Mistična fascinacija

Vagner je kompozitor, dramski pisac, pesnik, spisatelj, pozorišni režiser i dirigent. Njegove muzičke drame spadaju u najznačajnija dela evropske muzike devetnaestog veka. Vagner je uvođenjem dramskih radnji u Gesamtkunstwerk – „sveukupno umetničko delo“, odnosno pisanjem dramskog teksta, muzike i preciznih režijskih instrukcija, preobrazio način izražavanja u romantičarskoj muzici, kao i teorijske i praktične osnove opere. Bio je prvi kompozitor-osnivač festivala „Festspiele“, u posebno za tu svrhu smišljenom muzičkom pozorištu, nazvanom „Bayreuther Festspielhaus“. Njegove inovacije u harmoniji imale su ogroman uticaj na razvoj muzike u moderni. Svojim spisom „Das Judenthum in der Musik“ – „Jevrejstvo u muzici“ uključio se u struju fatalnog antisemitizma u Nemačkoj. Legendarni muzikolog Carl Dalhaus pisao je da je o Vagneru do te mere sve rečeno da je nemouće bilo šta dodati. Samo je još o Isusu Hristu i Karlu Marksu pisano u toj meri.

Povodom ovog dvostrukog jubileja Riharda Vagnera (1813 – 1883) – o kompozitorovoj dvestagodišnjici rođenja i stotridesetgodišnjici smrti – objavljeno je mnoštvo novih biografija, monografija i studija i nekoliko ponovljenih izdanja.

Muzikolog na univerzitetu u Cirihu, član Academia Europae iz Londona i Akademie für Mozartforschung iz Salzburga Laurenz Lütteken (Hrsg.) priredio je knjigu Wagner-Handbuch, Bärenreiter/Metzler u kojoj je sabrano 60 članaka o osnovnim aspektima Vagnerovog opusa iz pera pedesetoro internacionalnih specijalista. U središtu stoji portret Vagnera kompozitora, pisca, pesnika, režisera, dirigenta i organizatora u političkom, kulturno-istorijskom i muzičkom kontekstu. Priređivači Eckehard Kiem/Ludwig Holtmeier (Hrsg.) u knjizi „Richard Wagner und seine Zeit“, Laaber Verlag, pišu o Vagneru i njegovom vremenu i kritički osvetljavaju različite fasete njegovog opusa. Knjiga Martina Gregora-Dellina: Richard Wagner: Sein Leben. Sein Werk. Sein Jahrhundert. Piper, München. Reč je o popularnoj biografiji „Standardwerk“ koja objedinjuje naučnu normativnost i pristupačnost širokoj publici. Ovo je možda idealna propedeutička lektira koja zadire u kompleksno preplitanje biografije i dela Riharda Vagnera.

Nemci su na nekakav mističan način fascinirani Vagnerom, mnogo više no Italijani Verdijem. Upravo je objavljen zanimljiv dvostruki portret Eberharda Štrauba pod naslovom Eberhard Straub: Wagner und Verdi. Zwei Europäer im 19. Jahrhundert. Klett-Cotta, Stuttgart. Štraub nastoji da ovim dvostrukim portretom osvetli zajedničke odlike dvojice velikih nacionalnih kompozitora. Izvestan kliše o antipodima – Verdi , latte-macchiato kompozitor i Vagner, ronilac u tamne dubine harmonije, određuje i psihologiju prijema od strane publike. Štraub osvetljava unakrst odlike svojih junaka – sa jedne strane okretnog Vagnera, niskog rasta – samo metar i 52 cm – vazda u bekstvu, u finansijskim peripetijama i ljubavnim aferama, sa druge pak Verdija, Italijana plavih očiju koji je prvu ženu izgubio veoma rano, sa drugom bez skandala i ljubavnih afera bio srećan, izuzme li se pozna i veoma diskretna afera sa jednom operskom pevačicom. Na jednoj strani Vagnerova Villa Wahnfried sa tamnom nemačkom sudbonosnom tragikom, na drugoj Verdijeva seoska vila u Sant'Agata, uređena sa stilom i ukusom. Na Verdijevom lombardijskom imanju je jabučar, koji je on sam posadio, a tehniku navodnjavanja sam izumeo. Verdi bi rado bio žitelj na selu da ga očekivanja italijanskog društva nisu prinuđivala na ulogu elegantnog Italijana, sa crnim frakom, cilindrom i belim svilenim šalom. A Vagner? Sa smešnom somotskom beretkom, mondenskim jaknama od svile i dugmadima koja su se bojom slagala sa postavama, sa sklonošću ka ekstremima i idiosinkrazijama.

Ipak, obojica su Evropljani. U svojoj knjizi o Vagneru Axel Brüggemann: Genie und Wahn. Die Lebensgeschichte des Richard Wagner. Beltz, Weinheim. , nalazi da obojica imaju temelje u evropskoj kulturnoj istoriji, da su se obojica bavili muzikom kao Evropljani, jer muzika je pramit o spoju i jedinstvu ljudi i nacija, iako je Vagner živeo kao Nemac, a Verdi kao Italijan, što se i iz njihove muzike može čuti. Legendarni italijanski dirigent Arturo Toskanini je jedared tvrdio „da su kojim slučajem Tristan i Izolda Italijani, imali bi već na kraju drugog čina sedmoro dece. Budući da su pak Nemci, oni i dalje o tome diskutuju“. Opere ove dvojice kompozitora su izvođene širom Evrope. Vagner je, kao Ahasver, bio u postojanom bekstvu bilo kud, od revolucionarne prošlosti ili dugova, a Verdi je bio tipičan Italijan, koji je jedno vreme bio i član parlamenta. Verdi je bio imućan i znao kako da sa novcem postupa, Vagner je pak živeo na velikoj nozi, ali je zato zavisio od apanaža i subvencija, da bi materijalno opstao. Štraub vidi izvesnu zluradost Verdija u odnosu na Vagnerove neuspehe, ljubomoru na njegove uspehe, neiskrenost povodom Vagnerove smrti, iako za to ne postoje pravi dokazi. U ogromnom broju (dvadeset hiljada) Verdijevih pisama o takvoj surevnjivosti ne može biti reči. Da li je Verdi uopšte imao razloga da bilo šta o Vagneru kaže? Naravno, da. Vagner je muziku do te mere radikalno promenio da se Verdi, ostavši nekoliko godina neproduktivan, pitao na koji način treba belcanto naknadno da afirmiše. Dokaz je indirektan – njegove poslednje tri opere, komponovane posle Vagnerove smrti, zvuče drugačije: očito da se Verdi dublje bavio Vagnerovom muzikom no što to na prvi pogled može izgledati. Straub, kao i mnogi drugi Vagnerovi biografi, tvrdi da je Vagner bio nepojamni genije, što se u njegovom celokupnopnom kompozitorskom opusu čuje.

To što nas pri fenomenu vagnerijanizma opterećuje sastoji se u „Vagnerovom antisemitizmu“, odnosno Vagnerovom pozorištu kao „nacionalnoj svetinji“. Bajrojt pod nacionalsocijalističkom zastavom, sa firerom Adolfom Hitlerom na prozoru „Festšpilhauza“, „Od Vagnera do Hitlera“ – takvi sudovi su do danas opšte mesto u nerazmrsivom klupku psiholoških predubeđenja i (pseudo)istorijskih klišea koji se – sa pravom ili ne – pripisuju delu i ličnosti Riharda Vagnera. Neprozirne naslage kontroverzne materije o tom pitanju podstakle su autora Bermbaha da se poduhvati Herkulovskog zadatka da u Augijevoj štali raščisti i uspostavi red u razlikovanju načina na koji su život i delo Riharda Vagnera prihvaćeni u Nemačkoj. Bermbah je osnivač i izdavač internacionalnog časopisa „Wagner spectrum“. Pred nama je pažnje i pohvale vredna studija – Udo Bermbach: „Richard Wagner in Deutschland. Rezeption – Verfälschungen“, Verlag J. B. Metzler Stuttgart/Weimar. Bermbah u njoj najpre nastoji da osvetli idejne dominante najvažnijih Vagnerovih biografija. On nam nudi ogroman broj biografskih radova u rasponu od „Prvog svetskog rata“ preko „Trećeg Rajha“ do „Novog Bajrojta“, odnosno od Kozime Vagner, Ernesta Njumana i Karl Fridrih Glazenapa (1877) do Kurta fon Vesternhagena (1956) , ilustrujući kulturno-konzervativne, kulturno-nacionalne, rasno-nacionalne i najzad nacional-socijalističke varijante Vagnerovih biografija i i ideološko-biografske ključeve njegovog dela. Takvo metodološko šarenilo je vladalo do kasnih sedamdesetih godina prošlog veka. Biografija fon Vesternhagena je bila više puta objavljivana do 1979. godine. Tek je 1980. godini , objavljivanjem biografije Martina-Gregora Delina (i pre nje biografije Hansa Majera iz Istočne Nemačke) „slika Vagnera“ bila revidirana i upotpunjena. Autor je akribično zaronio u opsežni arhivski materijal časopisa i u „Bayreuther Blätter“ u kontinuiranom luku od 1878. do 1938. U člancima Hansa fon Volcogena i Hjuston Stjuart Čemberlena autor je pratio nastanak „arijskog hrišćanstva“, kao i širenje i procvat nacionalsocijalističkog jezičkog „braon đubreta“. Bermbah analizira i Hitlerove izjave o Vagneru i konstatuje ogromnu diskrepantnost između „službe nacional-socijalističkoj ideologiji“ i Vagnerovih umetničkih vizija. U ovim pasažima je Bermbah beskompromisni apologet Vagnera. Bermbah obnavlja autentičnu sliku Riharda Vagnera čije delo, po njegovom dubokom ubeđenju, stoji iznad političkih međa i ideoloških horizonata, čija umetnost nadmaša i nadilazi svaku politiku. Tek će autori kao što su Teodor Adorno, Hans Majer, Ernst Bloh i režiseri poput Fridriha, Herca, Kupfera i najviše Patrisa Šeroa, Vagnerovo delo protumačiti i prihvatiti u svoj njegovoj umetničkoj širini i kompleksnosti, kao i nepatvorenoj poruci. Bermbahove istančane analize pokazuju u kojoj meri ideološke premise jednog dela mogu voditi u izopačena (falsifikovana) tumačenja. Na tom putu kroz pustolovne predele tamnih nizija nemačkog duha, Bermbah je predstavio fatalne zablude u istoriji Bajrojta kao kulturne institucije svetskog ranga i ugleda. Ovo delo je ujedno i fascinirajuća višestrana panorama kulturne istorije Nemačke i predstvalja najiscrpniju tematizaciju protivrečnih prijema Vagnerovog dela u u nemačkoj istoriji. Ono je i Herkulovski poduhvat kojim je iz Augijeve štale razbacane periferne građe izrasla jasna i pregledna slika, a kritika predstavljena ne samo u hronološkim, već i u svim pobočnim linijama.

Vagner ne ostavlja nikoga ravnodušnim, o njemu se u načelu sudi pro et contra , te i u knjigama o ovom jubileju dominira ambivalentnost. U knjizi koju je isti autor Udo Bermbach: Mythos Wagner. Rowohlt, Berlin, objavio, reč je o Vagneru kao mitu, ne samo među Nemcima. Već više od 150 godina njegovo delo i život imaju ogroman i magičan uticaj na kulturu, društvo i politiku. Vagnerov revolucionarni teatar osvetlio je provalije moderne duše i postavio osnove političkim utopijama, izlažući kapitalizam naknadnom preispitivanju. Njegov tvorac objekt je idolatrije ogromnih razmera. Istovremeno, Vagner je u središtu bulevarske štampe. Mit živi. Udo Bermbach, jedan on najeminentnijih poznavalaca Vagnerovog dela, povlači bilans nakon višegodišnjeg istraživanja. Na primeru etapa u Vagnerovom životu i delu, autor pokazuje kako je iz samostilizovanja, politike i računa rođen mit: kako je revolucionar Vagner prerastao u nacionalnog umetnika i kako je Bayreuth postao „supstitut monarhije“ – „Ersatzmonarchie“, odnosno topos pokloničkih poseta nemačkih kancelara i internacionalnih državnika.

Kerstin Decker, autorka knjige Nietzsche und Wagner. Geschichte einer Hassliebe. Propyläen, Berlin ističe da su ova dva velikana sebe smatrali genijima i da su obojica su stvorili grandiozna dela. Jedan je odredio put muzici, drugi je napravio revoluciju u filozofiji 19. veka. Kada su se Vagner i Niče 1868. prvi put sreli, nastao je gotovo simbiotički odnos, koji se iz velikog afiniteta, preko gorke surevnjivosti, sunovratio u otvoreno neprijateljstvo.

U knjizi glavnog muzičkog kritičara londonskog Evening Standard i izdavača Wagner Journal Milingtona – Barry Millington: Der Magier von Bayreuth. Richard Wagner – sein Werk und seine Welt. Primus, Darmstadt, autor detaljno analizuje 13 opera koje predstavljaju srž Vagnerovog kompozitorskog opusa. Istorijski snimci operskih postavki reprodukovani su naporedo sa savremenim postavkama, čime je omogućen paralelni uvid u estetske mene i shvatanja scenografije. I ovde je na delu pro et contra scenario: Mag zvuka, ikona, reformator muzike, najveći kompozitor filmske muzike (pre nastanka filma!), – i sveprisutna slika narcističko-vlastoljubivog ekscentrika.

Teatrolog iz Minhena Jens Malte Fischer u knjizi: Richard Wagner und seine Wirkung, Paul Zsolnay Verlag, nastoji da opiše diferencirane slojeve prijema Vagnerovog kompleksnog opusa. Iovaj autor ističe da Vagnerovo delo do danas stvara razdore.

Među svim novim knjigama o Vagneru posebno se ističe Martin Geck: Wagner. Siedler, München. Geck ne želi ništa da demistifikuje, već sebe i nas pita šta je zapravo u Vagnerovoj muzici do te mere fascinirajuće: „Šta nas u Vagneru privlači, a šta odbija?“ Gek piše u duhu Waltera Benjamina o fascinacijama i užasavanju, o onome što poznati nemački muzički kritičar Joahim Kajzer zove „Amfortasova rana“ – što je metafora za našu ljubav prema Vagneru. Po svoj prilici ne vidi se kraj biografskoj i muzikološkoj produkciji o ovom muzičkom geniju.

Vagner u Srbiji

U periodu od 1923. do 1976. godine, publika je imala prilike da se upozna sa glavnim Vagnerovim delima. Prva Vagnerova opera izvedena na sceni beogradskog Narodnog pozorišta bila je „Leteći Holanđanin“. Ova opera je izvedena 6. novembra 1923. godine, u režiji Teofana Pavlovskog. Naslovnu ulogu u ovoj operi pevao je Georgij Jurenjev, a Vladimir Zagorodnjuk je radio scenografiju. Petnaest godina nakon premijere, „Leteći Holanđanin“ je ponovo postavljena u Narodnom pozorištu 6. maja 1938. godine. Dirigent je opet bio Ivan Brezovšek, režiser Erih Hecel, a hrvatski bariton Milan Pihler pevao je ulogu Holanđanina. Opera je izvođena još nekoliko puta, u toku 1945. i 1946. godine, ali bez mnogo uspeha. Opera „Loengrin“ premijerno je izvedena 24. juna 1926. Scensku režiju je radio dobro poznati pozorišni reditelj Branko Gavela. Nova postavka „Loengina“, koja je prikazana svega dva puta, izvedena je prvi put 20. novembra 1930, u režiji Zdenka Knitla. U oba izvođenja u naslovnoj ulozi bio je Erik Enderlajn, poznati nemački tenor. Opera „Loengrin“ je i poslednja Vagnerova opera postavljena u Beogradu, 11. oktobra 1976. godine, u režiji Mladena Sabljića. Vagnerova opera „Tanhojzer“ premijerno je izvedena 16. novembra 1934, u režiji Eriha Hecela. Dirigent je bio Ivan Brezovšek, a Mario Šimenc je pevao glavnu ulogu. Prvo izvođenje je bilo planirano za prvu polovinu oktobra, ali je moralo da se odloži zbog atentata na kralja Aleksandra u Marseju.

Tokom nemačke okupacije Srbije postojali su planovi da se postavkom „Letećeg Holanđanina“ obeleži stogodišnjica premijere te opere u Drezdenu (1843), ali oni nisu ostvareni. U toku tog perioda, Vagnerova muzika se mogla čuti samo u baletu „Bahanal“ na muziku iz „Tanhojzera“ (premijera 15. decembra 1943). Autor koreografije bio je Miloš Ristić. M. B.