Priča kaže da je pre vek i po Grigorije Ćirić, paor iz Ostrova, kupio parče zemlje na obali Dunava. Nije Grigoriju zemlja trebala što ju je malo imao, ljubav je bila razlog. Ljubav prema konju, Vilmanu. Zakoni važe za ljude, ali i za konje. Austrougari, onako „švapski“ pedantni, doneli su zakon koji je nalagao da se svaki isluženi konj mora predati strvoderima. Grigoriju je bilo žao vernog Vilmana. Zato mu je kupio ono parče zemlje pored reke, tu ga je doveo, poljubio i ostavio. Da sačeka svoju sudbinu.

Grigorijev primer kasnije su sledili i drugi ostrovački paori sa svojim ostarelim atovima. A mesto na kome je Vilman skončao dobi ime „Konjsko groblje“.

– Volim konje. Nekada sam bio i član konjičkog kluba- priča Sima Milojevićdok u jednoj ruci, smrznutim putem nosi kofu vode.

– I, nije ovo baš pravo groblje. Samo se tako zove- ‘’ konjsko“!

Sima, penzionisani električar, jedan je od trojice stalnih žitelja ‘’ Konjskog groblja“. To mesto u međuvremenu je postalo vikend naselje. Konja u Ostrovu skoro da više i nema. Na ‘’ Konjskom groblju’’ svoju sudbinu čekaju- ljudi.

Miodrag Joksimović, poznatiji kao Mića Julka, čuveni požarevački fotograf i dugogodišnji fotoreporter lista „ Rečnaroda“ sada na „ Konjskom groblju“ pozajmljenim fotoaparatom slika Dunav, brodove i topoljare.

– Umorio sam se od ljudi. Sad sam tu, družim se sa prirodom i slikam ono što ja hoću. Dok sam bio fotoreporter morao sam da slikam šta su drugi hteli.

Mića je u Požarevcu ostavio porodicu. Dom mu je kućica na samoj obali Dunava. U njoj su krevet, ulubljena peć, radio i sijalica vezani na akumulator, i knjige.

– Nije baš da se ni sa kim ne družim.Vidiš knjige. Sa njima najlepše razgovaram .

Ostavio senu zbog Dunava

Mići knjige iz kostolačke biblioteke donosi Šarlo, treći stanovnik „Konjskog groblja“. On je jedini u „ voznom stanju“- ima automobil !

Mladen Stojaković, zvani Šarlo, Požarevljanin, ceo svoj radni vek, što je, kako kaže „samo“ četrdeset godina, proveo je u Francuskoj. Radio je tamo svakakve poslove, samo ne svoj. Jer, Šarlo je- aviomehaničar. Iz grada svetlosti, Pariza, došao je da živi na mestu gde nema struje. Ostavio je Senu zbog Dunava.

– Oduvek sam maštao da imam svoj mir. Da živim kraj Dunava. Ovde sam došao da produžim sebi život.

Šarlo je sebi na „Konjskom groblju“ izgradio drugi dom, iako ima porodicu u Požarevcu i suprugu u Kraljevu koja ga povremeno obilazi. To su dve kućice, lepo uređene.U jednoj su „dnevni boravak“ i kuhinja. Druga je „spavaća soba“. Greje je šporet „smederevac“.Po zidu okačene slike. Na većini je filmska diva Brižit Bardo. Ljudi pričaju a Šarlo niti potvrđuje, niti demantuje, da je francusku lepoticu nosio na rukama. Bio je bolničar u pariskoj bolnici a Brižit je tamo operisala slepo crevo.

– Ja sam bio običan radnik a ona prava dama, lepotica, filmska zvezda. Sad živimo sličnim životom. I ona i ja smo sa životinjama, psima i mačkama- vajka se Šarlo.

Šarlov cimer je Sima Milojević. Živi u jednom sobičku dok ne sagradi sebi kućicu. Simin otac bio je partizan, prvoborac, komandant Požarevačkog partizanskog odreda, Miloje Milojević. Docnije je imao i visoki čin u JNA.

– On je ratovao po šumi, a ja u šumi završio – zaključuje Sima.

Sima je radio kao električar u Fabrici stočne hrane. Fabrika je propala, Sima se penzionisao i došao na „Konjsko groblje“. Porodica mu je i dalje u Požarevcu. Viđaju se, povremeno.

Čovek ti je kao konj

Dnevne aktivnosti i zadatke Sima, Mića i Šarlo podjednako dele. Neko nacepa drva, neko ode po vodu, a Šarlo, pošto je motorizovan, po hranu u prodavnicu u Ostrovu. Dan provode u Šarlovom „dnevnom boravku“. Zbog uštede drva.

– Ne volim da idem u Požarevac- kaže Mića Julka. – Kako koga sretnem, on počne da mi priča svoje probleme. A ja sam od problema i pobegao na „Konjsko groblje“.

Veče se spušta na Dunav. Sima pali mali agregat, tek dovoljan za sijalicu i televizor. Sprema se večera. Dok se lonac krčka trojica pajtaša ispijaju čašice „šljivke“.

– Nismo mi baš potpuno izolovani od sveta, pratimo dešavanja preko televizije, ali je politika ovde strogo zabranjena – kaže Mića.

– U stvari, dodaje Šarlo, mi se ovde lepo družimo. Zimi je malo dosadno, jer osim nas trojice drugih ljudi nema, ali je leti zabavno. Kuvamo riblju čorbu, družimo se sa vikendašima. Često se šalimo. Kad se čovek smeje i šali, to ga okrepljuje.

Mića Julka važio je za boema i ženskaroša. Samo on zna sa koliko je žena bio ali, kao pravi džentlmen, o tome ne želi da priča. – Gde su sve te žene koje su vas kroz život pratile, pitamo.

– Vole te samo dok si mlad – odgovara Mića. Kad ostariš svi te zaborave, pa i žene.

– Čovek ti je kao i konj. Dok radi, dobar je. Kad više ne može, sleduje mu „konjsko groblje“ – dodaje Sima.

– Misliš da su nam sudbine slične konjskim?- pita Šarlo. – Pa ima tu nečega, ima, ima.

Zima steže „Konjsko groblje“. Šarla, Miću i Simu greju stare uspomene…

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.