Naše vreme kostimirano u rimsko doba

Ponekad se stiče utisak da vi samo kostimirate naše vreme kako biste bezbolnije progovorila pred kakvim dilemama stoji žena, kakve strategije preživljavanja može da gradi i, naravno, koju cenu plaća za ono što bira – kažemo na početku razgovora za Danas.

– Tačno je da sam to vreme izabrala da u njega smestim svoje junakinje zbog sličnosti sa vremenom u kome živim. U poslednjim decenijama trećeg veka naše ere u Rimskom carstvu dolazi do krize, danas bismo rekli do krize vladajućih vrednosti. Iako Rimsko carstvo deluje moćno i nepobedivo, premreženo je putevima s kraja na kraj, grade se velelepne građevine, cveta umetnost i filozofija…paralelno u njemu cveta pohlepa, a prostitucija, kocka, gladijatorske i cirkuske arene zadovoljavaju najniže ljudske strasti. Sličnost sa našim svetom je frapantna. Zabeležen je čak i period sumanute inflacije koja je obesmislila novac, kakvu većina od nas još pamti. Istovremeno taj svet gubi ideju koja ga je držala na okupu i uvećavala njegovu moć. Vladavina novca i medija proizvode sličan efekat u našem svetu. Rimski svet nije očekivao da će biti pokoren idejom koja neće doći sa legijama i novcem, da će se urušiti pred utopijom ranog hrišćanstva.

Rani hrišćani su propovedali ljubav, zajedništvo, mirnu borbu protiv nepravde, siromaštvo i trpeljivost. Hrišćani su čekali da ljudi shvate na čijoj strani je pravo i pravda. U početku je njihov stav bio izložen podsmehu i ruglu. Ali, znamo kako se to završilo. Ne znam, a veoma bih volela da znam, koja ideja će našem svetu pomoći da izađe iz ćorsokaka u kojem se nalazi i rekla bih sve dublje se u njega zaglibljuje. Zato se nisam odlučila da pišem o vremenu sadašnjem. Možda nam osvetljavanje sličnih perioda ljudske istorije može pomoći da pronađemo izlaz iz postojeće dezorijenisanosti u surovom materijalizmu.

Glavne ličnosti vaših romana su žene. One zapravo biraju puteve kojima će zajednica ići, one iznose najveće breme, podnose žrtve, ali čim se novi poredak uspostavi potisnute su i marginalizovane. Da li je to viđenje samo iz lične perspektive?

– Volela bih da jeste, pa da onda zadovoljno priznam da sam pogrešila. Nažalost, sve se baš tako dešava. Prvi vekovi hrišćanstva pripadaju ženama. Žene su činile veliku većinu poklonika nove religije. Pogrešna je predstava da su rimske žene bile zatvorene u kući, pod zaštitom i paskom svojih muškaraca. To važi za mali broj bogatih žena i samo za prve vekove rimskog sveta. U poslednjim vekovima, bogatstvo i život u rimskim gradovima počivao je na ženama. One su proizvodile tekstil i grnčariju, držale pekare i kuhinje…U rimskim gradovima samo se u veoma bogatim kućama kuvalo. Većina stanovnika gradova živela je u tesnim stanovima, a hranila se po principu „hrana za poneti“. I male radnje u kojima se prodavala hrana najčešće su držale žene. Rimljanke jesu bile u proseku manje obrazovane nego njihovi muškarci, ali ih je bilo i u među pesnikinjama, lekarima, čak i advokatima. Kad se hrišćanstvo javilo sa idejama o solidarnosti, samarićanstvu, brizi za bližnje, naišlo je na pladno tlo pre svega među ženama koje su živele od svog rada. Ne treba zaboraviti da su značajan procenat stanovništva u to vreme činile mlade udovice, a ta grupa žena brzo je prihvatala ideje hrišćanstva kao svoje. U jednom periodu žene su bile i sveštenice. Ali, desetak godina nakon Milanskog edikta, dakle kad je hrišćanstvo postalo oficijelna državna religija, žene su to pravo izgubile. Bio je to rezultat kompromisa cara Konstantina sa carom Licinijem kad su delili Rimsko carstvo.

Kad govorimo o Rimskom carstvu, najčešće mislimo da je to tamo negde daleko, najčešće ga lociramo uz Rim, u Italiju, a Rimsko carstvo je bilo ovde i veliki broj careva su iz naših krajeva.

– I sama sam imala predstavu da je Rimsko carstvo bilo negde daleko. Kao novinarka sam uradila jedan od poslednjih intervjua sa Dragoslavom Srejovićem, eruditom, čovekom koji nam je otkrio Gamzigrad – Feliks Romulijanu, letnjihovac cara Galerija. Gamzigrad datira iz perioda u kome su Rimskim carstvom vladala četiri cara, sva četvorica sa naših prostora: Dioklecijan iz Splita (Spalatum), Galerije iz Zaječara (Gamzigrad), Maksililijan iz Sremske Mitrovice (Sirmium) i Konstantin iz Niša (Naisus), otac Konstantina Velikog. Uvodeći tetrarhiju Dioklecijan je uveo i pravilo da svaki od njih posle dvadeset godina vladavine treba da se povuče sa vlasti. Jedino se on tog pravila držao do kraja života. Povukao se u svoju palatu u Splitu i gajio salatu. Meni je njegov stav jedan od najmudrijih u svekolikoj istoriji politike.

Iako se vaši romani bave zbivanjima u dušama akterki/aktera, dakle prevashodno su traganja za razlozima postupaka glavnih junakinja sav dekor je pomno prostudiran, činjenice su utemeljene u nalazima arheologa, istoričara, istoričara umetnosti. Kako to radite?

– Za razliku od naučnika, ne moram da navedem bibliografsku jedinicu, izvor, tačnu godinu. Literatura nalazi svoj prostor na polovini neke rečenice. Na primer, podsticaj za konstruisanje fabule u romanu „Emilija Leta“ dala mi je polovina jedne rečenice – da bi postao car i Dioklecijanov zamenik Galerije je morao da se razvede od svoje prve žene…Tu je počela da se rađa priča. Potom sledi traganje za načinom sklapanja braka, razvoda, običajima, pozicijom žene u svim tim događanjima, sledi otkrivanje predmeta koje je mogla koristiti, suočavanje sa njima u muzejima. Predmeti zrače, pobuđuju priču. Lokaliteti koje obavezno obilazim, jer ne moram da putujem daleko, sve je tu blizu nas, pružaju dodatnu inspiraciju. Susreti sa arheolozima su mi dragoceni. Oni su poseban soj ljudi – zanesenjaci, erudite, ljudi koji žive istovremeno u različitim vremenima, puni priča.

Roman na kome radite je, takođe, vezan za Rimsko carstvo. Glavna junakinja je opet žena. Šta želite još da nam kažete?

– Biće to priča situirana u poslednje decenije III veka i prve decenije IV veka. 313. godina je za rane hrišćane bila godina radosti, pobede, donela je olakšanje, ali to je i početak razočarenja. Onog momenta kad hrišćanstvo postane državna religija, ono prestaje da bude ideja i postaje ideologija, a samim tim postaje podložno političkim manipulacijama. U tim odnosima, po pravilu, najčistiji i najodaniji ideji postaju stradalnici.

Srbija i Mezija

Car Konstantin i car Licinije podelili su Rimsko carstvo tamo gde se Evropa uvek deli – na Drini. Oko Panonije je bilo sukoba, a Singidunum je bio karaula sa koje je Licinije posmatrao Konstantinove zemlje. Kad su 313. godine u Milanu delili Rimsko carstvo, Konstantin i Licinije su se najviše pogađali oko Mezije – teritorije današnje Srbije, u kojoj su obojica rođeni. Pošto nije bio dovoljno snažan, Konstantin pristaje da Liciniju da i svoj rodni kraj. Tek posle deset godina, Konstantin će pobediti Licinija i postati jedini vladar Rimskog carstva, ali u tih deset godina morao je da pristane na Licinijumove uslove među kojima je bio i ultimatum: neće progoniti hrišćane pod uslovom da među njihovim sveštenicima ne bude žena – kaže Mirjana Mitrović.