Ovu nagradu sam dobio za ono sto sam radio nakon raspada zemlje za koju sam ostao duboko vezan. Kada sam u decembru 1993. godine došao u Minhen da bih se priključio ekipi novoosnovane južoslovenske redakcije Radija Slobodna Evropa, za mnom su ostale dve decenije televizijskig rada. Dve decenije bio sam pupčanom vrpcom vezam za televiziju, to je bio moj jedini svet.

Počeo sam kao ulični reporter, pa sam bio urednik unutrašnje rubrike, pa zamenik glavnog urednika za Informativni program, pa sam deset godina gotovo svake večeri bio na ekranu kao urednik i voditelj dnevnika u 19.30. Mislio sam da ne znam raditi nijedan drugi novinarski posao osim televizijskog. Ali vrlo brzo našao sam sebe u novoj emisiji Radija Slobodna Evropa – Most – kaže u razgovoru za Danas novinar Radija Slobodna Evropa Omer Karabeg, ovogodišnji dobitnik nagrade „Dr Erhard Busek“, koju dodeljuje Medijska organizacija Jugoistočne Evrope (SEEMO). Ova nagrada namenjena je novinarima koji doprinose boljem razumevanju regiona, a Karabeg ju je zaslužio prvenstveno emisijom Radio Most, koja do čitalaca u Srbiji stiže i u štampanoj formi na stranicama Danasa. Most prenose i neki drugi štampani i elektronski mediji u ex-yu zemljama, tako da se sa sigurnošću može reći da on doprinosi boljem razumevanju.

Karabeg ne krije da je lično teško doživeo raspad bivše zemlje, što je uveliko odredilo i njegov dalji profesionalni put:

– Moje intimno nemirenje sa činjenicom da se zemlja, koja mi je bila i ostala jedina domovina, raspada – kao da je odredila ono što ću raditi narednu deceniju i po – kaže Karabeg. – U martu 1993, kada sam počeo da radim Most, sve je to pomalo ličilo na nemoguću misiju. Ljudi su me pitali kako je uopšte moguće praviti dijalog preko linija fronta nakon Vukovara, opsade Sarajeva (Srebrenica se još nije bila dogodila) nakon toliko krvi i užasa. Ali probao sam i pokazalo se da ima ljudu koji su spremni na dijalog, ma koliko u ratu bilo rizično razgovarati s onom drugom stranom. U početku sam birao sagovornike među antiratnim aktivistima, za koje sam znao da me neće odbiti, a onda sam u Most dovodio i nacionaliste sa jedne i druge strane, za koje čovek nikada ne bi poverovao da će prihvatiti da međusobno razgovaraju. Bilo je žestokih polemika, ali nikada uvreda. Nikad mi se nije desilo da sam morao da prekinem dijalog. Te ratne Mostove najteže je bilo raditi sa Sarajevom, jer su telefonske veze bile u prekidu. Jedina mogućnost za razgovor bila je da učesnik iz Sarajeva – izlažući se snajperima – dođe u naš biro u kome smo imali satelitski telefon. I ljudi su dolazili. Sećam se Mosta u kome su gosti bili dva reditelja – Goran Marković iz Beograda i Mirza Idrizović iz Sarajeva. Mirza je stigao u biro sa pola sata ili sat zakašnjenja. Bila je jaka snajperska vatra, jedva se probio. Ali u njemu nije bilo nimalo gorčine. Rekao da će nakon rata opet raditi sa kolegama iz Beograda, Zagreba, Ljubljane jer kultura na ovim prostorima može samo tako da funkcioniše. Tako su se, eto, u Mostu i u najgorim vremenima obnavljale pokidane niti komunikacije – kaže Karabeg.

Kroz Most je do sada prošlo preko 1000 ljudi – vladinih funkcionera, opozicionih političara, profesora univerziteta, studenata, glumaca, književnika, sveštenika. O svojim sagovornicima Karabeg kaže:

– Ja sam sa tim ljudima razgovarao telefonom, znao sam njihove biografije, ali mnoge od njih nikada nisam video. Ni većina mojih sagovornika nije se poznavala, njihov prvi međusobni kontakt bio je u Mostu. To je bio specifičan dijalog u kome su sagovornici bili stotinama kilometara udaljeni jedni od drugih. To što moji sagovornici i ja nismo bili pred kamerama i što se nismo gledali „oči u oči“, kao da je bila prednost, nešto što je doprinosilo ozbiljnosti dijaloga, u kome se nisu sučeljavale ličnosti nego argumenti.

Na pitanje šta smatra najvrednijom dostignućem Mosta, Omer Karabeg odgovara:

– Uz onih prvih sto ratnih Mostova, izdvajam srpsko-albanski dijalog. Do sada sam organizovao preko 80 takvih dijaloga i on se u Mostu nikada nije prekidao, ni za vreme NATO bombardovanja, ni posle njega, ni nakon proglašenja kosovske nezavisnosti kada je došlo do prekida svake komunikacije između Beograda i Prištine.

Zanimljiva su i Karabegova zapažanja o tome koliko su sagovornici sa često suprotstavljenih strana bili spremni na ovaj radio-dijalog:

– Zvuči apsurdno, ali danas mi je teže da nađem ljude spremne za dijalog nego u ratno i poratno vreme. Posebno teško ide sa političarima. Oni više vole monologe, odnosno intervjue koje sa njima prave novinari „njihovih“ medija u kojima se ne postavljaju neprijatna pitanja. A takvih intervjua danas je sve više. Novinar namešta pitanje da bi političar mogao da poentira. Kad mogu da drže monologe zašto bi ulazili u dijalog i dolazili u situaciju da ona druga strana pobija njihove tvrdnje. Nedavno sam tokom izborne kampanje u Bosni i Hercegovini pozvao u Most dva kandidata za članove Predsedništva, jednog iz Republike Srpske, drugog iz Federacije. Oba su najpre pristali, a onda mi je iz jednog kabineta poručeno – gospodin ipak ne bi u dijalog, ali bi rado dao intervju.

No, bez obzira na sve – i danas se dobro osećam dok radim Most. Svaki čas zovem Sarajevo, Prištinu, Beograd, Zagreb, Podgoricu, razgovaram s ljudima, ugovaram dijaloge, i nekako imam utisak da je ipak nešto ostalo od one moje domovine koju su već davno sahranili – kaže Karabeg.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.