Nacionalizam, ludilo i terorizam

U Engleskoj šesnaestog veka se pojavilo nekoliko novih fenomena koja su drastično izmenila ljudsko iskustvo. Englesko društvo je redefinisano kao „nacija“, odnosno kao suverena zajednica ravnopravnih članova. Tim događajem je započeta era nacionalizma i društvena mobilnost je postala legitimna.

Istovremeno je prvi put primećena posebna vrsta mentalnog oboljenja, koje ćemo mi kasnije nazvati šizofrenijom i depresijom, a koje se razlikovalo od mnoštva već poznatih mentalnih oboljenja. Tako je nastao novi izraz „ludilo“, prva lekarska specijalizacija (kasnije nazvana „psihijatrija“) i poseban zakon koji se tiče „ludih“.

Ludilo se ispoljavalo kroz različite stepene mentalne nesposobnosti, a uobičajeni simptomi su bili hronični osećaj nelagodnosti u okruženju (društvena neprilagođenost), nesigurnost u sebe, oscilacije između samoprezira i megalomanije i ponekad potpuni gubitak identiteta. Samoubistvo je postalo uobičajena pojava, a priroda nasilnog zločina se promenila i jedan novi tip, iracionalan i koji nema veze s ličnim interesima, postajao je sve dominantniji.

Ti fenomeni su bili povezani. Nacionalizam je bio taj koji je mobilnosti davao legitimnost; dva zajedno su stvarala ludilo; a novo mentalno oboljenje se odražavalo u samoubistvu i iracionalnom nasilju.

Nacionalizam je podrazumevao posebnu sliku društva i realnosti u opštem smislu, svest koja će postati kulturni okvir moderne. U svom izvornom engleskom obliku ona je u suštini bila demokratska. Kako se širila, sa sobom je svuda nosila seme demokratije.

Pošto je živu zajednicu predstavljao kao suverenu, nacionalizam je neposredno, ali u znatnoj meri umanjio značaj Boga; čak i kada je bio u kombinaciji s religijom i predstavljen verskom retorikom, u suštini je bio svetovan. Nacionalna svest, koja se bitno razlikuje od suštinski religiozne, hijerarhijske svesti koju je zamenila oblikuje nam danas živote.

Nacionalistički principi ističu pojedinca koji sam sobom vlada, uključujući pravo na izbor društvene pozicije i identiteta. Ali ta sloboda koja ohrabruje i daje pojedincu moć da izabere šta želi da bude, komplikuje kreiranje identiteta.

Pripadnik nacije ne može od okruženja da sazna ko je i šta je, kao što bi to bio slučaj s pojedincem u verskom ili strogo klasno podeljenom poretku, u kojem je pozicija i ponašanje svih određeno rođenjem i božjom voljom. Moderna kultura ne može da nam obezbedi dosledni vodič kroz život kakav ostale kulture daju svojim pripadnicima.

Pošto je istančani osećaj identiteta neophodan uslov za adekvatno funkcionisanje na mentalnom planu, izopačenost identiteta dovodi do osećaja nelagodnosti sa samim sobom i društvene neprilagodljivosti i među onima koji su slabiji dobija razmere kliničkih slučajeva. Upravo se iz tog razloga dodavanje ludosti spisku uobičajenih mentalnih oboljenja poklopio s pojavom nacionalizma. Što je veći izbor definicija identiteta koji društvo nudi i što se njime više insistira na nejednakosti, to je teže u takvom društvu kreirati identitet.

Zato najotvorenije i najslobodnije društvo današnjice – SAD – je vodeće u svetu kada je reč o stopama teških mentalnih oboljenja, pošto je zamenilo Englesku, koja je do juče bilo najotvorenije i najslobodnije društvo.

Većina primera nasilnog zločina koji su počinili mentalno oboleli ljudi zabeležena je najpre u Engleskoj, a potom u SAD.

Prebacivanje krivice za nečiju egzistencijalnu nelagodnost na spoljne faktore je vrsta samoterapije. Pravi se priča, kojom se nečija nelagodnost racionalizuje kao odraz svesti o nekom opštem zlu. Pojedinac zatim može da se pridruži organizaciji koja je posvećena borbi protiv tog zla ili da bude primoran da deluje sam, pa čak da ide dotle da počini ubistvo.

Autorka je profesorka sociologije, političkih nauka i antropologije na Bostonskom univerzitetu. Takođe je gostujuća profesorka na Univerzitetu Lingnan u Hongkongu