O krugovima Simonovićevog pevanja

Ove pesme su grupisane u tri hronološki poređana odeljka: „Pesme 1968 – 1984“, „Pesme 1984 – 1995“ i „Pesme 1995 – 2008“. Pažnju Simonović tako usmerava na tri stvaralačke etape, u celokupnom njegovom pevanju sagledive i pre ovog izbora…

Ma koliko uočljiv, hronološki redosled sudbinskih i sudbonosnih, opštih i ličnih zbivanja „pokrivenih“ trima etapama Simonovićevog pevanja nije i presudno važan faktor njegove poetike. U najmanju ruku podjednako na nas deluje dinamika iskaza i značenja koncentrisanih u relativno autonomnim krugovima pevanja. Dinamika koja proizlazi iz oživotvoravanja umnogome podudarnih poetičkih modela praktikovanih u ciklusima pesama, u realizaciji cele zbirke. Na umu imamo uzročno-posledično smenjivanje semantički različitih, katkad i međusobno suprotstavljenih nizova pesama.

Kad već spominjemo krugove Simonovićevog pevanja, nije naodmet primetiti da su u zbirci Tursko groblje pesme grupisane po formuli 1 – 9 – 7 – 9 – 1. Petodelni sklop zbirke bi, reklo bi se, mogao da se drži i na trima koncentričnim krugovima. Zašto je to uopšte važno? Ponajpre zato što je zbirci Tursko groblje sasvim neupitno namenjeno da magistralne tokove Simonovićeve poezije privede završnici. To će reći da u jednoj zbirci treba razrešiti ono što je, u više mahova, rešavano nekolikim „uvezanim“, a to podrazumeva optimalan broj pesama osobite složenosti i sintetizovanosti.

Smeštene u zasebne odeljke, prološka i epiloška pesma („I pre kraja“ i „Tursko groblje“) zrače iz spoljašnjeg kruga i na sasvim određeni način definišu opšti, objedinjujući karakter ove stvaralačke drame. Vezujući se za jednu ranu pesmu („Pesnik“), prološki medaljon sažima sudbinu pesnikovog poslanja: kako god i na šta god da usmeri stvaralačku energiju, pesnik rešava „nerešivu zagonetku“ i „pre kraja“ neumitno biva „potučen do nogu“… „Tursko groblje“ je, naglašava autor u samoj završnici zbirke, „svuda (…) ne samo oko mene (…) Ono je ceo moj svet, s malim izuzecima“. Mada pesnik nagoveštava postojanje množine značenja vezanih za tursko groblje („slušao“ je o njima), prvu asocijaciju ne možemo prenebregnuti: posredi je mesto pored kojeg, iz više razloga, prolazimo krajnje nezainteresovani. Potrebno je, međutim, znatno složenije značenje, primereno kontekstu pesme na čijem je čelu, povezano sa idejom prološke pesme i, pogotovu, saglasno s konceptom cele tako naslovljene zbirke. Moglo bi, eventualno, biti postignuto vezivanjem asocijacije podstaknute atributskim pridevom tursko i doživljaja sveta koji je, svojevremeno, figurativnim izrazom formulisao pesnik Sima Pandurović: „Svet je tužno, preorano groblje.“

Eksponirano unutrašnjim krugom zbirke, poetsko događanje drugog i četvrtog ciklusa („Kud puklo da puklo“ i „Odveć tamno“) vodi ka uviru neke od glavnih tokova Simonovićeve poezije… Začet u mladalačkim zbirkama, pesnikov kritički angažman (ma koliko predodređen za rešavanje „nerešive zagonetke“) ni posle četiri decenije ne posustaje. Naprotiv! Sada je u njegovom vidnom polju istorijski i društveni bezizlaz s kojim smo u ovom času suočeni. U jednoj su pesmi njegova meta „Predstavnici (…) naroda“ koji „Obilaze evropske prestonice, izdaju / Saopštenja, s njima i granice moje države“. U drugoj je, crnom ironijom intoniran, govor o „pelješenoj Srbiji“, o dugovima „do guše“, o pretećem propadanju: „Nadolaze reke, vodostaj je državna tajna.“

Pokušaj okupljanja snova zarad odupiranja stvarnosti sada tek nema izgleda: predmet pesama koje bismo, uslovno, u ljubavne mogli ubrojati ovde je neostvarena ili potrošena ljubav. Smrti ljubavi u krajnjoj konsekvenci sledi pretnja biološke smrti, pa u jednoj pesmi ljubav i smrt izmenjuju mesta: ovu drugu pesnik tretira maltene kao ljubavnicu, u najmanju ruku kao „najbližu rođaku“… Podjednako, mesto rođenja lirskom junaku sada nudi oštećen, „san… toliko iskrzan“, ni izbliza lekovit kao pređašnji. Između ostalog, već i zato što su njegovi glavni protagonisti, majka i otac, odavno sa one strane dobra i zla. S njihovim senima on komunicira svestan da je i sam „ni tamo ni ovamo, / Negde na onom, istom delu puta, / Na kome se čeka razmena svetova“. Kao da, pritom, sugeriše da su trajna ljubav i bliskost mogućne samo u ravni stvaralačke imaginacije.

Neophodno je podsetiti da su Simonovićeve pesme (izuzev onih ranih u kojima su tragovi hermetičnog izraza bivali vidljivi) konsekventno izvedene kao prividno nepretenciozan, neretko neposredan govor lirskog subjekta. On najčešće govori iz svakodnevice, o pojavama, događajima, stanjima duha i emocija njoj primerenim…

Mada, čini se, Simonovićeve pesme deluju kao autonomne celine i zrače sopstvenom svetlošću, podrazumeva se i njihovo kontekstualno značenje: zavisno od mesta koje u zbirci zauzimaju, od odnosa s drugim pesmama. Gotovo da bi isto to moglo biti rečeno o ucelo viđenoj zbirci Tursko groblje. Njena samostalna vrednost teško može biti dovedena u pitanje, ali je, isto tako, očigledno da u celokupnom, izvanredno organizovanom, Simonovićevom pesničkom opusu igra odlučujuću ulogu. Na tragu dugoročno zadanih poetičkih načela i ideja, i u sasvim određenom značenju reči, zbirka Tursko groblje je verzija Simonovićevog pevanja „konačnija“ od neopozive Konačne verzije. Ona zatvara veliku kružnicu njegove poezije ne nagoveštavajući mesto gde bi se mogla otvoriti… Pri svemu, kada je reč o pesnicima tako osobenog i živog dara kakav je Simonovićev, u definitivno „spuštanje zavese“ ne treba se previše pouzdavati. Ako već peti čin nije u izgledu, nova predstava može biti.

Odlomak iz pogovora