Naš um klizi u haos

A i bilo je vreme, bio sam blizu četrdesete. Umro bih od dosade i tuge da se nije iznenada pojavilo to nasledstvo. Retko se dešava ali na sreću, još uvek postoje stričevi iz Amerike, ukoliko moj naravno, nije bio poslednji. U svakom slušaju, niko od kolega iz male firme u kojoj sam radio nije imao oca, strica ili nekog rođaka u Americi. Bili su ljubomorni, a kako i ne bi kad više nisam morao da radim. Pozdravio sam se na brzinu. Pozvao sam ih na čašu bošolea u kafeu na uglu, ali ne i Žilijet. Ona je još bila ljuta. Posle raskida smo prekinuli svaki kontakt. Gazda je bio još više uvređen. Očekivao je ovo, reče mi. čudno, pomislio sam, jer ja nisam. Bio sam u obavezi da najavim odlazak tri meseca unapred, uveravao me je:

– Takva su pravila. Teško ću vam naći zamenu.

Koliko puta mi je prigovarao da ne radim dobro. Pretio je povremeno da će mi naći zamenu, što me je plašilo. Gde bih pronašao drugi posao, na koji bih se manje-više navikao kao na ovaj? Svaka pretnja otkazom ulivala mi je radni elan koji bi potrajao dva do tri dana, a zatim je sledilo ponovno opuštanje, pa opet pretnje. U suštini, radio sam marljivo šest do sedam dana mesečno. To me je iscrpljivalo. Iz osvete nisam prihvatio nijedan radni dan više. Sa zadovoljstvom sam mu platio nadoknadu za jedan mesec. Na kraju je ipak odbio novac iz želje za dokazivanjem. Ja nisam zao, pružio sam mu to zadovoljstvo.

Ipak sam otišao da se pozdravim sa šanin, blagajnicom.

– Napuštate nas sada kada ste se obogatili. Nećete ostati u ovom kraju? Gde nameravate da se preselite, takav usamljenik i nespretnjaković? Ah da, moši šete sada da priuštite sebi kućnu pomoćnicu.

Oči su joj zasuzile. Zauzela je Žilijetino mesto u mom srcu za izvesno vreme. Ali to je bilo davno. Navikla je da sedi satima ispred kase, skoro da je zaboravila da se kreše. Ugojila se. Znala je da nisam kao drugi, da sam nezahvalnik. U stvari ja jesam kao drugi, kao bilo ko u današnjem svetu: skeptičan, razočaran, lako se zamaram, umoran, živim bez cilja, radim najmanje što mogu jer ne mogu da ne radim uopšte, pomalo neumeren u hrani i pišu da bih s vremena na vreme pobegao od sveopšte gorčine i umora.

Šef je ipak došao na oproštaj u kafeu. Kao i Lisjen. Ona je bila treći čovek firme. Bila je važna, rukovodeći kadar. Došla je s Pjerom Rambulom. Ona je bila moja treća i poslednja ljubavna avantura. Manjak slobodnog vremena radnim danima i život u predgrađu, u kome smo skoro svi živeli, sužavali su nam izbor. Uzimali smo ono što nam je bilo na dohvat ruke. Lisijen sam najviše voleo, ukoliko tu reč uopšte mogu da upotrebim, jer mi nijedna druga ne pada na pamet. Ostavila me je zbog Pjera Rambulea, mladića koji je kasnije došao u firmu. Lisjen je bila najmlađa od sve tri i jedina je imala lepo telo. Zaveo ju je Pjer, energičan mladić sa velikim idejama, koji je došao kod nas na privremeni ugovor. Očekivao je da mu to bude odskočna daska za veće poslovne poduhvate i uverio je Lisijen da će i ona biti deo toga. Prošlo je tačno pet godina i mesec dana od kad je gazda zaposlio Pjera, i tačno pet godina kako me je Lisjen ostavila zbog njega. I još uvek su bili tu.

– Možete ovom prilikom da proslavite i petogodišnjicu vaše veze, rekoh kada su ulazili u kafe.

Pocrvenela je, nije joj bilo prijatno kada bi me videla, i uvek bih primećivao kako crveni. Pekla ju je savest što me je ostavila i što je pogrešila kada je Pjer u pitanju, jer on nije vredeo više od mene. Bio je mlađi i manje ružan. Istini za volju, nisam baš ružan ali mi je lice izborano i uvelo, beživotno od rođenja sa plavim, ispranim očima.

Zbog udarca koji mi je nanela Lisjen mnogo sam patio. Gde da našem tako zgodnu šenu koja me šeli, sa takvim nogama, stasom i s tako ljupkim osmehom? Posumnjao sam u sebe kada me je ostavila, osešao sam se izgubljeno. Shvatio sam koliko vašno mesto je imala u mom šivotu, šega nisam bio svestan dok je bila sa mnom. Zapao sam šak u depresiju i uzeo mesec dana bolovanja tokom kojih se nisam priblišavao firmi. Zapravo, nije to bilo ništa drugo do usamljenost u dvoje. To mogu da kašem sada, ali u vreme svoje depresije verovao sam da sam izgubio raj. Nisam video izlaz iz obamrlosti i izgubljenosti u kojoj sam se našao. Da li joj je sada s njim bilo bolje?

Nisam bio buntovnik. Nisam bio ni rezigniran jer nisam znao zašto, niti kakvo društvo da zamislim da bih u njemu živeo srećno. Nisam bio ni tužan ni veseo, bio sam tu gde sam, od glave do pete obuhvaćen kosmogonijom takvom kakva je i koju nikakve društvene promene nisu mogle da izmene. Svemir je zadat jednom za svagda, sa svojim noćima i danima, sa zvezdama i suncem, sa zemljom i vodom, i bilo kakva promena onoga što nam je zadato prevazilazila je mogućnost imaginacije. Iznad je bilo nebo, zemlja je trpela moje korake, postojao je zakon gravitacije i neki drugi zakoni, ceo kosmiški red je tome bio podvrgnut, a što se nas tiče, mi smo bili deo svega toga. Ipak, dva ili tri puta sam se pobunio. Nakon jednog poslovnog ručka trebalo je da partneri s ograničenom odgovornoššu ili šlanovi upravnog odbora izvrše inspekciju kancelarija. Obavešteni smo o tome 24 sata ranije. Čistili smo, prali, dovodili sve u savršeno stanje, sva službena odeća bila je cakum-pakum kako bismo sačekali dotičnu gospodu. U pratnji našelnika ušli su u prostorije. Nisu nas pozdravili, niti su odgovorili na našu dobrodošlicu, ma nisu nas ni primećivali. Kontrolisali su arhivu, fascikle, slušali su načelnikova objašnjenja. Mnogi od njih držali su šešire u rukama. Mnogima je šešir ostao na glavi. Neki nisu ni imali šešire. Svi oni, njih šest ili sedam, izgledali su namršteno zbog varenja obilnog ručka koji su završili nešto pre toga. Svi su imali crvenu lentu ili orden legije časti. Čim su se za njima zatvorila vrata, čak Dipon je povikao:  Mi smo ti koji ih hrane. Goje se od našeg znoja i našeg truda.

Njegova tvrdnja mi je delovala preuveličano zato što ni ja ni on nismo bili veliki radnici, s obzirom na to kako smo se ponašali. Moj gnev nije dugo trajao pošto sam pomislio, s obzirom na to koliko su crveni, da će brzo umreti od moždanog udara. A mi, šak i ja, šta smo mi bili nego dva čoveka, dva nesrećna insekta među tri milijarde drugih insekata. I ti partneri ili članovi odbora, njih šest ili sedam, i oni su bili to isto među tri milijarde drugih naše vrste. Čime ili s kim ih zameniti? I ako bi se društvo promenilo ili ostalo isto ja bih bio jedan od onih koji se tome povinuju.

Osećao sam teskobu. Nisam znao kako da se prilagodim kako bih je izbegao ili je bar osećao manje. Povremeno, pre svega dok sam bio adolescent, univerzalna tajna je na mene ostavljala ogroman utisak. Beskonačni univerzum je neshvatljiv. Pa ipak, u školi i na drugim mestima ponavljali su da je svemir beskonačan. A onda su rekli da je konačan, a ne beskonačan, što mi je bilo još manje shvatljivo, jer ako je tako šta je iza toga“? Verovatno da univerzum nije ni jedno ni drugo i da reši konačan i beskonačan ne govore baš ništa. Ako ne mogu da se pojme konačnost i beskonačnost, ograničenost i neograničenost, te osnovne stvari, jednostavne stvari koje bi nam morale biti razumljive, šta nam drugo preostaje nego da prestanemo da mislimo? Naš um klizi u haos. Šta možemo da saznamo o pravdi, fizičkom redu, istoriji, zakonima prirode, o svetu, ako su osnove naših pojmovnih mogućnostu nepoznate nama samima? Uglavnom, ne bi trebalo ni razmišljati. Ne misliti ni na šta. Ne iznositi stav ni o šemu. Inače bih mogao da poludim. A šta je ludak? Još jedno pitanje koje valja postaviti. Tako sam živeo trenutak po trenutak, trenuci bez komentara, neodrešeni trenuci. Ipak ti trenuci su imali svoju priču, jer postajale su Lisjen, Žilijet, Šanin. Postojalo je vreme, kraj sedmice i početak sedmice. Postojalo je telo koje sam osećao poput tereta, neprijatnost, nešto što sam bio ja i nisam bio ja. Očaj postojanja i dosada, uprkos mojoj jednostavnoj i osnovnoj filozofiji, dosada i očaj postojanja su me pobedili, ušli su u moje biće protiv moje volje, uprkos, uprkos štitu nerazmišljanja. Svakodnevni dolazak na posao nije bio navika, to je bila prinuda. Nisam mogao to da objasnim. Nije bilo šta da se objašnjava. Trpeo sam. Činjenica da nisam morao da viđam šaka Dipona, Pjera Rambulea ili gazdu bila je doza sreće. Otići, osloboditi se. Evo i u potpunom neshvatanju bilo je malih stvari koje su se mogle razumeti. Ako ne možemo da shvatimo univerzum, niti da definišemo njegove najveće zakone, mogli smo da se snalazimo u malom univerzumu unutar velikog univerzuma, ni konačnom, ni beskonačnom.

Često sam sebi govorio da sam nesrećan zbog dnevnih novina. Na čitavom svetu nema ničega do masovnog ubijana, pobuna, ubistava iz strasti, zemljotresa, požara, anarhije i tiranije. Praktično, gotovo uvek sam sumoran. Možda zato što previše čitam novine. Neću ih više čitati. Imamo sreće da živimo na poslednjem delu zemlje koji još ne izgara u plamenu. Iskoristimo to. – Zar nije sramotno živeti bez cilja? – pitao me je jednoga dana Pjer Rambul ili čak, ne sećam se. Posmatrajući samog sebe, primećujem da ne osećam tu sramotu: bolje je navesti druge da se poubijaju ili ih ostaviti da žive i umiru kako znaju i umeju? Ne osećam potrebu da odgovorim na ovo pitanje.

Na brzinu sam se sredio i izašao iz kupatila. Delimično euforičan posle treće čašice konjaka, popio sam jaku kafu koju mi je čan pripremila i energično savetovala da popijem. Zatim sam otišao da se ispružim na divanu s novinama u rukama koje mi je čan kupila. Otac je sekirom ubio suprugu i sina dok su spavali. Žena je pištoljem ubila supruga i kćer dok su spavali. Verenici su izvršili samoubistvo u hotelskoj sobi. Šezdesetogodišnji zemljoradnik ubio je pedesetogodišnjeg komšiju lovačkom puškom koji je bio lovokradica. Konačno su pronašli telo devojke koja je nestala, potpuno naduveno jer je nađeno u Seni. Francuz oženjen za Japanku, koja ga je ostavila zbog Nemca, izvržio je harakiri. Potencijalni samoubica otvorio je plin želeći da izazove eksploziju i izvrši samoubistvo. Ispod ruševina pronašli su ga živog, ali su nađeni leševi prvih suseda, bračnog para penzionera i njihovog unuka koji su poginuli od eksplozije. Negde se vodio rat. U jednoj bici poginulo je deset hiljada ljudi, a petnaest hiljada je ranjeno. U Americi avion je eksplodirao tokom leta, a drugi u Aziji se zapalio dok je sletao. U jednom avionu svi putnici su uzeti za taoce, a to su učinili pripadnici desničarske organizacije, dok su jedan oteli pripadnici ekstremne levice. U Africi pobune. Pošto su se oslobodili ropstva i dobili nezavisnost, neka plemena su počela mešusobno da se ubijaju kao pre oslobođenja. Nezavisnost im je omogućila da se vrate tradicionalnim običajima. Ošigledno nije bilo utešno. Svet će nestati zbog nedostatka kiseonika. Astronauti se vraćaju na mesec. Nova filozofija dalje predviđa porast broja karnevala. Vatikan preporučuje ljubav i milost među ljudima. Međunarodna organizacija sa sedištem u Jokohami, traži od ljudi da se međusobno ubijaju sa radošću. Interesantno. Čini mi se, i uveren sam da je tačno, da se ne može ubijati sa radošću. Da bi neprestano ubijao neophodna je enrgija puna gneva. Od početka građanskog rata, u jednoj udaljenoj zemlji, ima preko milion žrtava. Neprijateljske strane pomažu tri velike sile, koje ih neprekidno snabdevaju oružjem.

Udruženje za zaštitu životinja traši da se prestane s ubijanjem mladunčadi foka. Sin je ubio oca zato što je pripadao buržoaziji. Celo selo, u zemlji u kojoj besni građanski rat, je pobijeno bacačem plamena, muškarci, žene, deca, starci, svi do jednog, zato što su pripadali sekti koja ne podržava ratove, i nisu želeli da bore ni za jednu od strana u sukobu.

Sve ovo je obeshrabrujuće. Uvek iste stvari, potpuna dosada. Imajući u vidu da svi moramo da umremo, kakve veze ima što će neko biti ubijen malo ranije? Iako se iste stvari dešavaju svaki dan, barem nam služe da nam savest bude budna. Samo što nisam zaspao kada je šan ušla u dnevnu sobu. Čisteći nameštaj do blještavila, podviknula mi je da živim nezdravo. Primetla je da preterujem sa pićem, nije dobro za zdravlje. Čovek u punom naponu snage ne bi trebalo sebi da uništava zdravlje. Neću početi da radim? Istina je, zapalo mi je nasledstvo. Ipak to nije bio razlog da se ničim ne bavim. Mogao sam barem da se oženim. Da li sam imao nameru da živim sam poput invalida? Trebalo je da pravim porodicu. Imati decu. čovek je stvoren za to, baš je lepo kad su deca mala. Onda kada deca rastu i roditelji stare, nađu im se da im pomognu da ne umru u bedi. Umreti sam, napušten od svih je još tužnije nego živeti sam. Nisam znao šta me očekuje. Ona je imala muža s kojim se nije dobro slagala ali je on bio bolestan. Odgajili su sina koji ih je napustio. Sin je imao dobru dušu, ali je zaboravio na roditelje zbog supruge. Šan je imala i kćer, koju su takođe lepo odgojili i koja je imala dobru dušu. Barem je imala. I kćer je dobila sina koji je ubrzo umro nakon čega je ona ostavila muža. Vratila se kući, zatim je ponovo otišla, počela je da živi svoj šivot. Povremeno čuju vesti o njoj od različitih rođaka, izgleda se drogira, a toliko su se brinuli o njoj! Deca su nezahvalna. Ubijate se zbog njih, nije lako odgajati ih, kada odrastu odlaze, zaboravljaju sav napor koji ste uložili zbog njih. Možda je bolje nemati decu, a možda nije loše ni imati ih, ali da budu dobri, a ne nezahvalni. Ne može se verovati u zahvalnost nezahvalnih.

Jedini roman od najvećih dramskih pisaca 20. veka Ešena Joneska „Usamljenik“, objavljen je još 1973, a do današnjeg dana nije bio objavljen ni u jednoj od država bivše Jugoslavije, verovtno zbog kritike revolucionarne svesti i besmisla revolucionarnih ideala koji su kritikovani u delu. Roman je na liniji Joneskovog teatra apsurda, junak -antijunak, bezimen u ovom delu, ima veliki problem u komunikaciji s ljudima, prezire medije i ono što oni predstavljaju, prezire sistem u kome živi… u svom smisleno besmislenom životu traži tračak nade kako bi svom životu dao smisao…

Interesantno je da je pre nekoliko meseci delo po prvi put prevedeno i na persijski jezik. Na srpskom jeziku knjigu objavila izdavačka kuća Novoli. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige.