Kriza demokratije

Ivan Krastev: S VEROM U NEPOVERENJE (3)

Jedan od najuticajnijih savremenih mislilaca sa ovih prostora, Ivan Krastev, u svojoj najnovijoj knjizi koju je prevela sa engleskog Jelena Kosovac, bavi se analizom krize demokratije, opadanjem poverenja građana u rad javnih institucija i neučešća birača u demokratskim procesima. Krastev ne nudi gotove odgovore, već pred čitaoce stavlja zanimljiva i duboko promišljena pitanja o suštini i budućnosti demokratskog poretka u kome živimo. Knjiga je u štampanoj formi prvi put izašla na srpskom jeziku, a zajedno su je objavili Beogradski fond za političku izuzetnost i Izdavačka kuća Clio.

Police biblioteka povijaju se pod težinom gomile knjiga o krizi demokratije štampanih gotovo svake decenije tokom poslednjeg veka. Poraženi političari, tokom ova dva poslednja veka, bili su skoro uvek spremni da objave postojanje krize u nekom obliku; ili, kada bi ljudi izlazili na ulice da brane svoja prava, stručnjaci bi uvek hitro zaključivali da je demokratija u krizi (a ako se pak niko ne bi pojavio na ulici, opet bi neki drugi zaključivali da je demokratija u krizi). Iznošenje uverljivog argumenta o ideji krize demokratije zaista može biti beskorisna vežba; ali, ako stavimo na stranu zavodljivost „retorike krize“, ipak ostaje važna dimenzija krize demokratskog društva današnjice koju ne bi trebalo zanemarivati. U svojoj suštini, otvorena društva su samokorektivna. Njihova legitimnost i uspeh ne zavise od toga da li su u stanju da stvore prosperitet (autokratski režimi to sasvim dobro mogu da urade), niti od toga da li mogu ljude da učine srećnima (poznajemo isuviše nesrećnih demokratija), već najpre od toga mogu li da izmene, isprave neuspešne politike i postupke.

U tom smislu, stvarna kriza demokratije ne mora da proističe samo iz sloma demokratskih režima i pojave autoritarnih vladavina. Demokratija može da izgubi sposobnost da samu sebe ispravlja, a da demokratska fasada pritom ostane netaknuta. Demokratsko društvo koje neprestano menja svoje vlade ali ne uspeva da ispravi svoju disfunkcionalnu politiku jeste u krizi. Ako javnom diskusijom ne može da se utiče na promenu mišljenja a rasprava je svedena na potvrdu postojećih ideoloških predrasuda, onda demokratija jeste u krizi. Demokratski sistem u kojem su ljudi izgubili nadu u to da njihov kolektivni glas može da ima uticaj i služi zajedničkom cilju jeste u krizi. U tom smislu, postojanje demokratskih institucija je nužan, ali ne i dovoljan uslov postojanja otvorenog i demokratskog društva. Ono što treba da ispitamo jeste da li je smanjenje poverenja u demokratske institucije potkopalo sposobnost demokratskih režima da sami sebe koriguju. Da li smo došli do tačke u kojoj naše demokratske institucije samo održavaju propali status quo?

Sadašnja kriza demokratije razlikuje se od svih prethodnih po tome što je obeležena razočaranjem i smanjenjem poverenja u demokratske institucije, a da, ipak, uz to ne ide i gubitak građanske slobode ili uspon moćne antidemokratske alternative. Sadašnja kriza nije posledica nekog institucionalnog neuspeha demokratije; naprotiv, proizvod je demokratskog uspeha. Ona je posledica pet revolucija koje su uzdrmale naš svet u poslednjih pedeset godina i učinile nas slobodnijim, ali i manje moćnim nego što smo ikada ranije bili: revolucije „od Vudstoka do Volstrita“ iz sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka, revolucije „kraja istorije“ iz 1989. godine, digitalne revolucije devedesetih godina, demografske revolucije i „političke kognitivne revolucije“ pokrenute novim otkrićima iz oblasti neuronauka i kognitivne nauke, kao i bihejvioralne ekonomije.

Svaka od ovih pet revolucija temeljno je produbila naše demokratsko iskustvo. Revolucija „od Vudstoka do Volstrita“ i neuobičajeni ali srećan brak između društvene revolucije iz sedamdesetih godina dvadesetog veka i tržišne revolucije iz osamdesetih pokidali su veze unutar autoritarne porodice i oslabili rodne i rasne stereotipe, dajući novo značenje ideji slobode pojedinca. Od potrošačevog izbora načinili su neupitnu vrednost a od suverenog pojedinca vodećeg protagonistu društvene drame. („Tržište ljudima daje ono što ljudi žele umesto onoga što drugi ljudi misle da oni treba da žele“, smatra dobitnik Nobelove nagrade, ekonomista Milton Fridman.) Demografskom revolucijom, obeleženom smanjenjem stope nataliteta i povećanjem očekivanog životnog veka, učvršćena je društvena, ekonomska i politička stabilnost zapadnih društava.

Nastavlja se