frankfurter Alemajne cajtung – 360.000. Interesantno je da 15 odsto svih kazni Saveta za štampu, a nema novčanih nego samo ukora, otpada na Bild. List je u obavezi da objavi odgovor.

Nedeljnik Špigl ima milion primeraka, a slede ga magazin Stern (910.000) i Fokus sa 560.000 primeraka. Jedna od najvećih grupacija je VAC, koji u posedu ima oko 500 listova, a posebnost je što se ne meša u uređivačku politiku medija, nego ih zanima samo profit. Tako bar tvrde. Od televizija najveća je ARD, pretplata se plaća tromesečno i iznosi 17 evra. Najveću kaznu za prikrivenu reklamu platio je RTL – 20.000 evra, za prikrivenu reklamu Nutele.

Privatni mediji se u Nemačkoj pojavljuju tek početkom osamdesetih, a svi imaju obavezu da arhiviraju program tri meseca unazad. Pod kontrolu neke vrste radiodifuzne agencije potpada čak i katolički radio Dom iz Kelna.

Klaus tvrdi da nema pritisaka na novinare od političara i krupnog kapitala. Deluje neverovatno, ali se u to uveravamo i kroz razgovor sa urednicima i novinarima radija VDR (program na BHS-u), televizije Centrum i dnevnih novina General Ajncajger u Bonu. Novinari pišu kao što misle. Kome se ne sviđa, njegov problem. Sloboda mišljenja i govora zagarantovana. U razgovoru sa urednikom General Ajncajgera, koji se štampa u 80.000 primeraka (u Bonu živi 350.000 stanovnika), analiziramo slučaj korupcije gradske uprave, gde je gradonačelnica bila umešana u korupciju prilikom izgradnje konferencijskog centra u Bonu. Šteta po državu je 200 miliona evra, a skandal je utoliko veći što su izvesnom gospodinu Mankiju (!) poverovali da je direktor neke velike japanske korporacije, bez provere. Nezavršeno gradilište zgrade već skoro dve godine trune blizu zgrade ministarstava.

Posle završetka predavanja i kupovine osnovnih stvari, u hotelskoj sobi me uveče dočekuje kofer. Samo mene. Ostali će ih dobiti tek nekoliko dana po povratku u Srbiju. Do tada su se nadali odšteti od Lufthanze u iznosu od 1.300 evra.

Bruh-Kilavci

Narednog dana, u sredu, ponovo u vozu. Ovaj put idemo u Esen, sedište medijske grupacije VAC. Treća po veličini u Nemačkoj, ali ima uticaj samo u Severnoj Rajni i Vestfaliji. Imamo sastanak sa Bodom Hombahom. Na putu do Esena zaustavljamo se u mestu Bruh. Tako piše na tabli. Brzopleto kažem da bi se kod nas mesto zvalo Kilavci. Pitam se samo kakvi li su mu stanovnici?

U Esenu u ogromnoj zgradi VAC-a, čeka nas čitava delegacija rukovodstva ove medijske kuće. Skoro tri sata mučimo Hombaha, nekadašnjeg direktora Pakta za jugoistočnu Evropu, o stanju u nemačkim medijima i odnosima politike i kapitala prema novinarstvu, kupovini beogradskih Novosti, odlasku iz Politike, napuštanju novosadskog Dnevnika. Vešto odgovara, a vreme, u stilu iskusnog političara, kupuje pričanjem anegdota. Naprosto, razvodnjava svaku priču. Pamtim da se njegov portparol sva tri sata nervozno meškoljio u stolici i mrštio na svako direktno pitanje.

A „gađali“ smo ga gomilama pitanja, direktno, naročito oko veze sa Stankom Subotićem Canetom, ali nijedan konkretan odgovor, osim onog da su prilikom pokušaja preuzimanja Novosti, oni (VAC) prevareni od srpskih biznismena, urednika i jednog bivšeg Miloševićevog saborca, kojeg su tužili – nismo dobili. Teško da je čovek koji je bio koordinator nemačkih obaveštajnih službi i koji je proveo dosta vremena u Srbiji bio baš toliko naivan i neobavešten u šta se upušta poslujući u Srbiji i sa kim. Verujemo da je veći deo istinit, ali ne baš sve. Činjenica je da su izgubili dosta novca. Ostaje kao zanimljiv detalj sa tog susreta kao prst debela zlatna lančuga oko vrata koja viri ispod bele košulje nekadašnjeg ministra informisanja Nemačke.

Beskoferaši – deo drugi

Povratak do Beograda, 24. decembra, počeo je trosatnim sedenjem u avionu Austrijan erlajnza od 10,20 do 13,25, jer je pista aerodroma u Kelnu bila zaleđena. Oko 15,10 stižemo u Beč, gde nas na traci za prtljag čeka slična situacija kao na frankfurtskom aerodromu. Vezani let pravi zbrku. Umesto da dobijemo stvari na traci, opet su nestale. Ovaj put svima. U austrijskom avio-prevozniku tvrde da odgovornost za kofere snosi Jat, jer ćemo preko njega u Beograd, pa da onda prijavimo nestanak kofera u Beogradu. Na Jatovom šalteru tvrde suprotno, ali i da će koferi biti u avionu za Bgd. Jatov let do Beograda otkazan je prvo za 19,30, zatim za 20, a ubrzo pomeren na 21. U putu smo od 8 sati ujutro.

Nemamo šta da radimo na aerodromu, ali nemamo gde ni da sednemo. Bar je prepun, pušači se guraju u zadimljenoj kabini nalik na kapsulu koja će uskoro da poleti. Izlaze kašljući, ali ne odustaju. Pošto nemamo gde da sednemo pronalazim neka stara odbačena kolica za prtljag i umoran se spuštam. Nema ustajanja. Na šalteru pred ulazak u avion ponovo dobijamo uveravanja da se naš prtljag nalazi u avionu. Nekih dvadeset minuta pre devet ulazimo u avion.

Ju 313

Let JU 313 do Beograda nije obećavao. Posle kraćeg kruženja po pisti, avion – boing 737 naglo se zaustavlja u poziciju za poletanje. Majstor gazi gas do daske ili što bi se reklo – dvesta iz mesta. Kao da vozi raketu, potisna snaga podiže želudac u grlo i gura oči ka potiljku. Hvata me nesvestica, prostor se pomera, avion se trese. Par minuta kasnije pilot nas obaveštava da smo na 10.000 metara i da je spoljna temperatura minus 56 stepeni. Mrak je pa mi je svejedno. Nadrndani mlađi stjuard deli piće. Neka Nemica na sedištu ispred traži koka-kolu, ali joj ovaj daje iznenađujući odgovor – nema više. Mene pita, kao prijateljski – Šta ćeš, druže?! Sendviče i slatkiš – šljiv-o-čok, odnosno čokoladu sa šljivom, nedefinisanog oblika i asocijativnog izgleda stavljam na stranu. Stjuardesa sedi na stolici u repu aviona i mrko nas gleda prekrštenih ruku, što reče jedan drugar, kao da smo osuđenici u zatvoru, a ona čuvar. Ipak, po sletanju u Beograd, prtljag nas čeka na traci. Ajde, bar nešto da bude u redu.