Mogućnosti Zvezde: Kome treba bioskop?

Drugim rečima, suvislo je pitati se kakve su čije fantazije oko bioskopa Zvezda, odnosno, zbog čega ko misli da je okupacija bioskopa Zvezda potrebna ili nepotrebna? Postoje protivnici i navijači, postoje komunističke i kapitalističke poruke koje se iz tog bioskopa šalju, vlastoljubive i anarhističke, radikalne i reformske, pasivne i agresivne, za vlast i protiv vlasti… Šta je tu na stvari?

Padaju Zvezde: Tri uzroka okupacije

Ponoviću ono što sam pisao u prethodnom tekstu na ovu temu, Film je politika, bioskop je društvo: da je reč o političkoj i društvenoj debati, čak borbi, koja je otpočela na poligonu kulture. Kao osoba koja je otpočetka, u velikoj meri, nastupala iz dvostruke pozicije, najpre unutar Zvezde, ali s namerom da misli i o spoljašnjim procesima oko Zvezde, pisao sam nakon dve nedelje da se u razvoju okupacije stvara prelomna tačka, i pokušao da definišem svoju poziciju. Sada takođe smatram da je, nakon ravno dva meseca, došlo do druge prelomne tačke. U prenesenom smislu, a za mene lično možda i u doslovnom, smatram da je sada važno izaći iz Zvezdei započetu političku i društvenu debatu nastaviti spolja. Ovo, dakle, nije uskraćivanje podrške i napuštanje ekipe, već samo dobronameran pokušaj analize zarad budućih koraka.

U tom smislu,čini mi se da postoje tri uzroka koji su različite ljude doveli u ruinirane prostorije bioskopa.

Prvi uzrok su katastrofalne posledice privatizacija. U pitanju je šira priča o brutalnim i često nelegalnim prebacivanjima društvenih resursa iz državnih u privatne ruke, pre svega za interese kapitala, a pod izgovorom interesa svih nas. Potom kapital radnicima i društvu daje mrvice, a ostatak vekne ostavlja za sebe, najčešće na osnovu falsifikovanog argumenta veće sposobnosti. Ta priča još uvek traje na sličan način, i sa sličnim sižeom, te samim tim njena kriminalna istorija, uprkos obećanjima, nije istražena ni rešena na zadovoljavajući način. Tu su radnici Beograd filma primer koliko-toliko uspešne borbe da se barem korupcija otkrije i ostvare radnička prava, ako se već ne mogu sačuvati vlasničke i upravljačke pozicije u preduzeću.

Drugi uzrok je kriza upravljanja u institucijama, u ovom slučaju kulture. Na jednoj strani je državno upravljanje po principu partijskih upravnih odbora i direktora, a na drugoj tržište i javno-privatna partnerstva, koja najčešće funkcionišu, ponovo!, po principu prevashodnog interesa bizinismena, čak i kada ekonomsku logiku skrivaju dobročinstvimaza sve nas(tu su jako popularno sredstvo kulturni programi za decu). Uski interesi jednih ili drugih, sprega države i privatnika, često korumpirana ili suštinski otimačka, no uredno upakovana u zakon, doveli su do toga da mnogi kulturnjaci ne osećaju da imaju šanse u kulturi kojom se na taj način upravlja.

I treće, čini mi se da jereč o gubitku društvene kontrole nad radom vlasti, gubitku ideje transparentnog upravljanja u ime društva, a potom i, kod radikalnijih zastupnika ove ideje, društvenog, horizontalnog, egalitarnog (samo)upravljanja sa široko shvaćenim levim političkim predznakom. Tu je reč o skromnom povratku re-politizacije jedne ideje upravljanja i organizovanja, koja je, kako dobro znamo mi iz Jugoslavije, napunila dvadeset pet godina potpune marginalizacije, iako je, u obliku participatornog demokratskog upravljanja, u korporativnom svetu postala popularna i ocenjena kao izrazito produktivna po firme (u tom obliku je, naravno, lišena ideje komunizma).

Oko prve dve stvari, a možda čak i oko ove treće ideje, okupili su se zainteresovani pojedinci, umetnici raznih fela, pankeri i šminkeri, leva inteligencija i tzv. progresivni delovi srednje klase, studenti (uglavnom društvenih i umetničkih fakulteta), bivši radnici Beograd filma, radnici drugih obezvređenih firmi, beskućnici i proleteri svih vrsta, organizovane grupe koje su imale znanje o napuštenim prostorima, slučaju privatizovanih bioskopa i sudbine radnika po drugim preduzećima privatizovanim na sličan način, ali i predstavnici vlasti i filmskog i kulturnog establišmenta. Svi su se okupili oko tri pomenute ideje, no nakon desetak dana prakse bilo je jasno da nisu svi imali istu viziju šta treba da bude rezultat pretresanja tih ideja i fenomena.

Čija je, ono, Zvezda?: Kapitalistički bioskop između države i tržišta

Razmotrimo najpre prvi problem, onaj privatizacijski, i to baš na primeru bioskopa. Nedavno je izbio konflikt filmskih biznismena oko multipleksa u TC Ušće na Novom Beogradu. Preduzetnici su izjavljivali da samo taj jedan bioskop ostvaruje od 25% do 35% ukupnog prometa bioskopskog tržišta u Srbiji. Nakon što se slovenačka firma Kolosej povukla, najveći igrač postao je austrijski Cineplexx, a multiplekse gotovo isključivo vode privatne firme. Ipak, prostori sa više bioskopskih sala postoje samo u gradskim kulturnim centrima – u kojima često i ne funkcionišu primarno kao bioskopi.

Tako je, prema zvaničnim podacima, oko 70% bioskopskih sala još uvek u vlasništvu države. Kada ste preduzetnik, bavili se filmom ili nečim sličnim, logično je da ćete upravo te sale smatrati ogromnim resursom koji treba dobiti da biste uvećali profit. I da ćete na sve načine pritiskati onoga ko vam resurs može ustupiti i pri tom umanjiti cenu otkupa/zakupa i iznos ulaganja – a to je, u ovom slučaju, najveći privatnik poznat po sumnjivom imenu država. (Napominjem da ne govorim naprosto o logici kapitala niti o teorijama zavere: planovi privatnih firmi o obnovi bioskopa već su predstavljeni javnosti, a pojedini viđeni producenti i autori neuvijeno su rekli na koji način im to ide u korist. Igra oko prestola još uvek je fer, jer jedna strana je jasno rekla šta hoće i šta namerava.)

Dovoljno je pogledati slučajeve bioskopa na Novom Beogradu i u Nišu, borbu po malim mestima za mesto direktora kulturnog centra ili festivala, koji najčešće treba da privatnim firmama omogući deo kolača prilikom organizovanja programa, itd. Uostalom, odličan primer je privatizacija Beograd filma, u kojoj su bioskopi prodati da bi se otvorili supermarketi i restorani, jedan je izgoreo u požaru koji je podmetnula nevidljiva ruka tržišta, ali jedan se renovira da bi, po najavama vlasnika, postao baš bioskop i time se oprao imidž kockarnice u prizmlju, dok su drugi zapušteni jer biznismen nema para, no samouvereno tvrdi kako nema ništa protiv da te nekretnine ponovo postanu bioskopi i tako se oplemeni kulturni život grada – samo da se njemu plati njegovo (ako je uopšte njegovo).

Tu nastaje, u stvari,glavna muka za vlast: na koji način treba vratiti te bioskope, čiji oni treba da postanu, i sa kakvom upravom? Vlast je, zapravo, već podržala scenario povratka, dobro pazeći da se ne istrči sa odgovorima. Iako patetična i deklarativna, bez konkretnih a principijelnih rešenja, vlast je dopustila usamljene glasove koji su predložili nacionalizaciju bioskopa, kako bi se ispravila „greška države“. Na šta je postavljeno suvislo pitanje: zašto ne nacionalizujemo sve fabrike propale greškom države? Poljoprivredne kombinate? Banke? Zašto su bioskopi povlašćeni?

Meni lično zabavno je slušati kako su takve ideje i izrazi, poput „nacionalizacija“ i „pljačkaška privatizacija“, postali normalni u medijima, nakon što su bili psihodelične šifre čudaka sa levičarske scene. (Doduše, nije mi drago što ih najglasnije izgovara lažna levica koja ima socijaldemokratsku ambalažu u marketingu, a sasvim suprotan sadržaj u stvarnosti, ali eto, pomenuti čudaci delom su i sami krivi za taj slučaj; zato, kume, daj šta daš). Prijatno je gledati male od palube, menadžere, sekretare i ostale vezne igrače u igri koju David Harvey zove „akumulacija otimanjem“, pa na posletku i samog premijera, kako ne žele da se konfrontiraju sa mladim pristojnim umetnicima i studentima, jer znaju da im je to loše po imidž. Međutim, nismo čuli mnogo važniji odgovor nadležnih. Dobro, podržaće jauke mladih, učiniće sve, naći će rešenja da vrate bioskop građanima. Ali kako? I ko su to „građani“ kojima ga treba vratiti? Građani u publici ili građani u upravi? I građani, da prostite na izrazima, kojeg klasnog statusa?

Ukrotiću zvezdano jato: Ekonomija želja i želje ekonomije

Ekonomska logika se možda stvara na pijaci, ali ona često u praksi postane pijačarska: uzmi pare danas, jer sutra možda nećeš moći. Upravo je tu interes vlasnika sredstava za proizvodnju i distribuciju filma. Ubedi državu da su bioskopi preko potrebni, da u njih uloži novac iz budžeta i evropskih fondova, a potom joj se nametni prilikom deljenja zarade. Pa nek traje koliko traje.

Zato uvek čujemo filmsku elitu, one koji su u budžetu filma „iznad crte“, kako povremeno govori u ime filmskih radnika, onih „ispod crte“, ali nikada zaista ne uvažavanjihov položaj. Kada ih i pomene, čini to iz vizure direktora i nosilaca autorskih prava, pa rasvetljivači, čistačice i kino-operateri u toj optici postaju lenji, neodgovorni i nesposobni za upravljanje, a kamoli vlasništvo, obični saboteri izvrsnog proizvoda glavnih autora čiju viziju u stvari prenose. Zato oni ispod crte, naravno, zaslužuju jedino mrvice, na kojima treba i da budu zahvalni. Filmska srednja klasa – kritičari, novinari i akademski proučavaoci – dobri su samo ako rade u korist vlasnika, na promociji i prodaji proizvoda. Inače su neprijatelji. Strukturalna dinamika je ista u filmskoj, kao i u drugim industrijama danas, ali se o tome unutar kinematografskog esnafa, i kulture uopšte, retko priča, najčešće da se ne bi talasalo, jer tako se često gube privilegije, poznanstva, povremeni i privremeni poslovi.

Sličan fenomen skretanja s teme i pacifikacije problema pojavljuje se i u diskusiji o upravljanju institucijama kulture. Vlast je odmah zaigrala na kartu sukoba generacijau umetnosti – nezadovoljni mladi dolaze i žele da poboljšaju sistem u kulturi. Čini mi se da igranje na tu kartu u ovom trenutku može biti autentično i istinito samo ako je povezano sa trećim uzrokom okupacije, koji je i Alen Badju pomenuo prilikom posete Beogradu (uključujući bioskop Zvezda): idejom stvaranja novih, kolektivnih, otvorenih i drugačijih oblika udruživanja, vlasništva i upravljanja, različitim od postojećih, dominantnih oblika, koji se zasnivaju na klasnoj podeli i piramidalnoj raspodeli moći. Dapače, zaustaviti se na pitanju sukoba generacija u kulturi, bez ideje povezivanja po liniji otpora dominantnoj ideologiji, znači zapravo otpisati one koji dele isti, pauperizovani položaj, uključujući i mlade ali i stare radnike ukulturi, i naprosto dovesti drugu, mlađu generaciju u iste strukturalne odnose eksploatacije i samoeksploatacije kakvi svuda vladaju. To znači ne promeniti, suštinski, ništa, a čak ni ne govoriti o tome znači gurati neugodno pitanje pod tepih, što takođe služi istim starim igrama kapitala. Kako je u vrlo poučnom tekstu ukazao Primož Krašovec, analizirajući slučaj ljubljanskog Kina Šiška, alternativni umetnici i slobodni kreativci često samo eksperimentišu dok kapital čeka u pozadini da vidi hoće li uspeti. U slučaju da uspeju, tvrdi Krašovec, čeka ih samo par godina kulturnog delirijuma, a potom se autonomna kultura komercijalizuje. Ukoliko ne uspeju, to postaje „dodatni argument da autonomna kulturna produkcija ne funkcioniše i razlog za nasilno uvođenje tržišnih mehanizama, dok će u tom eksperimentalnom procesu uspostavljena tehnička i socijalna kulturna infrastruktura jednostavno biti privatizovana.“¹

Za Novi bioskop Zvezda tu se javlja niz dodatnih pitanja. Zašto nadležne institucije – gradska i republička vlast, pre svih, još nisu ponudile konkretna rešenja (iako rešenja postoje)? Postoji li organizacija koja bi mobilisala građane da oslobode bioskop, koji su rizici takve mobilizacije, i kakva bi to organizacija bila? Da li će od bioskopa stvoriti mesto konzumacije ili mesto socijalizacije, kritike i akcije?

Prema tome, kao i u slučaju fenomena privatizacije, ekonomija željeulazi u odnos sa strukturalnim željama ekonomije, i obe nastoje da vrate bioskope. Ključno pitanje je da li će se te dve želje sukobiti, ili će ići ruku pod ruku. Zasad, čitava situacija radi za krupne igrače koji tu strukturu kontrolišu i od koje očekuju profit. U šta god da se pretvori bioskop Zvezda, pitanje je ko će biti vlasnik a ko upravljač, i po kojim pravilima igre. Sad kada sam, da još jednom zloupotrebim Badjua, izašao iz kapitalističkog bioskopa na ulicu, čini mi se da ću izaći levo, ali da ću razmisliti želim li ponovo u istu salu.

Za početak, čini mi se da vidim kako se priprema film i kome treba bioskop. Pogledajte i vi. Da posle ne bude kako niko nije čitao scenario.

1Primož Krašovec, „Never Trust a Hipster: Kritika kreativnog malograđanstva i koncepta nove klase“, u: Miloš Jadžić, Dušan Maljković i Ana Veselinović (ur.), Kriza, odgovori, levica: prilog za jedan kritički diskurs, Beograd: 2012, str. 235.

Diskusija o Nacrtu zakona o spomen obeležjima

Petak 23. januar 2015. godine u 18.00h; Učitelj neznalica i njegovi komiteti; Resavska 21, stan br. 5, Beograd; Učitelj neznalica i njegovi komiteti pozivaju vas na diskusiju o Nacrtu zakona o spomen obeležjima MINISTARSTVO ŽRTAVA, ILI PARTICIPATIVNA DEMOKRATIJA

Nacrt zakona o spomen obeležjima, koji je pripremilo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, i koji je do 20. januara u postupklu javne rasprave, treba da reguliše način i uslove pod kojima država Srbija podiže i održava spomen-obeležja. Po našem mišljenju ovaj Nacrt ne rešava skoro ni jedan od brojnih problema nagomilanih u ovoj oblasti, a predložena rešenja će doneti niz novih problema.

Učitelj neznalica i njegovi komiteti su, delom u saradnji sa udruženjem Srpski veterani Srbije i delom samostalno, podneli Ministarstvu više predloga za izmene Nacrta zakona o spomen obeležjima, koje možete pročitati na http://www.uciteljneznalica.org/item-Poziv%20organizacijama%20civilnog%20dru%C5%A1tva%20-1112.htmPored ovih pojedinačnih predloga za izmene, želeli bi smo da na diskusiji naročito posvetimo pažnju kontekstu u kom se ovaj zakon donosi.

Naime, smatramo da je ovaj nacrt Nacrt još jedan primer loše prakse vlasti u Srbiji da se zakoni koji treba regulišu pojedine kompleksne oblasti pišu na brzinu i bez sveobuhvatne analize svih problema koje zakon treba da reši, jer se zakon zapravo donosi da bi se rešio samo jedan problem u okviru čitave oblasti, problem koji je u tom trenutku zasmetao namerama zakonodavca. Tako je i ovaj Nacrt zakona, koji treba da reguliše čitavu oblast podizanja i održavanja državnih spomen-obeležja, očigledno napisan samo da bi osnažio rad državne Komisije za utvrđivanje koncepta programa Memorijalnog kompleksa „Staro sajmište“, odnosno da bi omogućio vlasti da ovu Komisiju obrazuje i vodi na način koji vlasti odgovara. Dok demokratski svet ide u pravcu omogućavanja aktivnog učešća što većeg broja građana u odlučivanju o politici sećanja, kroz uključivanje akademskog diskursa, civilnog društva iz što više oblasti i kroz javne konkurse za idejna rešenja spomenika, vlast u Srbiji ide ka centralizaciji ne samo politike sećanja, već i čitavog istorijskog narativa radi isključenja svih navedenih pojedinaca i organizacija, do te mere da je praktično imenovala MINISTARSTVO ŽRTAVA: radnici = žrtve tranzicije, borci = žrtve rata i civilne žrtve rata, i sada žrtve fašizma na Starom sajmištu (Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja), i na čelo postavila ministra ovlašćenog da sam, po savetu par izabranih stručnjaka i brojnih državnih službenika, odluči U IME ŽRTAVA, mrtvih i živih, u ime njihovih potomaka i u ime društva.