Foto: "Baštinik" Istorijski arhiv NegotinIstoričari zabeležili, a mi prenosimo – rudarski je Majdanpek imao železnicu, pre nego što je ova vrsta saobraćaja u Srbiji zvanično proradila. I ne samo to, u ovoj rudarskoj varošici na izmaku 19. veka nastao je „Kralj Srbije“, prva lokomotiva na tlu tadašnje Srbije, pošto je ovde bila prva srpska fabrika lokomotiva i šinskih vozila 1882.
Nije to ništa čudno, ako se zna da je planove o građenju „gvozdenih puteva“ na tlu istočne Srbije pospešivao razvoj rudarstva i metalurgije u 19. veku, a tu je Majdanpek bio nezaobilazna stanica.
Ova rudarska varošica u svojoj je istoriji novi polet doživela 1882, kada su rudnik i topionica došli u ruke engleskog društva „Holovej“, vlasnika Džona Holoveja iz Londona.
Srpska vlada svojom je koncesijom na pola veka obavezala društvo „Holovej“ da unapredi posustalu proizvodnju, prerađuje i siromašne rude, da regeneriše i obnovi ranije neplanski posečene šume u okolini.
Da bi sve ovo bilo i ostvareno, umesto konjske vuče bila je neophodna parna železnica, kako za potrebe unutrašnjeg rudarskog transporta, tako i za prevoz drveta iz državnih šuma koje se koristilo u topionicama.
Džon Holovej je zbog svega ovoga odlučio da sagradi prvu rudarsku prugu u Srbiji dugu 14 kilometara, koloseka širokog 600 milimetara, gde bi se umesto ljudske i konjske snage, koristila lokomotiva za vuču.
Ali je u Evropi toga doba bilo svega nekoliko fabrika koje su proizvodile lokomotive.
Majdanpek nije imao nikakav izlaz na Dunav gde bi brodom bile prevezene lokomotive, pa se kao ozbiljan, nametnuo problem kako te lokomotive od Donjeg Milanovca i obale Dunava dopremiti do Majdanpeka.
Jedino rešenje bilo je da se lokomotive prave u Majdanpeku.
U ovu se avanturu Englez upustio znajući da je Majdanpek u to doba pored dobre livnice imao i solidnu mašinsku radionicu, kao i dobre majstore, uglavnom strance.
Tako su brodom iz Engleske u Donji Milanovac početkom 1882. stigli vitalni delovi za lokomotive.
Volovskim zapregama i kolima u Majdanpek dopremljeni osovinski slogovi, kretne poluge, parni cilindri, manometri i još neki sitni delovi za dve locomotive, dok su oni drugi potrebni delovi izrađeni u majdanpečkim livnicama i mašinskim radionicama.
Lokomotiva No1 koja je nazvana „Kralj Srbije“, a od milošte kasnije nazvana „Milan“ po Milanu Obrenoviću, potpuno je bila završena u maju, a kako su istoričari pomno zabeležili, „toržestveno“ je osvetio episkop negotinski Mojsije.
U godišnjaku Istorijskog arhiva u Negotinu, „Baštiniku“ zabeleženo je još da je ova lokomotiva „s tog svečanog čina provozala“ (pruga je ranije završena), sa četiri teretna vagona, takođe izrađenih u ovoj majdanpečkoj radionici, do Velikih livada na reci Šaškoj.
Lokomotiva je, kažu, bila okićena cvećem, a na njoj su se vijorila i dva barjaka – srpski i engleski. Putnici su morali da sede u otvorenim vagonima, na improvizovanim klupama, ali im to svakako nije smetalo, jer je brzina bila uglavnom manja od 15 kilometara na sat.
Svi su se čudili ovoj vatrenoj aždaji, koju je i sam rimski papa anatemisao, neku deceniju ranije.
Bilo kako bilo, „Kralj Srbije“ ili „Milan“ prva je lokomotiva na tlu Srbije, a relativno brzo, novembra iste godine, dobila je društvo u lokomotivi No2 ili „Nataliji“ koja je takođe puštena u saobraćaj.
Prva rudarska pruga u Srbiji za parnu lokomotivsku vuču, sa čitavim voznim parkom urađenim u Majdanpeku, korišćena je do 1914.
Lokomotive „Milan“ i „Natalija“, sa 18 dvoosovinskih otvorenih teretnih vagona u unutrašnjem transportu majdanpečkog rudnika korišćene su sve do 1955.
Kompletirana i konzervirana lokomotiva „Milan“ danas se nalazi u muzejskoj postavci u Požegi kod Užica, pod nadzorom Železničkog muzeja u Beogradu.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
