U opštoj zbrci i trci za golo preživljavanje, u kidisanju na nepostojeća radna mesta, ja, nepodobna građanka ove varoši, raspitah se gde se dobija posao. Uputih se kod predsednika. Najavih se. Sve po propisu, upisaše mi brojeve telefona i sve ostalo. I uđoh.
ON ljubazan, samo što mi ne reče gde sam bila do sad. Ma, opština vapi za takvim kao ja. Obeća mi u startu tri radna mesta. Aaa, možda još neko. Pričam ja, kako su me prognali oni podobni i kako sam uvek u pogrešno vreme bila na pravoj strani, a kafa se hladi…
ON ponosan na svoju kancelariju, premerava je koracima. Ma sve mi čovek obećao. Baš sve. Zaposlismo ne samo mene već i decu. Popih ja onu kafu i sva nevoljna vratih se kući. Pa ja sad mogu da biram, obećao čovek, a to je najteže. Od tada, evo već treća godina, ja svako jutro kao da dajem raport, zovem predsednika. Kada se javi , a to je otprilike tromesečno, obavezno mi zakaže da dođem na kafu. Pijem sve te kafe, i nešto mi se u poslednje vreme manta u glavi. Odem do doktora, visok pritisak, i zakaza mi kontrolu svake sedmice.
Sad opet imam problem… Ma nije u tome kako da svake sedmice pešačim sa jednog na drugi kraj grada. Rekonstruisali nam ulicu do bolnice. Milina jedna, nego kako da kažem predsedniku kako mi smete kafa… Čovek mi dao ovako nezaposlenoj tri nepostojeća radna mesta, a ja tu nešto o pritisku…I još ako mi pozli dok prolazim pored onih koji rade na tim mojim mestima, pa baš sramota, od mene ovakve, nepodobne i nezaposlene. Dali su mi lekove, imam i lepu ulicu za bolnicu,Telekom mi isključio telefon zbog neplaćenih računa, nego mi neprijatno da se predsednik ne uvredi zbog kafe.
Autorka je nezaposlena inženjerka mašinstva iz Nove Varoši
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
