Adam Mickjevič otkrio mi je Poljsku još kao srednjoškolcu u Rimu, ima tome više od pola veka.
Prvo sam ga čitao u sjajnim prevodima na ukrajinski Maksima Riljskog.
Kao student čitaću ga u originalu.
Pesnikova otadžbina bila je zemlja živopisnih krajolika, vrednih zemljodelaca i neustrašivih boraca za slobodu.
Sasvim drugačiju Poljsku upoznaću maja 1977. Supruga i ja na medenom mesecu u Varšavi, a tamo prvomajska parada.
Slične prizore viđao sam kao osnovac u filmskim žurnalima.
Kao dečaku bili su mi zanimljivi. Mada sam dolazio iz komunističke zemlje, kao zrelom čoveku delovali su mi isprazno.
Na ulicama ogromni portreti Marksa, Engelsa, Lenjina i Gjereka, predstavnici radnih kolektiva, gradova i sela, profesori, đaci, studenti, omladinci i sportisti satima prolaze ispred tribine, odakle im mašu najviši partijski i državni funkcioneri.
Više otužno nego smešno.
Kroz koji mesec stići će vesti o štrajkovima u velikim fabrikama u okolini Varšave.
Tad ću se setiti sumornih izloga koju stotinu metara dalje od centra poljskog glavnog grada i ne baš primamljive ponude u tamošnjim restoranima. Shvatiću da iza kiča prvomajskih fasada živi drugačija Poljska.
RATNO STANJE: Onda je došao avgust 1980. Poplava štrajkova od Gdanjska do juga zemlje.
Pojavljuje se nezavisni sindikat Solidarnost.
Jugoslovenski komunisti su oprezni.
Podržavaju socijalne zahteve poljskih radnika.
Ne podržavaju političke zahteve.
Štaviše, tvrde da iza tzv. savetnika štrajkača, pogotovo Komiteta odbrane radnika, stoje zapadne vlasti i agenture.
Ne pominju se sovjetske vlasti i agenture, koje vladaju Poljskom od kraja Drugog svetskog rata.
Poljska ključa.
Vlast je primorana da ustukne.
Nekoliko dana nakon potpisivanja avgustovskih sporazuma šef partije Edvard Gjerek posramljeno odlazi s vlasti.
Ozakonjeni su nezavisni sindikati, ograničena je cenzura, vlast obećava reforme.
Ekonomska situacija se pogoršava.
Režim jednom rukom daje sitne ustupke, drugom zateže jednopartijski konopac.
Čega nema u zvaničnim medijima, ima u stotinama ilegalnih listova, časopisa, brošura…
Da, bilo ih je na stotine, represijama uprkos.
S jedne strane je desetomilionska organizacija radnika željnih slobode i boljeg života, s druge čuvari poretka koji imaju sve poluge vlasti, pogotovo javnu i tajnu policiju i vojsku.
Napetost raste iz meseca u mesec.
Iz dana u dan.
Ne videći ili ne želeći razumno rešenje, vlast 13. decembra 1981. uvodi ratno stanje.
Ne vanredno, nego baš ratno.
Pohapšene su i internirane stotine aktivista Solidarnosti i boraca za ljudska prava.
Kao i u Čehoslovačkoj 1968, posle kratkog proleća punog nade dolazi duga ledena zima.
Slična zbivanja smo proteklih meseci gledali u Belorusiji.
Mraz je i ovoga puta došao iz Kremlja, kako je to davnih dana rekao Zdenjek Mlinarž.
Da ratno stanje nije zaveo general Vojćeh Jaruzelski, to bi uradili Rusi.
U Poljskoj je bilo nekoliko desetina hiljada sovjetskih vojnika.
Bilo bi mnogo krvavije i surovije.
Generala i danas jedni smatraju spasiocem, drugi krvnikom.
Za razliku od radničkog vođe Leha Valense, nije doživeo da se o njemu prave filmovi.
Ipak, on je dvaput spasao Poljsku: kad je predupredio sovjetsku intervenciju i kad je 1989. prihvatio okrugli sto vlasti i opozicije i prve slobodne izbore.
Naravno, tada više nije bilo Brežnjeva i njegovog učenja o ograničenom suverenitetu.
Raspadao se ne samo istočni socijalistički lager, već i savez sovjetskih republika, u himni i dalje nerazrušiv.
Prvi slobodni izbori Poljskoj, juna1989, poklopili su se s pokoljem kineskih studenata na Tjenanmenu.
Poljaci su, zahvaljujući snagama razuma i na vlasti i u opoziciji, izbegli krvoproliće.
Vlasti najveće nacije na svetu gaženje tenkovima i streljanje nekoliko hiljada devojaka i mladića nisu smatrale zločinom.
OLOVNE GODINE: Osamdesetih sam često odlazio u Poljsku kao novinar.
Da, behu to olovne godine.
Kao i sve vreme posle Drugog svetskog rata, ljudi su u ponedeljak odlazili na posao umorni i mrzovoljni.
Takvi su se i vraćali na kraju radne sedmice.
Nedeljom su utehu nalazili u crkvi, na izletu s porodicom i prijateljima, radom na skromnoj okućnici ili u pijančenju.
Poluprazne su bile ne samo prodavnice, već i knjižare.
Bilo je gotovo nemoguće nabaviti nove knjige savremenih autora, kako ilegalne tako i one legalne.
Kakav Andžejevski, kakav Tuvim, kakav Galjčinski, Bjaloševski, Zagajevski, Šimborska, a tek Miloš…
Tiraži su bili mali, žeđ za knjigom velika.
Ponešto se moglo kupiti u antikvarijatima.
Najviše na buvljacima.
Isprva su se prodavali prevodi stranih autora, kasnije i sabrana dela i knjige domaćih klasika.
Knjigu na ruskom niko ne bi uzeo ni pod prinudom.
Kad sam oktobra 1989. pitao profesora Branjeckog, ekonomistu iz Gdanjska, zašto ni u Varšavi ni u njegovom gradu ne mogu da nađem Mickjevičevog Pana Tadeuša, uzeo je knjigu s police i poklonio mi je.
Rekao je da njegova domovina pregrmela mnoge lomove.
I sadašnje nedaće, rekao je, postaće prošlost, pa će opet u svim knjižarama biti i Mickjevič.
Odlazio sam u domove mnogih Poljaka.
Nemaština je bila primetna i tamo gde je pažljivo prikrivana.
Podnosila se dostojanstveno.
Ne jednom bih osetio nelagodnost pred gostoprimstvom ljudi koji mesečno zarade pola moje dolarske dnevnice.
Kroz koju godinu sam ja, ne ponovilo se, za 60 dolara morao da radim četiri-pet meseci.
Bilo je mnogo uzbuđenja, iznenađenja, iščuđavanja.
Po povratku sam svaki put morao objašnjavati urednicima da Poljaci ne zahtevaju samo jeftinu kobasicu i hleb, već slobodu: slobodnu štampu, slobodno pozorište, slobodne izbore.
Treća korpa KEBS, ona s ljudskim pravima, nije bila omiljena među jednoumnicima kako u Poljskoj, tako i u mojoj zemlji.
Tokom 1980-ih razgovarao sam sa stotinama Poljaka, od čelnika Solidarnosti do poslanika, novinara, ekonomista i sociologa, lokalnih funkcionera, seljaka, saputnika u vozu.
Partijci su papagajski ponavljali da su neophodne reforme. Ostali su govorili da neće pomoći nikakvo lickanje truleži.
Komunizmu je odzvonilo. Mora se okrenuti nova stranica.
POČETAK KRAJA SOVJETSKE IMPERIJE: Iz Poljske – spolja sumorne, a iznutra uzavrele – svaki put sam se vraćao pun energije, pun vere u bolji svet, ubeđen da će komunistički red i led uskoro biti samo ružan san.
I zaista, te čudesne jeseni 1989. za manje od sto dana pali su režimi u Istočnom Berlinu, Budimpešti, Pragu, Sofiji i Bukureštu.
Ne i u Beogradu. Bio je to i početak kraja sovjetske imperije. Te godine na početku članka o Poljskoj citirao sam poljskog sociologa Jaceka Tarkovskog, koji je rekao: „Pričati danas mladima o socijalizmu isto je što i sipati vodu na gusku“.
Moj novosadski urednik ju je na kraju ipak pustio, uz pitanje: „Jesu li te toliko zarazili ti tvoji iz Solidarnosti?“ Jeste, zarazili su me. Za ceo život.
Poljska 1980-ih, zemlja ljudi od gvožđa i ljudi od mramora, ostaje trajni izvor nadahnuća kako za one koji se bore za ljudska prava, tako i za slikare, pisce, pozorišne i filmske umetnike.
Knjige koje sam tada uzalud tražio po varšavskim i poznanjskim knjižarama danas mogu na čitam na internetu.
Svakodnevno čitam i Gazetu viborču, koju je neumorni slobodar Adam Mihnjik s ekipom razumnih idealista pokrenuo te čarobne 1989.
U čemu je čar, dame i gospodo? U slobodi. Ili je ima ili je nema. Ko se ne bori za nju, tako mu i treba.
Nobelovu nagradu Olgi Tokarčuk 2018. poljska vlast propratila je s istom hladnoćom s kojom je režim ratnog stanja dočekao Nobelovu nagradu Valensi 1983.
Pesnik nam je ostavio pitanje za sva vremena: Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj?
Na vlasti u Varšavi, i ne samo tamo, danas ima mnogo onih koji bi rado navukli uniformu Jaruzelskog.
Zašto toliki borci za slobodu pre ili kasnije požele tron i krunu i počinju da ograničavaju prava drugih – pitanje je i za sociologe i psihologe, pa i za književnike, koji pokušavaju da proniknu u zagonetne ponore duha i duše.
Spadam u one koji, iako vide mane i grehe ovog sveta, veruju da ga umetnost čini malo, makar malo boljim. Poljska ne bi srušila komunizam da nije imala (i) slobodoljubive umetnike.
Od Mickjeviča do naših dana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
